Miloçevieva konsolidacija vlasti
Miloseviceva konsolidacija vlasti-stvarnost ili privid
NOVO OPKOLJAVANJE SRBIJE
Beograd, AIM, 28. mart 1997.
Crnogorski politicki lomovi odjekuju u Beogradu taman valjda koliko i u samoj Podgorici. Taj bi odjek u svakoj slicnoj prilici svakako bio intenzivan, ali je refleks aktuelnog sukoba izmedju crnogorskog predsednika Momira Bulatovica i premijera Mila Djukanovica znatno jacega intenziteta negoli obicno stoga sto je po svim indikacijama u njega upleten Slobodan Milosevic. Upleten?
Mozda je to nedovoljno pogodna rec da izrazi stvarnu ulogu srpskog lidera i u ovim najnovijim dogadjajima. Ono sto se zna, i sto vrlo uverljivo, kazuje da je Milosevic, ustvari, vodeci akter u obracunu. Gotovo da nista sustinski ne menja na stvari cinjenica sto on stoji iza scene, i sto povlaci konce iz mraka. Stavise, ta donekle misteriozna pozicija samo uvecava znatizelju i paznju. I buduci da je to tako, relativno je lako objasniti buku sa kojom se Beograd ukljucuje u ovo zbivanje. Milosevic se,naime, ovde posle prve, Bulatoviceve pobednicke faze, ukazuje ponovo kao politicki dzin, koji se ponovo radja,i koji jos moze da itekako napravi rusvaj.
Podsetimo se, nakratko, iz kojeg pravca on kao takav dolazi. Djukanovic ga vec neko vreme sa manje ili vise takta salje u istoriju. Opisivao je njega i njegovu vladavinu, po nasem sudu, sasvim tacno, dakle kao sumu propalih pokusaja i prevazidjenih resenja. Ali, ono sto je nama dopusteno da slobodno mislimo i govorimo o Milosevicu, Djukanovicu ocigledno nije. Interesantno je da se crnogorski premijer takodje kacio za JUL i Miru Markovic, ali odmazde, osim retoricke, ipak nije bilo dok nije dirnuo u glavu porodice. Dosad je obicno bivalo drugacije. Na koga bi prof. Markovic uprla prstom u svome dnevniku u "Dugi" toga je, zna se, stizala sudbina. Teske reci, ne moze biti teze, iskazala je ona i o Djukanovicu, ali sve do sada, dok se Djukanovic nije usmerio na Milosevica, sve je prolazilo na izlivima zuci, i mrznje. To bi moglo da znaci - ukoliko nije prerano za jedan ovakav zakljucak - da se sad u kuci Milosevic pita, a ne njegova mocna supruga. Ili ce biti tacnije reci: nastoji da se pita.
Nije se, medjutim, Milosevic pojavio razgoropadjen samo zbog osporavanja kojima ga je izlozio crnogorski premijer. Znamo vrlo dobro da ga je postizborna pobuna u Srbiji dovela na sami rub propasti. Kolaps u kojem se nasla njegova vlast mnogoga bi drugoga politicara naterala da svemu kaze: nek ide dodjavola! Ali, Milosevic se nije dao. On vlast brani kao da brani glavu, sto ustvari i ne treba previse razlikovati kad je on u pitanju. Nema sumnje da je sebi morao postaviti prosto pitanje - kako da se izvuce. Mnogi mu nisu davali ni minimum izgleda.
Ni sada se ne moze definitivno tvrditi da je Milosevic crnogroskom igrom nasao prolaz, ali o konsolidaciji njegove moci bez sumnje se moze govoriti. Vazduha je uzeo vec kad je, nakon obustavljanja ulicnih protesta u Srbiji, sa Krajisnikom potpisao ugovor o paralelnim i specijalnim odnosima Jugoslavije i Republike Srpske. Bila su ispravna ona tumacenja koja su govorila da ga je zbog sredjivanja sopstvenih redova pre svega i potpisao. Bio je to prvi pogodak nakon niza autogolova koje je sam sebi davao. I kad smo vec kod sportskih termina recimo i to da mu se igra na tudjem terenu osladila. Kod kuce je sve bilo vrlo zamrseno i tesko tako da mu se bezanje od nje ucinilo kao spas. Iz Bosne je presao u Crnu Goru, i ako to u nasem recniku moze znaciti napustanje Srbije u njegovom, vrlo lako moze biti opkoljavanje iste. U svakom slucaju, on svojim akcijama kojima pokazuje da jos moze kad hoce da izazove ne samo psiholosko-politicke efekte, nego i obnovi i uspostavi nove linije i poluge svoje vladavine. Malo po malo, ali vrlo sistematicno, i, kako je u takvim okolnostima obicaj, bez ikakvih skrupula.
Bilo bi prilicno povrsno ne videti da se njegova strategija konsolidacije gole vlasti ne ogranicava samo na tudje terene. I na unutrasnjem planu on preduzima neke korake, mozda trenutno manje vidljive, ali niposto zato manje vazne. U postizbornom metezu on je, recimo, u svojoj stranci napravio kadrovske promene, i izbacio iz stranke one za koje je mislio da su skloni vrdanju. Osnovna je motivacija ukloniti kolebljivce. Za njegovu socijalisticku stranku to ce mozda biti korisno, ali na sirem planu tesko je go o znaku koji bi ohrabrivao. Pre bi se moglo reci suprotno. Lici, naime, da takva orijentacija u konsolidaciji stranke nagovestava pripremu vise za neku bitku, nego za politicki rad. Koliko se moze saznati u obavestenim krugovima nije prevelik uspeh u tom isterivawu straha. Milosevic ima veliki problem sa deficitom borbenih kadrova. Verovatno i zato se okrece bivsim ljudima, kojih se vec bio odrekao, sto ranije nikad nije bio njegov obicaj. Prica o novim kombinacijama sa Miloradom Vucelicem,nekadasnjim direktorom RTS, nije gradski trac. Takodje, ni izvlacenje Zeljka Simica iz naftalina.
Najslozeniji projekat, medjutim, tice se sredjivanja odnosa na levici, koje bi se, trenutna su razmisljanja u vrhu stranke, okoncalo ujedinjavanjem Socijalisticke partije Srbije i Jugoslovenske levice. To jeste nesumnjivo spektakularna zamisao. Jedan od motiva za ovakav poduhvat je vrlo prakticne, da ne kazemo prizemne naravi. Stanje na terenu, pre svega u unutrasnjosti Srbije, zapravo stanje odnosa izmedju socijalista i julovaca u mnogim je mestima na samoj ivici medjusobne snosljivosti. Karakteristicne su po to opstine. Svilajnac, Babusnica, Bujanovac, Petrovac na Mlavi primeri su manje ili vece napetosti u "sukobima na levici" zbog kojih, gotovo svaki dan, partijske centrale salju svoje tajne interventne ekipe sa aktivistima koji stisavaju strasti. U cemu je problem? Neprekidna sukobljavanja oko podele vlasti, koja neki socijalisti spremno opisuju kao proizvod nezajazljivih julovaca.
Potreba da se stvari stave pod kontrolu jeste evidentna, ali bi to, razume se, ipak bio mali razlog da se pridje razmisljanju o ujedinjenju. Tu dolazimo do detalja koje smo nagovestili u prvom delu teksta. Kao moguci razlog za integraciju, naime, u nekim krugovima navodi se namera da se pod kontrolu stavi JUL, pa i sam sef JUL-a. Prakticnim utapanjem u redove socijalista, koji su kako god okrenes ipak jaca strana, postiglo bi se prema zamislima arhitekata nove leve partije to da se sa scene elegantno ukloni koliko jedna iritirajuca skupina ljudi, toliko i jedna ne manje provokativna osoba u liku prof. Markovic. Postoji racun, izgleda, da bi levica vise ostala na vlasti ako se o tu vlast ne bi direktno otimalo dvoje supruznika, odnosno ako bi to radilo samo jedno od njih dvoje.
I za Milosevica je ovo krupan zalogaj. Vec sama cinjenica da se o spomenutim opcijama u njegovom taboru razmislja, govori, medjutim, koliko on svoju situaciju smatra ozbiljnom. Da li ce njegova supruga biti nova zrtva njegove borbe za odrzanje na prestolu, pitanje je koje prirodno izlazi iz ove situacije. Simptomaticno je da se prof. Markovic vec duze ne pojavljuje u javnosti, a prekinula je i publikovanje svoga famoznog dnevnika u "Dugi". Verovatno je da je ovaj broj argumenata dovoljan tek za grejanje maste, i kalkulacije, svakako ne i za izvodjenje ozbiljnijih zakljucaka. Jedini ozbiljan zakljucak ovde moze biti to, da zamisao o nekakvom pokusaju postoji, ali sa krajnje neizvesnom sudbinom.
Konstruisanje gole vlasti oduvek je bila Miloseviceva jaca strana, i on se ocigledno vratio svom izvornom zanatu. Potezi njegovog rezima da se nekim sustinskijim zahvatima nametne na javnoj sceni, i ucvrsti pozicije zadobijanjem poverenja, po pravilu su bili glumljeni, i, naravno, zavrsavali neuspesno. Tako ni danas: niko, recimo, ne veruje njegovim vrlo aktuelnim projektima privatizacije, ili, na primer, "demokratizaciji medija". Jedino u sta je svojski uranjao, i evo ponovo uranja, jeste to kako obezbediti mehanizme za manje ili vise nesmetano i neograniceno vladanje. Zato se dohvatio Krajisnika, zato rusi Djukanovica, zato razmislja da li da rodjenu zenu zatvori u kucu.
Ako od ovog vidljivog procesa Miloseviceve konsolidacije kao vlastodrsca zasad ima, osim za njega, ikakve koristi, onda bi ona mogla biti u tome da otrezni sve koji su ga olako otpisali. Bez tog saznanja, ustvari, oni koji bi hteli da mu vide ledja produzili bi svoje rokove na krajnje neodredjeno vreme.
(AIM) #Radivoj Cveticanin