VOJNA MISIJA U ALBANIJI - IZMEDjU DILEMA I NESIGURNOSTI

Zastava sa osam zvezdica ce biti na celu operacije "Alba", koju su zajednicke vojne snage osam evropskih zemalja tek zapocele u Albaniji, u nastojanjima da se pruzi pomoc u raspodeli humanitarne pomoci u zemlji koja je uronila u haos. Operaciju ce voditi susedna zemlja Italija, a u njoj ce ucestovati i vojnici iz Grcke, Turske, Francuske, Spanije, Austrije, Rumunije i Danske. Od alarmantnog zahteva Albanije za vojnom intervencijom, koja bi onemogucila gradjanski rat, pa sve do iskrcavanja prvih italijanskih trupa, stoji duga diplomatska odiseja, koja je ukljucivala glavne medjunarodne institucije i zapadne prestonice. Ustrucavanja, nastojanja da se izbegne intervencija, konflikti interesa, ne iskljucujuci ni rivalstva, uocavale su se u tretiranju onoga sto ce se nazvati albanska kriza.

Iako je zahtev Tirane bio veoma jasan, naime ona je trazila vojnu akciju, NATO je bio prvi koji je odbio mogucnost neke vojne intervencije. Cinjenica da je Albanija jedna od zemalja koja je potpisala Partnerstvo za mir i koja se smatrala vrednim ucenikom NATO-a, nije imala uticaja. Prema izjavama Generalnog sekretara NATO, Solane, Alijansa je videla u albanskoj krizi unutrasnje pitanje i odbacivala je mogucu vojnu intervenciju. Brza, negativna reakcija Alijanse, cini se da je izrazavala bojazan od stvaranja presedana za intervencijama u unutrasnje konflikte, sto bi predstavljalo jos jedan adut vise za Rusiju da pojaca svoje poznato protivljenje sirenju NATO-a. Americka administracija je jasno dala do znanja da se nece implicirati u mogucu intervenciju u Albaniji, iako u principu nije bila protiv eventualne vojne akcije sa jasno odredjenim ciljem. Razlozi koji su naveli Vasington da postupa na ovaj nacin, vezuju se u prvom redu za cinjenicu da je za Klintonovu administraciju bilo tesko da angazuje trupe, posle Bosne, u jos jednu balkansku zemlju. Nova mirotvorna operacija u Evropi, bila bi previse za oci prosecnog Amerikanca i sa nepredvidjenim teskocama u Kongresu. S druge strane, ostre kritike Vasingtona u odnosu na Berisu, mogle bi biti povod za nerazumevanje naspram americke misije. Medjutim, americko odbijanje da ucestvuje u visenacionalnim snagama, vezano je i za nezadovoljstvo Vasingtona u odnosu na politiku pro Berise, glavnih evropskih zemalja, odbijanje koje je drugim recima porucilo evropljanima da krizu kojoj su doprineli, treba sami da rese. Lopta je takoreci, definitivno ostala u evropskom polju, gde su dve zemlje, Italija i Grcka, ugrozene i od narastujucih talasa izbeglica, vrsile pritisak za sto brzu intervenciju. Iako je bilo jasno da Evropska Unija nece moci da zatvara oci pred krizom koja se odvija u Evropi, postizanje Sporazuma nije uopste bio lako. Albanska kriza je izbacila na videlo i nesporazume unutar same Evropske Unije.

Nemacka, koja je najglasnije podrzavala rezim u Tirani, neocekivano je odbila da ucestvuje u nekoj eventualno vojnoj akciji, isto kao i Velika Britanija, koja ni tokom sadasnje predizborne kampanje nije uspela da izbegne pitanje "Albanija", zbog bezrezervne podrske konzervativaca na vlasti, koju su pruzali Berisi. S druge strane, Francuska i Spanija su se odmah pridruzile Italiji i Grckoj, izrazavajuci spremnost da ucestvuju u multinacionalnim vojnim snagama.

Naravno, karta sa osam zvezdica multinacionalnih snaga, ne moze se smatrati slucajnom, kao sto se tako ne moze smatrati ni nedostatak nemacke zvezdice ili one britanske. Posebno, u nemackom odbijanju treba videti koliko cinjenicu da Bon ima nesporazuma sa Italijom, zemljom koja ce voditi operaciju, cak je njoj tesko da prihvati da ucestvuje u akciji koja ce biti vodjena od strane Italije, ekonomski i vojno slabije, tolika je i bojazan Nemacke da se uvuce u operaciju, koja je u stvari jednacina sa vise nepoznatih i kojoj se ne zna resenje. Posle prve problematicne implikacije na Balkanu u vezi sa bivsom Jugoslavijom, izgeda da su sada u Bonu pazljiviji.

Odluka doneta od strane EU da preuzme mandat OEBS-a u slucaju slanja multinacionalnih snaga u Albaniju, reflektuje i podele u okviru EU. Ulazak pod kupolom OEBS, i kasnije autorizacija od strane Saveza bezbednosti, reflektuju takodje i cinjenicu da iako su odbile da posalju trupe, SAD i Rusija ne pristaju da ostanu van diplomatskih pregovora.

Lopta se prebacila u siroko polje OEBS-a, koja je, iako velika porodica, uspela brzo da prevazidje ustrucavanja i da ukljuci zeleno svetlo za prvu vojnu misiju u istoriji te organizacije. Bivsi austrijski kancelar Vranicki, specijalni izaslanih OEBS za Albaniju, uspeo je da nametne svoj Izvestaj i da ubedi i najvece skeptike unutar organizacije. Medju njima, posebno se isticala Rusija, koja je jasno stavila do znanja da nikakvo vojno delovanje nije za nju prihvatljivo, a da nije usvojeno ni u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. U Njujorku je oboren svaki rekord kada je u toku nekoliko sati uoci Velikog petka, Savet bezbednosti je usvojio podnet zahtev, sa 14 glasova Za i jednim uzdrzanim. Bivsi istorijski saveznik komunisticke Albanije, Kina, zazmurila je na jedno oko i nije stavila veto na zahtev, iako je to bilo u suprotnosti sa njenim poznatim principima o nemesanju u unutrasnje poslove drugih zemalja.

Interesantno je uociti da karta osam zemalja koje ucestvuju u operaciji "Alba", cini kombinacija sredozemnih zemalja (Italija, Francuska, Spanija) i balkanskih zemalja (Grcka, Turska, Rumunija). S druge strane, ne moze a da se ne zapazi da je vecina zemalja ucesnica imalo na jedan ili drugi nacin odredjene implikacije u istoriji Albanije u ovom veku, od sticanja nezavisnosti, pa na ovamo.

Po prvi put, u posleratnoj istoriji, Italija je zaduzena da vodi jednu medjunarodnu vojnu misiju. Primorski sused Albanije ce dati glavni doprinos u medjunarodnoj misiji, posto ce njeni vojnici ciniti polovinu od 6 000 planiranih vojnika i vojnu komandu nad operacijom. Ali, dok je vrsila pritisak u medjunarodnim institucijama, u Rimu su se pojavile nepredvidjene teskoce. Potopljavanje oko 80 albanskih izbeglica, koje su putovale ka Italiji, u nerazjasnjenom incidentu sa italijanskom fregatom, stavio je veliki znak pitanja na italijansku ulogu u ovoj operaciji. Talasi antiitalijanskih osecanja su pokrenuti u Albaniji, ali na srecu oni su bili privremeni. Kasnije, odbijanje refondacije Bertinotija da podrzi vojnu intervenciju u Albaniji, ugrozilo je ne samo ucesce Italije u vojnu misiju, vec i dalje postojanje Vlade Prodija. I kao poklopac na citavu ovu italijansku zavrzlamu, usledile su izjave zamenika ministra spoljnih poslova Italije, Fassina, koji je zahtevao udaljavanje Berise, a koje su izazvale veoma ostre reakcije u Tirani. Po prvi put, jos od Drugog svetskog rata, jedan italijanski premijer, Prodi, posetio je dva puta Albaniju. Prodi je posetio i centar revolta Valonu, gde mu je priredjen i trijumfalan docek.

Treba reci da je za Italiju ovo druga vojna misija u Albaniji. 1991.god., ograniceni vojni kontigent od 1 500 vojnika, u citavoj zemlji je rasporedjivao pomoc u hrani, u okviru operacije "Pelikan 1". Medjutim, kasnije, Berisa u to vreme odlucni proamerikanac, odbio je pretvaranje ove humanitarne operacije u vojnu logisticku misiju, koja ce pruzati pomoc u reformi albanske vojske. Uopste treba reci da za italijanske vojnike, koji ce se smestiti u najvecim gradovima, obuhvatajuci i Valonu i albanski glavni grad Tiranu, nece biti velikih problema. Albanci su narod koji voli Italijane.

Drugi sused Albanije, Grcka, imala je veoma oprezan stav u vezi sa operacijom "Alba". Cini se da su optuzbe bivseg sefa Tajne albanske policije Gazidede, o implikacijama nekih grckih nacionalistickih krugova i grckog lobija u Americi u oruzanoj pobuni na jugu Albanije, bacile senku i na ulogu Grcke u misiji multinacionalnih snaga u Albaniji. Atina je odbacila optuzbe, nazivajuci ih smesnim, ali nije promenila svoj stav. Cak, u Atini su jasno izjavili da se grcke trupe nece biti locirane na jugu Albanije, gde zivi grcka manjina, kako se ne bi stvarali nesporazumi. Grcka ce svoje trupe postaviti u srednjoj Albaniji. Medjutim, u Atini je uocljiva izvesna zavist grcke stampe zbog vodece uloge Italije u misiji u Albaniji. Novine u Atini su optuzile Italiju da primenjuje dogmu "Mare nostrum". Ali, Rim je odbacio gore navedenu optuzbu, izjavljujuci da je proslo vreme zona uticaja, dok koncept "Mare nostrum" pripada proslosti.

Medjutim, ako Atina oseca zavist u odnosu na Rim, Ankara ne krije da kod nje postoji vise nego zavist, tj., rivalstvo sa Atinom. U Ankari su se postarali i o tome da broj turskih vojnika bude jednak sa brojem grckih vojnika, dakle 700 na svakoj strani. Prisustvo Turske u misiji u Tirani, ovde nikoga ne iznenadjuje. Turska i Albanija su imale tradicionalno uske odnose i u Ankari su podrzavali sve albanske vodje od Hodze do Berise.

Francuska se nije uopste ustrucavala da ucestvuje u mirovnim snagama u Albaniji, cak je ona druga snaga u ovoj misiji sa 1 000 vojnika. Strani analiticari vide u postupcima Francuske njenu poznatu sklonost da odmah zauzme prostore koje je ostavila upraznjenim americka politika. Vojna operacija u Albaniji je bez sumnje dobar povod za aktiviranje evropskog uticaja u NATO, sto je bio i ostaje jedan od strategijskih Sirakovih ciljeva. S druge strane, prisustvo u Albaniji je dobra sansa za aktiviranje karte frankofonije u Tirani. Tirana je podnela zahtev da postane clan Frankofonije,sto znaci povratak u predratnu tradiciju, kada se Albanija smatrala frankofonom zemljom. Mozda francuski postupak treba gledati i u siren regionalnom kontekstu, mozda u nastojanjima da preuzme vecu balkansku ulogu uopste i oko pitanja Albanaca, koji zive na Kosovu i u Makedoniji.

Slicne razloge, kao i Francuska izgleda da ima i Spanija, koja je prva zapadna zemlja koja je odgovorila na poziv Tirane za vojnu pomoc. U stvari, ne moze se reci da su odnosi Tirane sa Madridom bili odlicni. Posle naveliko kritikovanih izbora od maja 1996. godine, spanska Vlada je bila jedina vlada desnog spektra u Evropi koja je zahtevala njihovo ponavljanje. I dok je Albanija otvorila ambasadu u Madridu, Spanija jos uvek nema svoju ambasadu u Tirani. Bilo kako bilo, drevna istorijska tradicija je ucinila da dva sredozemna naroda vide prijatelja jedan u drugom, i zato se veruje da ce biti moguce da se spanski vojnici bez straha koriste u najdelikatnijim i najproblematicnijim zonama.

400 rumunskih vojnika, koji na neki nacin i cine iznenadjenje misije, cini se da ce imati za cilj eventualnu probu koju Rumunija daje u njenim nastojanjima da se uvrsti u prvu listu bivsih komunistickih zemalja, koje zahtevaju uclanjenje u Atlansku alijansu. I ne samo to, ucesce u takvoj jednoj operaciji predstavlja i ostvarenje ambicija Bukuresta, cas otvorenih cas skrivenih, da preuzme vodecu ulogu na Balkanu, sto u najmanju ruku, kako zbog povrsine tako i broja stanovnika, mnogi Rumuni smatraju da im pripada.

Nije mali broj onih koji prisustvo Austrije u misiji u Albaniji pokusavaju da objasne cinjenicom, da ce bivsi austrijski kancelar Vranicki voditi misiju sa politickog i diplomastog aspekta. Bez sumnje da ova cinjenica ima svoju tezinu. Ali, ne treba nipodastavati ni cinjenicu da Austrija, iako nije imala niti ima tezinu velike snage u evropskoj politici, za malu Albaniju, cak za Albance ponovo, bila je uvek znacajna snaga. Albanci za svoju nezavisnost najvise od svih mogu zahvaljivati ulozi Austrije. S druge strane, Austrija je bila veoma prisutna i u poslednjim politickim razvojima u Albaniji, zauzimajuci se otvoreno za predsednika Berisu.

I na kraju, i prisustvo jedne simbolicne snage od 100 vojnika ima svoje objasnjenje. Danska je aktuelni predsedavajuci u OEBS-u. Ali, s druge strane, ova skandinavska zemlja je prisutna u Albaniji sa oko 15 projekata u oblasti civilnog drustva, medija itd., i svake godine trosi pozamasne sume novca.

Operacija "Alba" zvanicno ce biti operacija koja ima za cilj da obezbedi raspodelu humanitarne pomoci za kojom Albanija ima potrebe. U stvari, potrebe zemlje za pomoci u hrani, nekako su predimenzionirane. Jasno je da je Albaniji mnogo potrebnija uspostava reda ili prikupljanje oruzja, ali to ne figurira medju zadacima 6 000 vojnika, koji su krenuli u pravcu Tirane. Bez obzira na ovo, samo prisutvo trupa multinacionalnih snaga je znacajnije nego zadatak koji ce oni izvrsiti. Dakle simbolika misije ili njen psiholoski aspekt je veoma znacajan.

Iskustvo stranih trupa u Tirani se smatra i kao vazna premisa za obezbedjivanje odvijanja novih izbora, bez obzira na cinjenicu sto one nece biti direktno angazovane u izborni proces. Ali, naravno, ne samo vojnici, vec i zemlje iz kojih oni dolaze, trebalo bi da uvaze striktnu politicku neutralnost, jer u suprotnom, njihova misija bi mogla da se suoci sa nepredvidjenim teskocama. U stvari, postoji opasnost da se pitanje stranih trupa upotrebi kao izborna karta na predstojecim izborima. Sa izbornog stanovista, prisustvo stranih trupa ne moze se reci da ide u prilog Berisi. S druge strane, njihovo prisustvo i tokom izbora smatra se i smirujucim faktorom za one koji jos uvek misle da je sa Berisom na vlasti govoriti o postenim izborima.

Ali, naravno, i sam Berisa ce se osecati mirnijim uz privremeno strano prisustvo. Na kraju krajeva, uprkos po nekom glasu koji govori o neokolonizaciji zemlje, strano vojno prisustvo sa mandatom, takoreci svih medjunarodnih organizama, cini se da smiruje i one koji se nisu libili da govore o klanovima za podelu ili kantonizaciju Albanije.

Medju teskocama ove misije moze se bez sumnje smatrati da ona deluje na nepoznatom terenu, u zemlji ogrezloj u anarhiji i medju naoruzanom populacijom. Medjutim, mogu se uzeti u obzir i njene prednosti u poredjenju sa misijom u Bosni, kao npr., cinjenicu da se zemlja ne nalazi u gradjanskom ratu, konflikt nema ni etnicke ni verske boje, kao i cinjenica da su Albanci narod koji je prijateljski raspolozen prema strancima, ali iznad svega cinjenica da ne postoji politicka snaga ili druga grupacija, ukljucujuci tu i gradjanske komitete nacionalnog spasa, koji bi se usprotivili dolasku multinacionalnih trupa.

"Alba" silazi u Albaniju, medju dilemama i nesigurnostima, ali ne medju neprijateljstvima.

AIM Tirana Remzi LANI

AIM Tirana

aim\tir\pubs\rl