Izbeglice-§ivot sa tri pare dnevno

Izbeglicki kamp u Krnjaci

ZIVOT SA TRI PARE DNEVNO

AIM, BEOGRAD, 28. 3. 1997.

U barakama PIM-a, na pancevackom putu,u neposrednoj blizini Beograda, izmedju sibljaka, ustajalih i smrdljivih barustina smesten ja izbeglicki kamp "Krnjaca". Trenutno u njemu boravi 580 izbeglica iz Bosne, Krajine i Hrvatske. Kolektivni smestaj, u kakve spada ovaj kao i jos nekoliko kampova u Srbiji, primorava i po 70 ljudi da zive zajedno u velikim objektima dok je u manjim smesteno njih cetrdesetak. U sedam baraka sobe su cetvorokrevetne a u tri barake, malu sobu dele pet ili sest ljudi.

Ravnodusnost koja vlada ovim ljudima, kao da je potisnula strah od moguceg izbijanja epidemije sirih razmera. Zajednicka kupatila, nuznici, slaba higijena, okolina kampa prepuna barustina sa ustajalom vodom ne pruza nimalo ruzicastu sliku o uslovima u kojima ovi ljudi zive. Nista neobicno kada se zna da dnevni "budzet" po jednom izbeglici, kojih prema popisu izvrsenom prosle godine ima zvanicno 617 000 kao i jos oko 120 000 onih koji se popisu nisu odazvali, iznosi tri pare dnevno. Ukupan budzet kojim ce u ovoj godini raspolagati Komeserijat za izbeglice planiran je na oko 60 miliona americkih dolara.

Svesni ovih brojki ili ne, ljudi u kampu zive prakticno od danas do sutra, pokusavajuci da kako tako olaksaju sebi i svojima dane provedene u neizvesnosti. Nepoverenje prema onima koji dodju sa strane je primetno, iako se svi trude da ostave utisak dobronamernosti. U razgovor se stupa sa dosta rezerve ali se, pod teretom koji nose na dusi, ljudi dosta brzo otvaraju. Kao da zele da iz sebe izbace ono sto ih muci. Otvoreno govore o nezadovoljstvu svojim statusom, strahu od povratka, od najavljene revizije statusa izbeglica i neizvesnoj buducnosti. Uprava kampa uverava nas da ne postoje nikakvi spiskovi onih koji bi trebalo da izgube izberglicki status, ali takva prica je jako prisutna u razgovorima na stepenistima baraka ili drugim mestima gde se ljudi skupljaju da "ubiju" visak vremena koga jedino imaju na pretek.

O kvalitetu i kolicini ishrane koja se moze podvesti pod puko prezivljavanje za AIM govori Ljiljana Smiljanic, rukovodilac sluzbe ishrane u izbeglickom kampu "Krnjaca": "Mi tu ne mozemo mnogo da pomognemo, jer sa 15 dinara dnevno koliko dobijamo od Komeserijata za izbeglice po osobi, ne mogu da se obezbede bolji uslovi. Ta suma treba da pokrije tri obroka, pranje posteljine, troskove struje, vode, telefona. Hrana koju dobijamo od raznih humanitarnih organizacija, najcesce je jednolicna, veoma cesto pred istekom roka trajanja tako da se ne moze adekvatno iskoristiti. Velikom broju dijabeticara, retardiranih, invalida svih kategorija, deci razlicitog uzrasta smestenih u ovom kampu potrebno je obezbediti drugaciju i raznovrsniju hranu od one koja se sluzi ali za to nema uslova. Nasa sagovornica se zahvaljuje australijskoj humanitarnoj organizaciji KER koja uredno salje voce i povrce. Dodaje da je svaki drugi dan testenina glavni obrok.

Higijena u kampu nije na zavidnom nivou, mada se na prvi pogled moze reci da sve dosta pristojno izgleda. Ali to samo dok se ne udje u unutrasnjost hodnika ili soba u kojima zive citave porodice bez obzira na uzrast, pol ili zdravstveno stanje njihovih clanova. Najveci teret odrzavanja snose zene koje se na najrazlicitije nacine dovijaju da im ono malo "kuce" koju imaju izgleda iole pristojno. Samo mali broj onih koji nesto rade sa strane moze sebi da priusti po koji sapun ili pastu za zube vise. Higijenske sredstva u poslednje vreme retko stizu. Fond za otvoreno drustvo je kakao saznajemo prosle nedelje poslao izvesnu kolicinu sapuna koja je odmah podeljena i to je od avgusta prosle godine bila prva takva isporuke. Stanovnici "Krnjace " inace nemaju nekih vecih primedbi na racun zdravstvene sluzbe u kampu, ali se svi bolesni i invalidi, kojih ovde ima jako puno, lece po beogradskim bolnicama. Tuznu sliku kampa upotpunjuje veliki broj teskih invalida, hendikepirane dece i bolesnih ljudi.

Najveci strah medju ove ljude unosi promena politike prema izbeglicama koju sada sprovodi vlada Republike Srbije. Srbija je prve izbeglice docekala icem i picem. Na pokrivanje troskova nihovog smestaja i ishrane davalo se i sakom i kapom. Prve izbeglice su dobitale cak i licna dokumenta (doduse sa oznakom T-tranzit) ali nisu imali problema sa produzetkom pasosa, registracija, vozacke dozvole. Vlastima je bilo jako stalo da ovi ljudi iskoriste svoje prava i da glasaju - listom za vladajucu partiju. Posle izbora kola za ove ljude krecu nizbrdo jer vlast sve otvorenije govori da je Srbija tesko pogodjena obavezom da se brine o izbeglicama.

Uloga Komeserijata u pomoci izbeglicama je dosta sporna, sobzirom na mali ucinak u humanitarnom poslu, posebno od kada izbeglice vise ne predstavljaju izborni dzoker ovdasnje vlasti. Posle loseg iskustva u poslovanju sa Komesarijatom, mnogi donatori, domaci i strani su odustali od humanitarnog delovanja.

Ljudi na privremenom zivotu u Krnjaci ne veruju da ce izbeglicka prava resiti postojeci Zakon o izbeglicama, koji je kako sami kazu "prepun zabrana i nacina kako da se izgubi izbeglicki status". Zakon o jugoslovenskom drzavljanstvu (stupio na snagu 1.1. 1997. ) dozvoljava "prihvatanje u jugoslovensko drzavljanstvo". Njime se medjutim, izbeglicki status dalje usloznjava pa se na primer traze izjave da je osoba izbegla zbog pritiska na nacionalnoj, verskoj ili politickoj osnovi i da se odrekla drugog drzavljanstva. Ovakav dokument je naravno nemoguce pribaviti.

Da li se vratiti, kako gde? Ova pitanja muce najveci broj onih koji izbeglicke dane provode u Krnjaci, ali i ostalim centrima kolektivnog smestaja: "Glupo je razgovarati o povratku kada nemas gde da se vratis" kaze Nemanja Cukic (24) izbeglica iz Osjeka i dodaje da "oni koji su dosli iz Bosne o tome jos mogu i da razmisljaju ali mi se u Hrvatsku ne mozemo vratiti. Predao sam papire za Kanadu i sad cekam poziv na razgovor. Mislim, da se tu stvari nece promeniti dok se ne srede odnosi SRJ I Hrvatske. Moj otac sada, na primer, treba da "izganja" penziju i razmislja da ode negde u unutrasnjost i tamo pocne drugi zivot. Ako ne odem u Kanadu isto cu uraditi i ja." Prica ima mnogo sve razlicite ali ipak iste. Isti im je povod, ista je i sudbina onih koji ih kazuju. Na buducnost se gleda sa strahom i nepoverenjem.

Zajednicki zivot, kolektivno zivljenje smeta mnogima. Vecina zeli da se odseli odavde. Mnoge boli sto u Srbiji imaju rodbinu koja im nije izasla u susret, ali kako rece Dobrila Opehal, nekada lekar u kosevskoj bolinici u Sarajevu "takvi smo mi Srbi, samo gledamo sebe... Jedan broj ljudi iz kampa, izbeglih iz Hrvatske, zainteresovano je za uzimanje domovnica, ali se na njih ceka dosta dugo a hrvatske vlasti maksimalno otezavaju povratak onih koji to zele. Svi stanovnici kampa od licnih dokumenata poseduju samo izbeglicke legitimacije sa kojima su do sad mogli da ostvaruju gotovo "sva" prava, osim sto nisu mogli da putuju u inostranstvo,ili da se zaposle. "Niko od nas nema licna dokumenta koja poseduju ljudi iz Srbije tako da zivimo na statusu izbeglice sa kartonima iz Komeserijata a pasose nam ne daju. Cekamo da, vidimo sta ce biti od dogovora o posebnim vezama Srbije i RS i da li cemo moci da dobijemo dvojno drzavljanstvo" prica Goran Maric,dok referentu daje bonove za sledovanje pribora za licnu higijenu.

Ljudi bez doma, bez nade, vecinom bolesni, slomljeni stresom, nemastinom, saterani u "kutije sibica" zive svoje izbeglicke dane iza zicanih ograda daleko od ociju javnosti i politicara koji su ih zaboravili jer im vise nisu potrebni. Danas ih se ponekad sete samo zalutali predstavnici neke humanitarne organizacije, ljudi koji su poslom vezani za njih i po neki novinar ili fotograf koji je zakasnio da snimajuci njihovu patnju napravi solidnu karijeru. Na kapiji vas docekuje i ispraca covek u kolicima, bez obe noge, koji, ironije li sudbine, prodaje cokolade. Treba kupiti jednu, ne iz sazaljenja, vec da se izbrise gorak ukus u ustima kada se ode sa ovog tuznog mesta.

(AIM) #Zoran Knezevic