REPORTAZA U POLICIJSKOM CASU
AIM junior
Kazaljke na satu pokazuju 19h, i dok se unutra u sobi cuje poznata spica emisije BBC na albanskom jeziku, napolju se cuju prvi pucnji. "Govori London, pocinjemo vecernju emisiju na albanskom jeziku". Ta-ta-ta-ta ta-ta. Sada na ulicama Tirane nema vise ni jednog prolaznika. BBC ima u albanskom glavnom gradu najveci auditorijum na svetu.
Cak i sam ured cenzire u albanskom glavnom gradu u ovim trenucima slusa London. Ured cenzure nema posla. U Tirani se stampa samo jedna novina, RILINDJA DEMOKRATIKE, list Demokratske partije na vlasti, koja sada izgleda kao da i nije na vlasti. Ostale novine ne izlaze. One su odbile da izlaze pod cenzurom, ali i kada bi se cenzura ukinula, sam Bog zna kada bi mogle da ponovo pocnu da se stampaju. Novinari se osecaju ugrozenim.
Nedostatak novina je zamenjen glasinama ili nekom vrstom usmenog novinarstva, nesto sto ima vise veze sa folklorom nego sa novinarstvom. U Tirani nista nije istina i sve je, istovremeno, istina. Hotel "Rogner", koji je sluzio kao nekakvo sastajaliste novinara, gde su dolazili da donesu ili doznaju vesti, za njih je zatvoren, posto su "neidentifikovana lica" fizicki napala direktora najveceg dnevnog lista u zemlji. Kada su nekoliko dana ranije, neke druge osobe, ne u tolikoj meri neidentifikovane, zapretile da ce zapaliti "Rogner", pa cak i americku ambasadu, niko ih nije uzimao za ozbiljno. Medjutim, kada se i ono sto se sa ironijom zvalo "austrijska zemlja", dakle teritorija Rognera, pretvorilo u mesto gde se mogu dobiti batine, direkcija hotela je donela odluku o zatvaranju.
BBC javlja da se u Evropi odrzava jos jedan sastanak o albanskoj krizi. "Otici ili ne u Albaniju, pitanje je sad". Zvoni telefon i jedan moj prijatelj ironicno mi kaze: "Jos koliko ce drugih sastanaka biti odrzano, kako bi odlucili o vojnicima koji ce stititi 2, 3 miliona ECU pomoci". "Cini mi se da su do sada dvostruko vise potrosili samo za hotele i avionske karte", odgovorih mu ja. "Ali njihov je novac. Niko nam nije kriv".
Radio London prelazi na situaciju na Kosovu, dok su pucnji, koji dolaze sa periferije Tirane, osetno ucestali. U stvari, svake noci se isto desava, cim pocne policijski cas. Kasnije oni zacute. Na ulicama se cuju nocne sirene policijskih kola i teska buka blindiranih vozila, koja demonstriraju, kako bi dokazali da drzava jos uvek postoji, barem u Tirani. Ljudi su se sada vec privikli na ovaj ritual i cini se da na njih vise nista ne ostavlja utisak. Obicno se blindirana kola nalaze izmedju policijskih. Medjutim, prosle nedelje, na ulicama Tirane malobrojni gradjani su bili svedoci jedne gotovo apsurne, ali nezaboravne scene.
Auto kolona od oko sest sedam automobila kretala se glavnim trgom Tirane, uz ogromnu buku sirena. Svi su pomislili da je po sredi neki hitni slucaj iz centralne bolnice ili da su to mali policijski dzipovi. U stvari, nije bilo ni jedno ni drugo, vec jedna kolona svatova. Tacnije, bilo je sest benz -mercedesa. Sedmi je bio tenk, koji je redovno patrolirao u podnevnim satima. Vencanje u vreme blindiranih kola, rekao bi Garsija Markes.
U Tirani sada niko nikoga ne poziva na veceru i nikoga ne mozes pozvati na veceru. Restorani, kafane cak i hoteli zatvaraju vrata posle 19 sati, cak malo ranije. Diskoteke su sada postale luksuz, koji se ne moze ni zamisliti. Vreme je kada se prica samo o brasnu, o vizama za Italiju i Grcku, o cenama kalasnjikova ili automatskih karabina "Simonova".
U medjuvremenu su pocele vesti na albanskoj televiziji. Berisha, umoran i slomljen, srece se sa premijerom koji se vratio iz Rima. Da li je to Berisha ili je to njegova senka? Sef SHIKA, za kojeg je desetak puta receno da je podneo ostavku, govori o velikoj zaveri protiv Albanije od strane stranih tajnih sluzbi, a tek kasnije se ustanovi da su to grcki sovinisticki krugovi. Govori se o nekom planu, nazvanom "Lotos" , napisanom 1990 godine, koji je imao za cilj da otcepi od Albanije njen jug ili Vorio Epir, kako vise vole da ovaj deo nazivaju Grci. Svecani ton poslanika koji optuzuju koliko Ameriku, toliko i Grcku, remeti jedan poslanik, koji sa ironijom kaze da "sto je istina, neprijatelj nam je dao pet godina vremena, cak nam je dao i pomoc za reforme, vojsku, tajnu policiju". Jedan drugi poslanik, ne sasvim slucajno, podseca na zacudjujuce slicne situacije, kada je Enver Hodza otkrivao zavere stranih i domacih neprijatelja.
Bilo kako bilo, vece prolazi. Ako se ima telefon u kuci, moze se doznati jos po koja vest. 18 osoba je ubijeno u Fieru, posle konflikta koji je isprovocirala banda kriminalaca. Citavo selo je napalo bandu, koja je pre toga ubila staresinu sela i sa citavim arsenalom oruzja, ukljucujuci i automatske puske, granate, cak i minobacace, bez milosti je unistila. U medjuvremenu, s druge strane Jadrana dolazi potresna vest: albanski brod, od onih koji ne vrede vise ni za Muzej, natovaren sa skoro 100 izbeglica, potopljen je u Jadranu, posle pogresnog manevrisanja italijanskog patrolnog broda, koji je zahtevao da se albanski brod vrati nazad. Vest pocinje obavestenjem da je 36 osoba spaseno, kako se ne bi na samom pocetku reklo da je 64 ostalo na dnu mora. Upravo, kako je to pozelela dan ranije gospodjica Irena Piveti, bivsa predsednica italijanskog parlamenta, koja je u listu "Il TEMPO" , zatrazila da se albanske izbeglice potope u more. Mozda kao nagradu za ono sto su pre 50 godina albanski seljaci, umesto da bace u more Musolinijeve vojnike, njih skrivali po svojim kucama, kako ih ne bi ubili njihovi bivsi nemacki saveznici i koji su ih posle Rata ispratili na drugu stranu Jadrana sa suzama u ocima.
Kasno je i moze se pokusati citati. U modi je "Naopaka godina" od Ismailja Kadarea, koju niko nije citao kao tuznu futuristicku knjigu, vec kao istorijsko delo, na kraju krajeva simbolicko. Ipak, jedan moj prijatelj mi preporucuje da ponovo procitam "Kugu", Albert Kamia. Zar ti se ne cini da Tirana i Oran imaju neceg zajednickog: zatvoreni gradovi. Neznam zbog cega vise volim "Tartarsku pustinju" od Bucatija. Sve vise sebi licim na porucnika Dogo, koji sa prozora svoje kuce ceka i ceka.
AIM Tirana
#Arjana LEKA
aim\tir\pubs\rl