Miloçevi† se "seli" u Jugoslaviju?

Posle izbora savezne vlade

MILOSEVIC SE "SELI" U JUGOSLAVIJU

Da li u okolnosti da je predsednik Srbije svoje najvernije kadrove poslao u novu saveznu vladu treba videti njegovu nameru da se i sam "preseli" u Jugoslaviju, odnosno postane njen predsednik, ili je tim potezom zeleo da stvori prostor za sveze snage s kojima ce pokusati da zadrzi sadasnji polozaj s kojeg je efikasno upravljao i saveznom drzavom.

AIM, Beograd, 24. 3. 1997.

Uobicajeno je da se svakoj vladi ostavi sto dana za dokazivanje, posle cega slede prve ocene njenog rada. Tek izabrani Konticev kabinet ne moze da racuna na takvu pogodnost, a za takvu njegovu nepovoljnu startnu poziciju postoji vise razloga. Prvi je svakako sadrzan u izuzetno nepovoljnim ekonomskim prilikama koje su nastale kao posledica golemog kasnjenja u stvaranju novih uslova privredjivanja, a taj posao je u nadleznosti savezne vlade. Zurbu je najavio i novi potpredsednik vlade Danko Djunic, koji ce, kao ekonomski ekspert, sa stecenim iskustvom dosadasnjeg direktora Ekonomskog instituta, biti zaduzen za ekonomsku oblast, izjavom da sa ekonomskom reformom treba poceti odmah posle polaganja zakletve.

Ovaj poznavalac ekonomije, ipak nije oslobodjen politicke naivnosti u kojoj nema nikakvog iskustva i brzo ce se naci u ulozi coveka koji je udario glavom u zid, jer samo pet dana posle izbora savezne vlade, kljucni zakon o privatizaciji, koji ce bitno da utice na utvrdjivanje uslova privredjivanja predstavice javnosti premijer srpske vlade, a ne savezne, sto samo pokazuje da je Konticevom kabinetu i dalje ostavljeno da igra ulogu statiste, a pravi potezi ce se vuci izvan nje. Ovakav utisak Kontic je ostavio i prilikom predstavljanja poslanicima program rada svoje vlade, kada ih nije mogao da uveri da raspolaze sa mogucnostima s kojima moze da realizuje postavljene ciljeve. Zato je njegov program nazvan spiskom zelja.

Cak i kada bi saveznoj vladi stajala na raspolaganju veca ovlascenja njene mogucnosti ostaju skromne, jer ne raspolaze s potrebnim matrijalnim pretpostavkama za stvaranje ekonomskog ambijenta u kojem bi bio moguc dinamicniji privredni razvoj. Podloga za takvu konstataciju sadrzana je u cinjenici da je ekonomski razvoj duboko zavisan od inostrane financijske pomoci, a na nju se ne moze racunati bez ulaska Jugoslavije u kljucne medjunarodne financijske institucije, kao sto se Medjunarodni monetarni fond, Svetksa banka i Svetska trgovinska organizacija. I sam premijer je svestan toga, pa je u svom ekpozeu objasnio kako ce prvi zadaci njegove vlade biti da osigura povratak u ove institucije.

A bas na toj okolnosti savezna vlada je izuzetno nemocna. Prijem je uslovljen politickim potezima koje prethodno treba da povuce predsednik Srbije Slobodan Milosevic, a oni se odnose na resavanje statusa Kosova, saradnje sa Haskim sudom, oslobadjanjem medija od vladajuceg rezima i resavanje odnosa s republikama nekadasnje SFRJ. Tuzno je delovao ministar spoljnih poslova, koji je vise okrenut prema Milosevicu, nego prema Konticu, kada je, u zelji da prikrije ono sto mora da uradi srpski predsednik, objasnio da je povratak Jugoslavije u MMF usporen zbog duge procedure u ovoj organizaciji. Milutinovic je "zaboravio" da bi Jugoslavija bila primljena u MMF jos dok je guverner NBJ bio Dragoslav Avramovic, koji je predocio Milosevicu sta treba prvo da uradi, ali je predsednik Srbije to glatko odbio i opredelio se za ostanak Jugoslavije u samoizolaciji. Celni jugoslovenski diplomata se obrukao, jer ga je samo nekoliko minuta kasnije, na prijemu, priredjenom u cast izbora nove vlade, demantovao ministar finansija Bozidar Gazivoda koji je na isto pitanje odgovorio da prijem Jugoslavije u medjunarodne institucije zavisi od ispunjavanja politickih uslova, a ne od procedure.

Tako su dva savezna ministra demonstrirala opste stanje, koje se moze najednostavnije predociti utiskom da u novoj vladi "desnica" ne zna sta radi "levica". U takvim okolnostima analiticarima ostaje da se bave bizarnijim stvarima, kao sto su "detalji" koji se odnose na sastav vlade i kakve se poruke mogu iz toga izvuci. Prvi utisak je da je Milosevic u saveznu vladu poslao svoje najvernije republicke kadrove, kao sto su ministar policije Zoran Sokolovic, te njegov dugogodisnji savetnik Vladan Kutlesic, zatim neizbezni Nedeljko Sipovac. U trazenju odgovora na pitanje zasto je to uradio namecu se dve stvari. Jedna je da ovim potezom Milosevic salje prethodnicu u savezne organe s namerom da se i sam "preseli" u Jugoslaviju, kada mu istekne mandat na sadasnjem polozaju s kojeg je vedrio i oblacio punih 10 godina, a druga da zeli da se oslobodi isluzenih kadrova i s novim pokusa da popravi imidz u Srbiji ne bi li tako ponovo bio izabran za predsednika Srbije. Njega u ponovnom izboru ogranicava republicki ustavni tekst, jer je potrosio oba mandata, ali kada je u pitanju Milosevic uvek se mogu dogoditi neocekivani potezi. Uostalom, izborna trka u Srbiji je vec pocela i nju karakterise veliki broj kandidata za mesto predsednika Srbije. Inflacija kandidata mogla bi kod stanovnistva da stvori utisak loseg izbora, a u takvim prilikama uvek se moze naci neko ko ce lansirati "raspolozenje" naroda da Milosevic treba da ostane na sadasnjoj funkciji.

Opste je uverenje da predsednik Srbije efikasno upravlja Jugoslavijom, cak s vise uticaja nego kada bi se i formalno nasao na mestu predsednika savezne drzave. U proslosti je to potvrdjeno bezbroj puta, a sada u svojevrsnoj aferi sa privatnom televizijom BK, to je jos jednom dato do znanja. Ova TV, ciji je vlasnik izuzetno uspesni poslovni covek Bogoljub Karic, malo je jace "otvorila" oci u vreme odrzavanja demonstracija, pogotovu prilikom obracuna policije s gradjanima na mostu, posle cega je usledila serija kontraudara na tu informativnu kucu s namerom da joj se smanji podrucje gledanosti, pa cak dovede u pitanje i njeno postojanje. Razlog za takav odnos rezima prema toj TV mnogi vide u nameri njenog vlasnika, inace prvog komsije Milosevica i njegove supruge dr Mire Markovic, koji, u vreme njihovih dobrih odnosa nije propustao priliku da se pohvali kako cesto pije komsijku kafu sa svojim susedima, da se kandiduje za predsednika Srbije.

TV BK je odmah pronadjeno da ne izmiruje dugove prema Posti, a novi ministar za telekomunikacije je "otkrio" da ona nema dozvolu za rad. BK osporava takve tvrdnje, ali cak i kada bi one bile tacne rezim ne moze da nadje opravdanje za takav potez, osim sto je njime pokazao kako mu smetaju mediji koji nisu pod njegovom kontrolom. Ukoliko dugovi postoje, a dozvola za rad nije data, te okolnosti nisu nastale "od juce", ali dok je Karic pio kafu s komsijama zbog tih "sitnica" ga nije niko uznemiravao. U toj okolnosti analiticari srpskih prilika nasli su jos jednu potvrdu da u zemlji ne postoji pravni poredak, vec se sve temelji na voluntarizmu u kojemu se bolje greje onaj ko je blizi vatri. U slucaju Karica izgleda da se on previse priblizio toj vatri u nameri da svoju materijalnu podlogu iskoristi za osvajanje vlasti ne vodeci dovoljno racuna o srpskoj prirodi da nema opasnije osvete od komsijske, pogotovu ako se to uradi susedu koji mu je puno pomogao da dodje do onoga sto je stekao. Karic se sada nasao u opasnosti da sve to pocne da gubi. Izgleda da je zaboravio na credo svoje komsinice da dobro i zlo vraca dvostruko.

(AIM)#Ratomir Petkovic