Privatizacija kao socijalni program

Srpski zakon o svojinskoj transformaciji

PRIVATIZIACIJA KAO SOCIJALNI PROGRAM

Pritisnuto nesavladavim ekonomskim problemima i politickom krizom srpsko vodjstvo se napokon odlucilo da pokrene proces sire privatizacije, ne bi li iluzijom svojinske demokratizacije dobilo ovogodisnje izbore

AIM, Beograd, 26. 3. 1997.

Kao sto se i ocekivalo nakon Miloseviceve novogodisnje najave "godine reformi", srpsko vodjstvo je napokon promovisalo "radnu verziju" sopstvenog zakona o privatizaciji (24. marta) i tako krenulo ne u ekonomsku, nego politicku ofanzivu. Naime, vec pri samoj promociji projekta privatizacije bilo je napadno uocljivo da je glavni cilj ove akcije da se nezadovoljno radnistvo i zaposleni u Srbiji ove izborne godine "zabave" raspodelom (navodno) oko 70 milijardi maraka drustvene svojine, koja je preostala posle skoro decenije opsteg svojinskog rasula i ratnog haosa.

Taj politicki cilj vidljiv je pre svega po tome sto je izabran jedan model privatizacije koji favorizuje one koji vec posluju drustvenim kapitalom, tako da im se besplatno deli 20 odsto akcija koje upisu, a na svaku godinu staza jos imaju pravo na 1 odsto popusta (uz ogranicenje da svako pojedinacno moze ostvariti popust do vrednosti od 20.000 nemackih maraka). Samo 30 odsto vrednosti preduzeca rezervisano je za prodaju bez popusta i prakticno samo taj deo emitovanih akcija pojavice se na trzistu vrednosnih papira (na berzi). U stvari, samo na tu trecinu vrednosti kapitala u Srbiji moci ce odmah da startuju i stranci, jer one akcije koje zaposleni budu upisali nece se transferisati kroz godinu i po dana (koliki je rok otkupa). Start privatizacije indirektno je zakazan za 4. jul ove godine (dakle na "Dan borca"), jer do tada oko 1500 drustvenih preduzeca imaju obavezu da oficijelno procene vrednost svog drustvenog kapitala (jos oko 500 preduzeca se, inace, vec sudski spore oko takve procene sa drzavnom Agencijom za prestruktuiranje drustvenog kapitala).

Onaj deo drustvene i drzavne svojine koji ne bude prodat tokom upisa, prodavace se na berzi jos godinu i po dana, pa ako ni tada prodaja ne uspe, akcije na taj deo kapitala slice se u novi Akcijski fond na nivou republike. Prihod od svih prodaja zahvatice Penzioni fond (50 odsto), Invalidski fond (25 odsto) i Fond za zaposljavanje (25 odsto). Glavni deo procesa bi, dakle, trebalo da se okonca u naredne tri godine.

Kad se bolje pogleda ovaj model privatizacije, vidi se da prioritet ima zadovoljenje interesa svih masivnijih socijalnih interesa. Neko bi dosao do svojine, neko do stabilnijeg prihoda (penzioneri), a neko do radnog mesta. Taj cilj smirivanja socijalnih napeotosti putem privatizacije nisu krili ni visoki drzavni funkcioneri Srbije prilikom promocije radne verzije zakona o svojinskoj transnformaciji. Tako je Mirko Marjanovic, predsednik Vlade Srbije, tom prilikom rekao da je usvajanje predlozenog projekta privatizacije "pretpostavka uspostavljanja trajne ekonomske i socijalne stabilnosti", da je "svojinska transformacija u interesu svih sada zaposlenih" itd. Takav smer akcije on je obrazlozio tezom da "prioritet u svojinskoj transformaciji moraju imati oni koji su tu drustvenu svojinu i stvorili, ali i svi zaposleni, sadasnji i bivsi, koji su kroz razvoj drustvenih delatnosti i aktivnosti drzave doprinosili normalnom funkcionisianju privrede i drustva". I svi drugi su, poput novog potpredsednika savezne vlade mr Danka Djunica, pozitivno govorili o "jakoj socijalnoj komponenti" predlozenog modela privatizacije.

Ta naglasena socijalna dimenzija jednog ekonomskog procesa koji u normalnim okolnostima upravo suprotno - ima pre svega za cilj poboljsanje efikasnosti privredjeivanja i pritisak na najsire socijalne slojeve, u Srbiji je razumljiva iz vise razloga. Pre svega vladajuce stranke levice moraju sada privatizaciju tako da prikazu da bi sprecili nepovoljne politicke posledice ranije propagande protiv tranzicije i da bi je nekako ideoloski "svarili". S druge strane nekakva normalna privatizacija je u Srbiji potpuno zakasnila, pa u njoj ni nema nekog ozbiljnijeg slobodnog novcanog kapitala koji bi u toku ovog procesa napunio obrtne fondove totalno nelikvedne privrede.

Ne manje vazno je i to da dugo ocekivano ukidanje svetskih sankcija UN, koje bi u proces privatiziacije u Srbiji uvuklo i ozbiljnije finansijske investitore iz inostranstva, donelo je veliko razocarenje. Naime, "spoljni zid" sankcija je zadrzan, a on iz dana u dan postaje cak sve visi, jer je rezim srpskih socijalista nastavio da vodi unutrasnju politiku mimo svetskih standarda i mimo osnovnih demokratskih nacela. Otuda je on morao da batali ekonomsku funkciju privatizacije i ponudi model koji pre svega treba da umiri domace glasace, uoci republickih i predsednickih izbora u Srbiji ove godine.

Jos jedan politicki cilj srpkog vrha, a pre svega samog predsednika Srbije Slobodana Milosevica, ne treba zanemariti kad se analizira start privatizacije u republici ciji ustav zapravo ne dozvoljava ukidanje drustvene svojine. To je svakako svojevrsno umirivanje Crne Gore koja je u privatizacij u krenula jos pre nekoliko godina i odakle su stalno stizale kritike na srpsku praksu i gde je deo vrha vlasti (premijer Djukanovic) ojacao antimilosevicevski lobi, spreman cak i na separaciju od beznadezno staromodnog i konzervativnog centra vlasti u Beogradu. Sada, kada je privatizacija najavljena i u Srbiji, po modelu slicnom onom crnogorskom, Miloseviceve pristalice u Podgorici mogu da se obracunaju sa svima onima koji sprecavaju Milosevicevu seobu na vrh savezne drzave i mogu da obrazlazu jacanje te savezne vlasti - jer, navodno, otpadaju razlike oko tranziiicije u SRJ.

U krajnjoj liniji Milosevicevi socijalisti i pristalice njegove zene iz JUL-a imaju i vrlo praktican razlog da pokrenu privatizaciju u Srbiji. Bolje je da oni sami regulisu i kontrolisu taj proces dok su jos na vlasti, nego da se posle republickih izbora, moguce, neka druga politicka grupacije dokopa srpske skupstine i ovaj vazan proces prilagodi sopstvenim interesima.

Otpocinjanje privatizacije je, inace, i jedan od uslova medjunarodne zajednice - da bi se SRJ vratila u medjunarodne ekonomske institucije, pa ce sada Milosevic moci sa vise argumenata da se bori za pristup onom svezem svetskom kapitalu na cije kretanje ima uticaj MMF i drzave koje u njemu dominiraju (pre svega SAD).

Naravno, ne treba pri svemu tome precenjivati Miloseviceve izglede da ostvari citav ovaj zbir politickih ciljeva koji ga napokon opredeljuju za privatizaciju. Prvo, privatizacija u korist zaposlenih moze brzo da se obelodani kao privatizacija u korist socijalistickih vrhuski u preduzecima. Oni siromasni radnici koji dodju bar do 20 odsto besplatnih deonica u preduzecu, nece odmah videti neke vajde od toga sto su postali "fabrikanti" i sto su umesto pristojnih plata dobili vrednosne papire. Tesko je, zatim, ocekivati i neki nagli privredni polet, jer iskustvo pokazuje da privatizacija ne daje odmah pozitivne socijalne efekte - cak i kad se preduzima u obliku koji navodno zadovoljava najsire socijalne slojeve. Moze, takodje, da se dogodi da 30 odsto drustvenog kapitala predvidjenog za promptnu prodaju - ostane bez kupaca, jer onima koji imaju novaca ne zuri se u zemlju sa toliko pravne i politicke nesigurnosti.

(AIM) #Dimitrije Boarov