BEOGRAD-NJUJORK-PRISTINA

O najavljenim aprilskim razgovorima srpskih i albanskih politicara u Njujorku, na kosovskom prostoru se malo zna pa i to unekoliko najcesce u nagovestaju koji mozda i moze nesto znaciti. Drzavni mediji o predstojecem susretu uglavnom cute ili se oglase ponekom etiketom, koja unapred sugerise sud o njemu, a kada mora jos ponesto, to cini sa uopstenim frazama i sumnjicanjem ovog dijaloga. To je jos jedna od puno specificnosti politickog zivota na ovom prostoru, tj. cestog ali ruznog obicaja izostavljanja ili fraziranja informacije, u ovom slucaju o njujorskim razgovorima, koji po svemu nagovestavaju pocetak generalnog, sto bi znacilo i definitivnog resavanja kosovskog pitanja, po cemu se do sada nesto radilo, ali malo ucinilo, ukljucujuci tu i realizaciju septembarskog Dogovora predsednika Slobodana Milosevica i dr. Ibrahima Rugove, o normalizaciji stanja u obrazovanju na albanskom jeziku.

U tim (ne) prilikama svaka se sondaza javnog mnjenja, u ovom slucaju onog srpskog, vise poziva na imaginaciju, a manje oslanja na kvanitativan podatak, jer odgovarajucih istrazivanja nema, zbog cega je svaka predpostavka verovatna, ali ni jedna nije sigurna. Politicke izjave nisu reprezenti tog mnjenja, jer su one u sluzbi partijskog kursa koji izlazu: bilo da brane ovaj svoj ili napadaju onaj tudji. U oba slucaja su pristrastni sto znaci jedva upotrebljivi za realan prikaz raspolozenja ovog naroda prema bilo kom, pa rema tome i pitanju ovog susreta, iako se o njemu najcesce cuti, ponesto sapuce ili uzdrzano kaze, cemu treba dodati poslovicno podozrenje ovih ljudi prema javno kazanoj reci, cega radi su one prethodno dobro izvagane, a potom obicno saopstene u metaforicnom iskazu, koji se moze razumeti ovako ili onako, u stvari svakojako.

Od politickih izjava oko najavljenog susreta, ne treba puno ocekivati, jer su one po svojoj prirodi zamucene, dvosmislene i nedorecene. To je najociglednije u ponasanju partija, odnosno stranaka prema kosovskom pitanju. Socijalisticka partija Srbije nudi albanskoj strani razgovor o svakom pitanju osim o secesiji Kosova, sto je uslovljavanje koje unapred hendikepira svaki razgovor, jer se zaobilazi glavno pitanje ovog spora, a to je Kosovo u, pored ili izvan ove drzave. Prema njenom dosadasnjem ponasanju, a i njenom strateskom cilju, najveci ustupak eventualnom kompromisu, albanska strana moze uciniti pristankom na status Kosova kao federalne jedinice u sastavu SR Jugoslavije, ali nikako ili samo na silu kao autonomna oblast u okviru Republike Srbije. Ni stavovi politickih partija u opoziciji bitno nisu drugaciji: Srpska radikalna stranka odbija svaku pricu o Kosovu izvan Srbije, Demokratska se zalaze za njegovu najsiru autonomiju, a Srpski pokret obnove za najvisi standard ljudskih prava i licnih sloboda albanskog naroda na ovim prostorima. Sve skupa, to nisu konkretni programi, vec generalne deklaracije, zbog cega obe strane gledaju da ovaj vruc krompir uvale onoj drugoj, jer obe zaziru od istrcavanja, buduci da ih sve cekaju izbori krajem godine, pa bi prema tome bilo najpravednije da potpis na konacno resenje kosovskog pitanja stave oni koji su najvise odugovlacili sa razresenjem ovog problema.

Sto se samog naroda tice, tj. obicnog sveta, a uoci ovih njujorskih razgovora, pa i onih koji ce posle njega doci, njegova razmisljanja pa stavovi mogu se, doduse grubo, podeliti na ove manifestne (pojavne) i one letentne (zaklonjene). Prvo su postupci koji se pokazuju, drugo su emocije koje se ucutkuju. Primer prvog ponasanja je njegovo ucesce na tzv. kontramitingu u Beogradu, gde mu je bila namenjena uloga najzesceg razbijaca inace mirnog gradjanskog protesta kao, eto, najpozvanijih da brane Kosovo kao neotudjivi deo Srbije, a budu i protiv svih koji bi da sa njim mesetare, ne uocavajuci da su bili izmanipulisani, kao vise puta do sada, odnosno da je malo sta islo u njegovu korist. O tome razmislja sada zbog cega je u onom latentnom delu skrajnuta njegova zebnja zbog nesigurnog danas i neizvesnog sutra, jer sluti da ce na kraju opet on platiti racun. Zato, bilo kakvo da bude resenje, cak i najnepovoljnije, nece se ovaj narod na ovom prostoru dici na bunu, jer zna da bi to bila avantura sa najvecim rizikom, u kome bi mogao da sve izgubi, a nista ne dobije. Zato je nepristojnost svojevrsna ismejavanje izjava nekada mocnog, a sada rashodovanpg politicara Borisava Jovica, a povodom dana koji se ovih dana slavi (Dan drzavnosti), da su onovremeni dogadjaji, kao i uvek istorijski, znacili puno, jer se situacija na "Kosovu i Metohiji bitno promenila i poboljsala od ustavnih promena: egzodus Srba je potpuno zaustavljen, a bilo je i povratka" (?).

U tim pricama bez pokrica ovi ljudi slute i zato strepe od neke cudne igre u kojoj mogu lako da prodju kao Srbi u Hrvatskoj i Bosni, kojima bi bilo bolje, sada je ocito, da su ostali i nekako sredili odnose sa svojim susedima, kao sto ce sutra morati da uradi ovaj srpski narod sa svojim komsijama, pri cemu i jedni i drugi vec sada moraju znati da idealnog resenja kosovskog pitanja nema, a direktnog dogovora jedva, zbog cega ce ovaj problem najverovatnije biti resen po vec proverenom receptu: uzmi ili ostavi, posle cega ce malo ko imati volje da se inati sa celim svetom.

(AIM Pristina)

                #Milenko KARAN

aim\pri\pubs\vo