ITALIJAN DREAM NA DNU JADRANA
"Siete tuti kriminali", malo na albanskom, malo na italijanskom, mladi Albanac - jedan od 34-rice spasenih - jos uvek prestrasen od onoga sto je video svojim ocima nekoliko sati ranije, proklinjao je iz dubine duse, ni manje ni vise, nego upravo one koji su do tog trenutka bili najblizi prijatelji Albanaca na ovome svetu, sa tako malo prijateljstva: Italijane. Kao sto ce se vec sutradan dokazati, tragedija "crnog petka",
- marta, u kanalu Otranta, u kojem je kako se tvrdi izgubilo zivote vise od 80 osoba, nije izazvala samo uzas, vec i znacajne psiholoske promene, pa zasto ne i politicke. "Italian dream", "il sogno italiano" Albanaca, sada je vec na dnu mora i politika obeju zemalja nezna kako da izadje iz ovog zapletenog klupka sa ¯eskim mirisom smrti. Zvanicna Tirana je reagovala u okviru svojih ogranicenih mogucnosti koje ima, dok je u Italiji odmah zapocela politicka oluja.
Radi se o prici o Albancima, isprepletenoj raznim politickim, kulturnim i istorijskim elementima, koji od 1991. godine nisu prestajali da se iskrcavaju u Italiju, prelazeci taj vodeni prostor, sasvim malog rastojanja, svim mogucim sredstvima. Albanci su u svojim mislima uvek imali "ruzicastu" predstavu o njihovom evropskom susedu. U godinama komunizma, RAI i neki lokalni mediji iz Pulje, bili su jedini prozori, koji su povezivali "novog socijalistickog coveka", sa izgledom - cesto i laznim - potrosackog drustva - iza gvozdene zavese. Slike RAI, koje su stizale na drugu obalu Jadrana, kazivale su o jednom bogatom zivotu, sa prepunim prodavnicama i o jednom drustvu koje je stiglo do te tacke blagostanja, bez uocljivijeg napora. S padom komunizma, u glavama vecine Albanaca, sada je vec sve bilo jednostavno: trebalo je bezuslovno stici do Italije, jer je tamo bogatstvo, a Italijani su bili narod sa kojim ih je povezivalo mnogo toga, jezik pre svega, koji poznaju mnogi Albanci. Ova prica je dugo trajala, uprkos nastojanjima raznih italijanskih vlada da obustave bujucu ilegalaca. Zajedno sa ekonomskim imigrantima, u Italiju su stizali i kriminalci, droga i prostitucija, koji su stvarali ne malo problema vladi u Rimu, ali sve do pre dva meseca - pre pocetka poslednjih tragicnih dogadjaja u Albaniji - cinilo se kao da Italijani drze situaciju pod kontrolom i da su se privikli na "zulume", koje su povremeno cinili njihovi mali i siromasni susedi. Dok nije stigao crni petak, 28. marta...
Bio je to sasvim mali vojni brodic, od onih koje je Albanija nasledila iz ko zna kojeg komunistickog prijateljstva. Bio je otet u cetvrtak u Sarandi, u maloj luci na jugu Valone, koji je prenatrpan izbeglicama, uglavnom iz Valone i ostalih zona juga, glavnog teatra poslednjih tragicnih dogadjaja - i krenuo je prema Italiji. Muskarci su stajali na palubi, a zene i deca su se se nalazili ispod nje, kako bi se zastitili od hladnoce i vlage. Bila je to u stvari briga, koja ce se kasnije pokazati veoma tragicnom. U medjunarodnim vodama "Sibila", italijanski vojni brod je vrsio svoj zadatak koji je italijanska marina preuzela na sebe vec vise od dve nedelje, u nastojanjima da zaustavi i da drzi pod kontrolom priliv izbeglica. Jos nije poznato kako, mozda ce istina dugo ostati na dnu Jadrana, ali zna se da su se dva broda ostro sudarila na oko 300 milja od Brindizija, najblize italijanske luke. Slabi albanski brod je u trenutku potonuo, progutavsi i oko stotinu Albanaca - cifra koja jos nije u potpunosti potvrdjena - vecinu zena i deca. Samo 34 osobe uspeva da se spasi i da svedoce o razmerama ove tragedije. U medjuvremenu, bol je zahvatio celu Albaniju. Zapocela su i prva pitanja. Za Italijane, krivica je do albanskog kapetana , "koji nije znao da manevrise u kriticnim trenucima", za albanske svedoke i mnoge Italijane, brod je namerno udaren od strane "Sibile". Politicka bura u Italiji je odmah iskoriscena od strane desno orijentisane opozicije. Za nju, krivica je do Vlade "koja nije znala da odmah obustavi gigantski priliv Albanaca", ali protestuju i Panelini radikali, za koje je "tragedija od petka politicko ubistvo". Mozda se, ne tako slucajno, na ledjima Albanaca dokazuje zloslutno predskazanje Irenne Ivetti, bivse predsednice italijanskog parlamenta. Samo dan ranije, ona je izjavila sa viskom cinizma: "Albance koji se zaklanjaju iza zena i dece treba baciti u more". Prodi i njegovi admirali se brane: saucesce Albancima, ali cini se kao da je tragedija bila neminovna... U medjuvremenu, ista Vlada je preuzela na sebe - autorizovana samo dan kasnije i od Saveta bezbednosti UN - da predvodi medjunarodne snage koje ce obezbedjivati raspodelu humanitarne pomoci u nemirnoj Albaniji i 2 hiljade vojnika i italijanskih marinaca, koji cekaju naredbu da se iskrcaju u opljackane albanske luke.
Nekoliko dana pre ovog tragicnog dogadjaja u Otrantu, problem albanskih izbeglica je bio u centru ostrih replika izmedju zvanicnog Rima i Visokog komesarijata za izbeglice pri UN. Misija ove organizacije je zabelezila povredu prava izbeglica zasticenih medjunarodnim konvencijama, koje je potpisala i sama Italija i ostro je kritikovala Rim za ispoljene stavove. Farnesina, iz italijanskog ministrastva za spoljne poslove je ostro repliciralo, "nismo postavili nikakvu blokadu za izbeglice koje dolaze sa druge strane Jadrana, zelimo samo da ih drzimo pod kontrolom"... Medjutim, ovaj stav mnogima nije delovao uverljivim. Albanski Helsinski komitet ostro reaguje samo jedan dan posle tragedije: "Nisu uzete u obzir primedbe Visokog komesarijata za izbeglice, radi se o povredi vaznih medjunarodnih akata i tragedija je veoma tezak akt u kojem se ogledaju i stavovi nekih italijanskih politickih krugova, koji se mogu smatrati gotovo rasistickim".
Tragedija je imala politickih posledica i u Albaniji. Po prvi put posle mnogo vremena, izjave politickih snaga su u istom duhu. Demokrate - partija Berise, socijalisti i drugi, koriste istu retoriku u svojim izjavama, velika bol kao da je na kraju sve podsetila da su svi oni Albanci i da imaju iste probleme za resavanje. Fino, novi premijer Vlade nacionalnog pomirenja, podseca Italijane da se tragedija u potpunosti mogla izbeci. U izjavi koju je dala njegova Vlada, podseca se i na zloslutne reci Irenne Piretti. Arbnori, predsednik albanskog parlamenta izgleda veoma potresen, dok se direktno obraca na jedinoj TV u zemlji. "Ovo je neprihvatljivo", rekao je dan posle nesrece Arbnori, podsecajuci Rim da je njegova zemlja spasila na hiljade italijanskih vojnika tokom Drugog svetskog rata.
Sam predsednik Berisa se vise bavio njegovim gradjanima. "Tragedija u Otrantu posledica je stanja u zemlji, vratimo se normalnom zivotu, sa ciljem da se takvi teski dogadjaji vise ne ponove", bio je sadrzaj Berisine poruke, koja se u prvom redu upucivala Valoni, gradu odakle je krenuo potopljeni brod i glavnom centru pobune protiv njega. Valona i pobunjeni jug, sada vec traumatizovani i zbog velikog gubitka, cini se da ce ponovo preuzeti ulogu protagonista. Ovde jos uvek vladaju "komiteti nacionalnog spasa", organizacije koje su stvorene posle pocetka pobune, koje sebe nazivaju stranom u resavanju zamrsenog albanskog politickog klupka. Samo nekoliko dana ranije, na mitingu organizovanom od strane Komiteta u Valoni, izrecene su otvorene kritike u odnosu na zvanicnu Italiju, koja "nastavlja da pruza podrsku Berisi, glavnom uzrocniku svih nesreca u poslednje vreme". Vesti koje su dolazile odmah nakon tragedije u Otrantu, bile su jos alarmantnije. Valonci su se sada jos vise naostrili protiv Italijana. Za njih prepuni brod, uglavnom Valonaca, bio je namerno potpoljen od strane "Sibile". Stari antiitalijanizam, opet pocinje da se javlja u Valoni. 1920 godine, upravo u Valoni, italijanska vojska koja je tu ostala posle Prvog svetskog rata, kako bi sacuvala nekakav italijanski protektorat nad citavom regijom, bacena je u more od malih grupa naoruzanih pastira. I tokom fasisticke okupacije, sve do 1943., Valona i njena regija, bila je jedna od tvrdjava antiitalijanskog otpora. Ovih dogadjaja se seca sa ponosom vecina Valonaca, i njih su prenosili mladima. Cini se da su 1920 i 1943. sada vec veoma daleko, a 1997. je Italijane postavila u jednoj sasvim drugoj ulozi, komandovanju strancima koji ce da pomognu, a ne da okupiraju. Medjutim, istorija i njen povratak, ponekada rezervisu nezeljena iznenadjenja i ako se antiitalijanizam pothranjen i bolom stotina ljudi, koji su izgubili svoje najblize u sudaru sa italijanskim brodom, ne smiri, onda niko ne moze reci da ce italijanska "avantura" u narednim danima u Albaniji biti jedna "mirna setnja".
AIM TIRANA
#Anila BASHA
aim\tir\pubs\rl