GRAD NA DVA KONTINENTA

Mostar

Banjaluka, 27. marta 1997. (AIM)

Iako u Mostaru ne postoji zid, granica izmedju zapadnog i istocnog dela vidljivija i neprelaznija od nekadasnjeg Berlinskog zida.

Po dolasku iz Banjaluke, zajedno sa novinarom BK televizije, idem u obilazak grada. Predivan zalazak sunca bio je obecavajuci, ali realnost je bila drugacija. Rusevine su delovale zastrasujuce.

"Sada je dobro. Nesto smo rascistili, a nesto i obnovili. A tek da vidite kako je kod njih.", kaze nam prvi sagovornik u zapadnom delu grada. Njegovo iznenadjenje sto dolazimo iz Banjaluke trajalo je vrlo kratko. "Samo nek niste 'balije'", kaze. Kada smo rekli da nameravamo obici i istocni deo upozoravao nas je da to ne cinimo. "Nek vam je Bog na pomoci", ispraca nas sa upozorenjem.

Nastavljajuci setnju videli smo jedan pust bulevar i dve grupe taksista udaljene stotinak metara jedna od druge. I onaj ko se prvi put nalazi u Mostaru, znace da taj bulevar predstavlja mostarski zid. Prisli smo jednoj grupi taksista na cijim su vozilima registarske tablice sa ljiljanima. Istocni deo.

Na pitanje koliko je voznja, odgovaraju "marka kilometar". "Vozite li u zapadni deo?", pitamo. Odgovor je bio sazaljiv osmeh i kontrapitanje :"A odakle ste vi". Kad su culi da smo iz Banjaluke, samo su mirno klimali glavom, kao da im je jasno zasto postavljamo tako glupa pitanja.

"Ne bi tamo vozio ni za 100 maraka po metru", kaze nam taksista koji se predstavio kao Samir Kulenovic, izbeglica iz zapadnog Mostara. "Mi tamo ne smemo ni za zivu glavu, ali oni slobodno prelaze kod nas i niko ih ne dira", rekao je Salih i to su reci koje smo u naredna dva dana slusali od svakog sagovornika, bez obzira bio on iz zapadnog ili istocnog dela grada.

Po povratku u hotel recepcionar se nije mogao nacuditi da smo bili u istocnom delu i ostali zivi. Na nasu konstataciju da sutra idemo ponovo, rekao je da nismo normalni.

Izlazak u zapadni Mostar predstavljao je pravo zadovoljstvo. Centar zapadnog Mostara je pretrpan kaficima i prodavnicama, a veci broj 'besnih' automobila na manje prostora ovaj novinar jos nije video. "Kola su ovde statusni simbol. Necemo imati za kruha, ali cemo voziti dobra auta", prica nam Albert kojeg smo upoznali u jednom od kafica. Kaze da nikom ne smeta sto smo Srbi jer smo 'dobri ljudi', ali da smo Muslimani bilo bi 'svacega'. Albert nam je objasnio odakle ovoliki broj privatnih objekata: "Ovde se samo napravi i radi. Nema ni dozvola ni poreza. I ja drzim trgovinu". Nocni obilazak Mostara zavrsio se vrlo brzo, jer od 23,00 casova na snazi je policijski sat, a kazna je nocenje u zatvoru i 300 kuna (oko 80 nemackih maraka). Policijski sat je i u istocnom delu, na snagu stupa dva sata ranije nego u zapadnom, a kazna je 3 hiljade BiH dinara (30 nemackih maraka).

Zvanicni podaci kazu da u zapadnom Mostaru zivi oko 7 000 Muslimana, a da u istocnom delu ima samo stotinjak Hrvata. Srba u zapadnom delu ima oko 2 hiljade, a u istocnom samo nekolicina.

Jutarnji obilazak je potvrdio da daleko vise ljudi prelazi mostove iz istocnog dela u zapadni. Tek tada se video pravi razmer rata izmedju Muslimana i Hrvata u Mostaru. Prelazeci preko jednog od novoizgradjenih mostova dobija se osecaj da se prelazi na drugi kontinent, u drugu kulturu. Glamurozni kafici sa zapadne strane, ascinice sa istocne. Tehno muzika s jedne, pevanje hodze s druge. Dobra auta s jedne, stare "juge" i "fice" s druge. Doterane devojke s jedne, dimije s druge strane.

O rusevinama s istocne strane ispricalo bi se bezbroj prica. Prelepi Stari grad vise ne postoji. Vide se samo rusevine nekadasnjih metresa i kuca. Srpske pravoslavna crkva izgleda jezivo, napola minirana i izbusena granatama. Jedino novo u tom delu istocnog Mostara je dzamija. "Razvalili smo ih, a onaj Stari grad posebno", s ponosom su nam pricali u zapadnom delu. "Imali su vise topova, ali nismo im ni mi ostajali duzni", kazu nam u ascinici u istocnom delu.

Velelepni hotel "Ruza" ne postoji, ali najtuznije je mesto gde je nekad ponosno stajao simbol Mostara - Stari most. Most koji je vekovima odolevao burama i kisama, nije odoleo ljudskoj gluposti. Onog na sta se prvo pomisli pri pominjanju Mostara, vise nema. Na njegovom mestu, otuzno se ljulja nekakav viseci mostic koji podseca na mostove iz filmova o Indijani Dzonsu, a nikako na starog gospodina. Nema vise ni cardaka kraj mosta sa kojeg su nekada skakali samo najhrabriji i najiskusniji.

Tu smo upoznali i Saliha, penzionera, koji zivi u zapadnom Mostaru, ali celi dan provodi u istocnom. "Nema nama s njima zivota. Lako bi mi sa Srbima ziveli, ali ono tamo je banda", jada se starac. Nekada je bio profesor i govori cetiri jezika, ali priznaje da mu je arapski najdrazi. Po ulasku u jednu od prodavnica Salih pozdravlja sa selam-alejkum. Dovodi nas u neugodnu situaciju insistirajuci da i mi pozdravimo na taj nacin, ali je kratko "Necu" bilo dovoljno. Iz prodavnice smo ispraceni podozrivim pogledima i zaputili smo se dalje u obilazak.

Iznenadjenje je predstavljao dolazak medju obnovljene zgrade. Tu je apsurdnost bila kompletna. Izmedju novih, belih zgrada nalaze se tone cigle i kamena od rusevina koje niko ne uklanja. Vracamo se preko Neretve modernim mostom sa cetiri saobracajne trake, ali jos ima dosta setnje do zapadnog dela. U zapadnom Mostaru kazu: "To su im Turci napravili", i s tim komentarom se pokazuje da zitelji oba Mostar imaju bar jednu zajednicku tacku.

Naime, u oba dela Mostara smatraju da 'oni drugi' dobijaju vise pomoci. Razlikuju se jedino u misljenju ko daje pomoc. "Arapi im daju koliko traze", kaze nam Zvonimir. "Vatikan ih non-stop 'gura'", smatra Salih.

Ponovo smo u zapadnom Mostaru koji osim auta i kafica ima jos jedno obelezje. Sav je oblepljen plakatima sa likom Mladena Naletilica-Tute, lokalnog heroja domovinskog rata. Njega u zapadnom delu smatraju herojem, dok istocni deo slavi njegovo hapsenje. Kraj njegove slike je i slogan "Tuta-nasa pobjeda". "To je protest Mostaraca protiv hapsenja i ako treba svi cemo izginuti za njega", kaze nam Zdravko Pilic, koji za sebe tvrdi da je bio u Tutinoj "Kaznjenickoj bojni".

Mostar ima i dva fudbalska kluba sa istim imenom "Velez". " Rodjeni su nasi, a ono tamo su neki surogat", kaze Zdravko. To isto tvrde i u istocnom delu. Podela je kompletna.

Srbi se u Mostaru nalaze 'negde izmedju'. Trenutno ih niko ne dira, ali tesko dolaze do posla. "Je sam zadovoljan. Niko me ne dira i radim posteno", kaze nam Srbin, koji drzi prodavnicu u zapadnom delu grada. Slicno misljenje ima i jedan od radnika: "Sa nocnom smenom zaradim oko 900 maraka, ali ja sam jedan od retkih koji rade", prica nam i nastavlja: "Bio sam u HVO-u i ucestvovao sam u borbama kod Mrkonjica. Sta cu morao sam", pravdao nam se. Na konstataciju da nema potrebe da se pravda dodaje: "I nemam zbog cega kad tamo nisam ni video vojnika, a kamoli nekog ubio".

Dan provodimo u drustvu dvojice Mostaraca koji su nam ispunjavali sve zelje, osim da stanu u istocnom delu grada da bi snimatelj BK televizije snimio jos par kadrova. "Nije to zbog nas. U istocnom delu niko nije siguran, dok u zapadnom delu svi imaju punu slobodu", pridruzio se misljenjima ostatka gradonacelnik Mostara Ivica Prskalo koji ipak tvrdi da se bori za suzivot. O incidentu za maskare kaze: "Nije to bila zasjeda. Spontano se okupilo ljudi jer su zeljeli da sprece nenajavljen ulazak par tisuca Muslimana. Ljudi se boje, imaju teska iskustva", kaze Prskalo, ponavljajuci da Muslimani nikad ne obilaze groblje i da je to smisljena provokacija.

Odlazimo iz Mostara pod budnim okom SFOR-ovih vojnika. Trenutno su oni jedini garant primirja. Lepotan sa Neretve je ostao iza nas, a da u njemu nismo nasli ni tracak volje za zajednicki zivot.

Igor Gajic