ONI ZIVE "MUKU U TISINI"

Prema popisu iz prosle godine, na Kosovu je smesteno oko 15 000 izbeglica i prognanika iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Realna brojka, medjutim, krece se oko 11 hiljada, jer su mnogi u medjuvremenu napustili ovaj region.

Iz ovoga se mogu izvuci dva zakljucka. Niti je nesreca i egzodus Srba iz Hrvatske doneo srpskoj politici realizaciju programa naseljavanja Kosova, kao jedan od njenih strateskih i retorickih ciljeva, niti je njihovo smestanje ovde ugrozilo Albance. Pogotovo se nije radilo ni o kakvoj kolonizacija, kako su neki ovdasnji albanski politicki krugovi ocenjivali, jer je rec o svega polovinu procenta povecanja stanovnistva, na inace prenaseljenom Kosovu.

Gotovo polovina izbeglica od ovog broja, nesto preko pet hiljada, smesteno je u regionu Pristine, Kosova Polja, Obilica, od kojih je oko 1000 naslo zaposlenje. Najveci broj njih radi u postama, ZTP-u, Elektroprivredi i javnim prduzecima. I cinjenica je da ih je najvise smesteno u tzv. "kolektivnom smestaju": hotelima, skolama, odmaralistima i drugim slicnim objektima, sto bitno odredjuje njihov polozaj.

Kosovo i Metohija je za najveci broj izbeglica bila nepoznanica. Dosli su ovde, jer je i to bio uslov da izbegnu mobilizaciju, u vreme kada su frontovi bili otvoreni. Niko od njih nije iskazao strah od ovdasnjeg vecinskog albanskog stanovnistva, niti se bilo ko od njih zalio, u protekle dve godine na lose iskustvo u, istina paralelnom, zivotu sa njima. Da li je to zbog toga sto od Albanaca nista nisu ocekivali ili zato sto Albanci ne zele i nemaju razloga da "budu ljuti na izbeglice", pitanje je koje trazi analizu, kaze Djuro Petrovic, nekada politicki funkcioner u Gracecu, a sada privremeno zaposlen u novinskoj kuci "Jedinstvo".

Petroviceve reci i slika o izbeglicama su svakako vrlo precizne i plod su dvostrukog iskustva: I sam je izbeglica i kao politikolog ima osecaj i meru za spoznavanje "misljenja i osecanja" svoje sabrace. Osim toga, kada o njima govori, postavlja se kao roditelj (ima dvoje dece i zenu), a smesten je u jednoj sobi, u baraci, na periferiji Pristine. "To je, kaze on, visoki standard, koji sam stekao". Govoreci o zivotu svojih sunarodnika, Petrovic kaze da sve "zavisnosti od toga kako se ko snasao i u kojoj je sredini smesten, odnosno gde je nasao zaposlenje i u kakvom je okruzenju. Osim onih, koji su zaposleni i koji redovno ne dobijaju platu, kao ostali, vecina ih je upucena na posao koji je "na rubu zakona". To je uslov da prezive i prehrane svoje porodice. U odnosu na druge sredine u ovom regionu, Pristina je, ako se moze tako reci, privilegija.

U najtezoj situaciji su, nastavlja sagovornik, stari i bolesni, oni bez penzija i nesposobni za rad, oni kojima nema ko da pomogne, koji nemaju nikoga ni u zemlji niti u inostranstvu, dakle onima koji zavise iskljucivo od humanitarne pomoci. Ako nisu uspeli da obezbede neke zalihe, oni su osudjeni na prezivljavanje i tovarenje.

Slozenu sliku beskucnika, od kojih su mnogi i bez nade da u narednih nekoliko generacija stignu do imetka, koji su vec jednom imali, treba posmatrati i kroz uslove smestaja, odnosa Srba prema Srbima i kolektivnoj brizi drzave i medjunarodne zajednice za njih.

Uverenje je Djure Petrovica, da izbeglice sluze kao instrument u politici Jugolsavije i Hrvatske i da je to nesto sto ih najvise pogadja i obeshrabruje. S druge strane, humanitarna pomoc redovnije stize centrima, a zaobidjeni su oni koji su smesteni individualno. Istina, ona sada nije ni tako mala. Na porodicama je da pripremaju hranu, a redovono se dobija nesto testenina, krompir, brasno, konzerve, ulje, voce, a ponekada i obuca i odeca za decu. Rec je o nekoliko stotina dinara mesecno, odnosno toliko da se zaista ne moze reci da su ljudi zaboravljeni ili otpisani.

Medjutim, ima i sredina u kojima je medju izbeglicama, bukvalno, svaka druga rec GLAD. Takav je slucaj sa izbeglicama smestenim u hotelu "Evropa" u Gnjilanu. Primer koji protivreci gnjilanskom slucaju je Dom ucenika i studenata "Miladin Popovic" u Pristini, gde 160 izbeglica dobija hotelsku hranu: supu, jelo, kolace. Slicno je i sa izbeglicama u hotelu "Mineral" u Kosovskoj Kamenici. Dotle, veoma lose je izbeglicama smestenim u zgradi skole u Vucitrnu. Tamo se moze sresti starac, koji podseca na slike starih srpskih ratnika. O njemu ne niko ne brine, iako je dijabeticar.

Osvetljavajuci odnos Srba prema Srbima (izbeglicama), Petrovic istice da su ih bolje primili oni koji su se ovde doselili, dok je odnos starosededelaca veoma rezervisan i hladan. Dokaz je i cinjenica da u Gracanici, najvecem srpskom naselju na Kosovu, uz to i najurabanizovanijem, niko od izbeglica nije nasao utociste. Njih 30-tak iz tamosnjeg Doma, prebaceno je u Pristinu. To je cinjenica koja dovoljno kazuje.

"U celini gledano, analizira Petrovic, ocigledne su razlike u karakteru, obicajima i kulturi. Srbi su ovde ziveli pod strahom da ce morati da odu, sto nije bio slucaj sa nama. A eto, dogodilo se suprotno".

O planovima i razmisljanjima svojih sunarodnika on kratko kaze: "Ovde su dosli oni koji nisu imali kapital. Oni koji ga imaju ne rade, jer neznaju sta donosi sutra. Osim toga, ostra je i konkurencija. Zato, dobar deo sebe ne vidi na ovim prostorima za pet ili deset godina. Ono sto ih sada zadrzava jesu povoljne mogucnosti da ovde skoluju decu, daju im univerzitetsku diplomu i dobiju krov nad glavom.

Da bi ostali zauvek, nuzno je da od drzave dobiju vise nego u drugim sredinama Srbije. Taj izazov nije realan mada, istice Petrovic, prema recima koje nasih prijatelja smestenim u drugim sredinama, nas tretman je ovde bolji nego njihov.

Do konacne odluke o sudbini izbeglica proci ce jos mnogo vremena. Ono sto je ih najvise boli su olako data, zale se oni, sitna svakodnevna obecanja, i sto je najgore sve ostane samo na tome. Poslovnost i radinost Srba je daleko ispod sposobnosti i radinosti izbeglica, pa su po tome oni blizi Albancima i njihovoj "tvrdoj reci", primecuje Petrovic. Kako su mnogima, porodice raslojene, zbog svega sto im se poslednjih godina dogodilo, misljenja su podeljena. Neki bi da se vrate, a neki o tome nece ni da razgovaraju, pokusava da definise "dubinu duse" i "stanje svesti" izbeglica Petrovic.

"Smatram da ce problem biti sve veci i tezi i za Jugoslaviju iza medjunarodnu zajednicu. Zato mislim da se moraju stvarati uslovi za masovniji povratak u Hrvatsku, zakljucuje Djuro Petrovic, analizirajuci svoja i iskustva izbeglice smestenih na ovim prostorima.

Ono sto je izvesno i dobro, izbeglice nisu zaostrile probleme na Kosova. Oni zive svoju muku u tisini, bez stanova, licnih dokumenatta, drzavljanstva, prava glasa. Zive zlu sudbinu jedne politike, koja je ratom htela ostvariti neke ciljeve.

Milos Djordjevic AIM Pristina