LEKA ZOGU I HIROVI ISTORIJE

AIM JUNIOR Tirana

Proziveo je samo dva dana u njegovoj zemlji, dan kada je rodjen, aprila 1939. godine, i drugi put tokom neuspesnog pokusaja da se vrati - 1993.godine. Ovo je istorija Leka Zogua, 58-njaka, jedinog naslednika bivseg kralja Ahmeta Zogua, koji nije mogao da sakrije cudjenje, dok je izlazio iz aviona u subutu, na jedinom aerodromu nadomak Tirane. Gomila odusevljenih ljudi, njegovih sledbenika, dugo su skandirali "Ziveo Leka I, kralj Albanaca". I kao sto to obicno na Balkanu biva, i u ovom slucaju istorija je bila istrajna u svojstvu aktivnog ucesnika u sadasnjosti, stvarajuci seriju koincidencija, ali koje ne moraju biti i slucajne.

Kada je Leka Zogu napustio zemlju, zajedno sa svojim kraljevskim roditeljima, nije bio stariji vise od dana. U to vreme, aprila 1939., italijanska vojska se priblizavala albanskoj obali. To je jedna od tacaka na kojoj protivnici monarhije najvise i insistiraju. "Kralj nije ostao u zemlji da organizuje otpor", kazu oni, medjutim, odmah stize replika zogista: "Kralj je bio u opasnosti, zato je i otisao, ali je njegova vojska organizovala otpor". U stvari jedini ozbiljan otpor, koji je tada organizovan protiv iskrcavanja fasisticke vojske, desio se u Dracu pod komandom monarhistickog majora Abaza Kupija, koji ce kasnije stati na celo monarhistickog pokreta u emigraciji. Italija, ovoga puta na srecu ne ona fasisticka, opet je prisutna u kraljevskoj "avanturi". Isto kao i dalekog aprila 1939., zelene uniforme Italije su prisutne na sceni, gde se odvija iskrcavanje Leke Zogua. Medjunarodna vojna misija "ALBA", koja se ocekuje da zapocne ove nedelje odvija se pod vodjstvom prekomorskog suseda Albanaca. Samo nekoliko minuta pre nego sto je u Albaniju stigao kandidat za kralja, na istoj pisti je sleteo avion sa zasenjujucim natpisom "AERONAUTUCA MILITARE ITALIJANA" i iz njegove kabine izasao Benjamino ANDREATTA, italijanski ministar odbrane. Sam Leka, cini se da nerado govori o ovoj koincidenciji. "Medjunarodna vojna mislija je dobrodosla pod uslovom da ispunjava samo humanitarne zadatke", samo je ovo izjavio za operaciju, koja je u centru paznje javnosti i medija. Mozda odjek dogadjaja od onih apriliskih od pre 50 godina, jos nije uminuo u njegovom pamcenju. On je otisao kada su Italijani dolazili kao okupatori, a vratio se kada Italijani ponovo dolaze, ali ovoga puta kao spasioci. Ironija istorije.

Albanci i Albanija su se mnogo promenili od kada je kralj i otac Leke Zogaja napustio zemlju 1939, ali kako se cini nije se promenila jedna davnasnja njihova zelja, upravo ona koja nosi jezivo ime "oruzje". Medjutim, dok su 7. aprila 1939. Albanci trazili oruzje da pruze otor fasistickom okupatoru, a oruzja nije bilo, danas su takoreci svi Albanci naoruzani, i sam kandidat za kralja isto kao i italijanski vojnici, koji su stigli na poziv albanske Vlade, pozivaju njih da predaju oruzje. Isto kao i 1939., oruzje predstavlja najdelikatniji problem sa kojim se suocava zemlja danas, ali ako je ono tada nedostajalo, danas ga ima previse, i ako smo tada imali posla sa okupatorom, sada se radi o nasim gostima.

"Potrebno nam je jedinstvo i mir", obratio se on u subotu Albancima na nekom albanskom jeziku, koji se mnogima ucinio cudnim. Mnogim mladim Albancima, on se ucinio istim kao u pozutelim knjigama, ali ko zna zasto, mozda upravo zbog ovoga i interesantniji.

Istorija albanskog monarhizma je relativno mlada. Okupirana mnogo vekova od Turske, Albanija nikada nije imala neku konsolidovanu monarhisticku tradiciju. Samo u modernim vremenima, rec kralj je usla u politicki recnik Albanaca. Prethodniku Ahmeta Zogua, nije uopste bilo lako da kraljuje nad Albancima. Nemacki princ WILHELM von WIED je kraljevao u uzrujanoj Albaniji samo sest meseci, od marta do septembra 1914. godine. Ahmet Zogu se samoproglasio kraljem, posle citave uzrujane politicke istorije, isprepletane atentatima, licnih inata i inatrigama. Prvog septembra 1928. Albanci su doznali da vise nece imati predsednika. Predsednik Ahmet Zogu, od ovog dana pa nadalje bice Zogu I, Kralj Albanaca. Kralj je napokon uspostavio drzavni autoritet u citavoj zemlji i zapoceo ekonomske i administrativne reforme, koje su Albaniji donele relativan mir i blagostanje u poredjenju sa haosom koji je zemljom pre toga vladao. Odatle i izvire nostalgija mnogih za vremenima Zogua, a kojeg danas predstavlja Leka, kraljevski naslednik. Drugi svetski rat je okoncao "kraljevski sjaj" Zogua. Na vrhuncu borbe protiv Nemaca, maja 1994., na Kongresu organizovanom od strane komunista, odluceno je da se konfiskuje kraljevski posedi i da se zabrani povratak Ahmeta Zogua u Albaniju. Za kralja, koji se vec nalazio u emigraciji, zapoceo je tada dugi period samoce.

Komunisti su se za duze vreme oslobodili potencijalnog i opasnog protivnika. Odluka iz 1944. godine, ostece zacudo na snazi do povratka Leke Zogua, u proslu subotu.

Leka je sada poznata licnost u Albaniji. Odrastao i vaspitavan u inostranstvu, njegovo ime je uvek bilo okruzeno zacudjujucim oreolom. Psovan, sumnjicen, ugrozen, ali i hvaljen kao spasilac. Komunizam je u njemu gledao u potpunosti jos neelimisanu opasnost, a monarhisti su bili jedna od snaga koja je vodila antikomunisticku propagandu kad god im se pruzala mogucnost, uglavnom u emigraciji. Upravo za vreme komunizma, pocelo se u zvanicnoj propagandi stvarati portret Leke kao "sverecera oruzjem i drogom", ali mozda je ovome doprinela i sama burna mladost kraljevskog naslednika. Njegov zivot, ranije u Francuskoj i Spaniji, a u polslednje vreme u juznoj Africi i nije bio tako dostojan za jednog clana kraljevske porodice. Prvi portreti Leke ponovo su se poceli pojavljivati u Albaniji za vreme rusenja komunizma i dve male partije monarhisata zapocele su propagandu u prilog "Leke - kralja". On sam, pokusao je da se priblizi zemlji novembra 1993., ali njegovo prvo isrcavanje bilo je neuspesno. Leka je proveo jednu noc u potunoj izolaciji u jednom od hotela glavnog grada i sutradan je bio primoran da se vrati tamo odakle je i dosao. Zvanicno je tada saopsteno da je "Leka prekrsio zakone zemlje, pokazujuci granicarima pasos gde je pisalo "Kraljevina Albanija". Dogadjaj je ubrzo zaboravljen i uprkos protesima ljutih i uvredjenih monarhista. Debata o monarhiji i Leki Zoguu je neocekivano otvorena upravo onda kada to niko nije ocekivao, marta ove godine, kada je Albanija bila obuhvacena talasom nasilja i razaranja. Upravo tada, sporazum medju partijama je ucinio mogucim njegov ponovni povratak u Otadzbinu.

Mozda je neko pomislio da bi Leka Zogu mogao biti jedan cinilac vise u smirivanju stanja u zemlji. U stvari, znacajne promene, koje su se u medjuvremenu desile, cine da se 1997. razlikuje od 1993. godine. U to vreme, monarhisti su bili samo mala politicka grupacija, oslabljena jos vise i do unutrasnje borbe medju klanovima. Marta 1997. monarhisti imaju jedno ministarsko mesto u vladi Nacionalnog poverenja i drze lokalnu vlast u Skadru, glavnom gradu severa zemlje. Sam predsednik Berisa ce zvanicno docekati osobu, koju je pre cetiri godine proterao i koja je zahtevala od njega ostavku pre cetiri nedelje.

Ali, koje su sanse Leke u njegovim nastojanjima da odigra vaznu ulogu u albanskom politickom zivotu, koje su sanse da se on ponovo vrati na izgubljeni kraljevski presto. Mozda vise nego sam Leka i njegova partija, odlucujuce ce biti razocarenje Albanaca, umornih i nervoznih, koji ce kako izgleda odluciti i o buducoj sudbini Leke Zogua. Najveci deo populacije smatra aktuelne albanske politicare za izazivace svih poslednjih tragicnih nemira u zemlji. Mozda upravo i zbog toga, autoritet Zogua ce stalno i rasti.

Da li ce Albanija postati monarhija? Monarhisticki ideal je jos uvek jak na severu i u nekim zonama centralne Albanije. Medjutim, odgovor na ovo pitanje moze dati samo Referendum, oko kojeg su se sporazumele takoreci sve politicke snage, obuhvatajuci tu i najodlucnije republiakance. Referendum o obliku rezima ce se odrzati zajedno sa izborima u junu.

Bilo kako bilo, u ovom slucaju cini se da ce odlucujuci faktor biti jedna izreka, koja se sve cesce moze cuti u Tirani: Izmedju republike i monarhije izabrao bih prvo, izmedju Berise i Leka Zogua, ipak bih izabrao drugoga. I zacudo, jedan ubedjeni republikanac ide na ruku jednom isto toliko odlucnom monarhisti.

Anila BASHA

aim\tir\pubs\rl