Srbija na pragu izdr§ljivosti
Srpske ekonomske (ne)prilike
NA PRAGU IZDRZLJIVOSTI ###Dok se izborno nadmetanje za srpski parlament zahuktava dotle domacoj ekonomiji "pescani sat", nezaustavljivo odbrojava vreme, koje srpsku privredu vodi prema kataklizmi. Ostaje da se vidi da li ce socijalni prag izdrzljivosti stanovnistva biti predjen pre ili posle izbora. U svakom slucaju bilo koja strana da dodje na vlast morace da prodje kroz "Scile i Haribde". Srbija srlja prema albanskim prilikama kada ce radikalno resavanje politicko ekonomskih i socijalnih prilika preuzeti ulica, sa svim posledicama koje takav rasplet nosi sa sobom.
AIM, Beograd, 3. 4. 1997.
Postojeci rezim nastoji da ostavi utisak kako se nesto radi na poboljsanju ekonomskih prilika, ali vidljivih efekata nema, jer ekonomske prilike postaju sve teze. Statistika ponosno belezi kako mesecni porast cena za mart iznosi svega jedan odsto, ali "zaboravlja" da su primanja stanovnistva drasticno opala. Penzioneri su dobili za l2,8 odsto manju penziju i to samo jednu njenu polovinu, a zaposlenima plate kasne i po nekoliko meseci. Cak i savezna administracija dobija samo pola plate mesecno, tako ce, ako se ovakav trend nastavi ove godine dobiti osam plata, bas koliko i penzioneri svojih penzija.
Primanja stanovnistva su, u odnosu na ona u bivsoj SFRJ za nekoliko puta manja, ali su zato cene visestruko porasle, tako da je kupovna snaga gradjana drasticno smanjena i oni su dovedeni na rub socijalnog opstanka. Vecina opstaje zahvaljujuci kakvim takvim ustedama, ali se na osnovu pada prometa u radnjama moze zakljuciti kako su i te rezerve gotovo iscrpljene, jer se potrosnja svodi na kupovinu najosnovnijih zivotnih namirnica. Zbog toga u Srbiji klasicna trgovina vise i ne postoji. Poznati lanac robnih kuca "Beograd" je pred stecajem, a zaposleni u njima su zaboravili kada su poslednji put primili plate. Najveca robna kuca u Beogradu zatvorena je jos od prosle jeseni i gotovo je sigurno da ce otici "na bubanj", kako bi se podmirila dugovanja.
Financijska icrpljenost prisutna je i u bankama. Nekoliko njih su prestale da rade, jer im je centralna banka oduzela dozvolu, a jos dosta njih strahuje od slicne sudbine. Spisak banaka ciji se cekove ne primaju u prodavnicama je prilicno dugacak. Besparica je dostigla razmere epidemije, jer proizvodnje gotovo da i nema. Preduzeca nemaju kapital s kojim bi mogli da pokrenu masine u fabrikama, pa ono malo novaca uglavnom se vrti oko ulicne trgovine pod vedrim nebom. Nekadasnji "buvljaci" s felericnom robom pretvoreni su u glavna trgovacka mesta s pretencioznim nazivom trznih centara.
Domace banke su svojevremeno plasirale pozamasne sume u privredu, ali kada je doslo vreme vracanja kredita ostale su kratkih rukava, jer fabrike nisu mogle da otplate finansijske obaveze. Zbog toga su poskupeli krediti, kojima sada mesecna kamata iznosi cak i fantasticnih 15 odsto. I pored zelenaskih kamata potraznja za novcem je veca od ponude, a razlog tome je sto kod duznika ne postoji strah od bankrota. Sudstvo pokazuje vise sluha za duznike nego za poverioce, pa je veliki rizik nekome pozajmiti novac. Gradjani su izgubili poverenje u banke, tako da malo ko ostavlja svoj novac u njima. Vlasnici deviza su posebno oprezni, jer su banke, na znak rezima potrosile svu raniju deviznu stednju i tako gradjane ostetile za vise od 8 milijardi dolara.
Veliki broj ih je stradao ostavljajuci novac u privatnim bankama, koje su prikupile ogromna sredstva obecavajuci visoke kamate, ali je taj "lanac srece" prekinut kada su gradjani poceli da traze svoj novac natrag. Iako su mnogi izgubili na desetine hiljada DEM rezim je uspeo da neutralise njihovo nezadovoljstvo, dok je, u Albaniji stanovnistvo izaslo na ulice i zbog izgubljenih 100 dolara. U Srbiji se tako nesto nije dogodilo, jer gradjanima izgubljeni novac u bankama nije bio poslednji kojeg su imali, za razliku od zitelja Albanije, pa u toj okolnosti treba traziti razloge zasto je sacuvan mir u Srbiji, iako ovdasnje stedise i dalje pokusavaju da dodju do svojih para, pa su poceli da obilaze i samog Milosevica, ali ovaj ne pokazuje spremnost da ih primi i saslusa njihove zahteve. Predsednik Srbije i ranije nije imao sluha za takvu vrstu protesta, sve dok nezadovoljstvo ne poprimi razmere koje ga mogu ugroziti na vlasti.
U takvim ekonomskim prilikama srpska vlada ponudila je zakonski tekst o proceduri za privatizaciju. Prvi komentari su vrlo nepovoljni, jer se vlada nije oslobodila dosadasnjih ideoloskih predrasuda i zaljubljenosti u drustveno vlasnistvo. Kljucni nedostatak ponudjenih resenja je sto vlada u postupku privatizacije racuna, pre svega na domace izvore, smatrajuci da se osiromaseni gradjani mogu pojaviti kao kupci. Oni, medjutim, mogu postati vlasnici jedino ako im se deo imovine, koju su stvarali svojim radom pokloni, a to predlazu neki uvazeni ekonomisti, dok ostali deo treba ponuditi stranim kupcima. Iako je Srbija, zbog gotovo bezizlazno teske ekonomske situacije prisiljena da proces privatizacije maksimalno ubrza, ponudjena varijanta ostavlja utisak da se vladi ne zuri, mada racuna na izvore novca tamo gde ga nema. Mozda je na tako nesto prisiljena cinjenicom da strani kupci ne pokazuju interesovanje s kojim se racunalo. Njihova nezainteresovanost je, medjutim, razumljiva, jer jos nije stvoren pouzdan pravni mehanizam koji ce da garantuje postovanje ugovornih obaveza.
Verovatno je i samom rezimu stalo do labave pravne sigurnosti, jer bi se u protivnom i sama drzava nasla na dobosu. Samo penzionerima drzava duguje pet milijardi dinara, a da bi isplatila sva ostala dugovanja morala bi da u tu svrhu angazuje citavih 67 odsto godisnjeg drustvenog proizvoda, a to je za siromasnu srpsku privredu nepodnosljiv izdatak.
Borka Vucic, direktor "Beobanke" najvece banke u Srbiji, protivno preteznom uverenju da je jedini izlaz u angazovanju stranog kapitala, za sto Jugoslavija ne ispunjava uslove, jer joj nije otvoren pristup medjunarodnim finansijskim institucijama, zbog poznatog spoljnog zida sankcija, smatra da kod stanovnistva postoje rezerve koje se mogu aktivirati u ozivljavanju privrede, te da napore treba okrenuti prema naplati inostranih potrazivanja, pre svega od Rusije, Iraka i Sirije. Iako se radi o pozamasnim deviznim potrazivanjima koja samo od Iraka iznose vise od 2 milijarde dolara, tesko je racunati na ta sredstva, kao i na domaca, jer je to isto kao i gluvome reci dobro jutro.
Zbog toga nadolazece vreme najavljuje veliku dozu nespokojstva, koja ima uporiste u cinjenici da postojeci rezim ne ulaze dovoljno napora i umeca za izlazak iz svetske politicke izolacije, a domaca ekonomija nema snage da podrzi takvu politiku. Zato u siroj javnosti postoji strahovanje da put do promene politike vodi preko prethodnog ekonomskog sloma zemlje, odnosno nesto slicno sto se sada dogadja u jugoslovenskom susedstvu - Albaniji i Bugarskoj, gde je stanovnistvo suoceno sa gladju. Da takva predvidjanja nisu pesimisticki preterana dovoljna su dva podatka. Jugoslavija je suocena s potrebom uvoza psenice, iako ima potencijale za proizvodnju viskova, a njen devizni deficit je toliko narastao da se priblizava dan kada ce doci u pitanje njena sposobnost placanja prema inostranstvu.
(AIM) #Ratomir Petkovic