Mediji-protiv dr§avnih monopola

Mediji, tranzicija i demokratija

PROTIV DRZAVNOG MONOPOLA

AIM, BEOGRAD, 20. 3. 1997

Pored priznavanja izbornih rezultata, "oslobadjanje medija" je najglasnije isticani zahtev post-izbornog protesta u Srbiji. Kriticka javnost formulisala ga je setnjama medijskom rutom, protestima pred Politikom, Radio Beogradom, Tanjugom, a najvise, nadglasavanjem RTS-a. Uvazavajuci njegov znacaj, Univerzitetski odbor za odbranu demokratije, predstavnici nastavnika sa svih fakulteta organizovani radi podrske studentskom protestu, deo svog angazmana vezao je za medije. Organizovao je seriju raprava o razlicitim aspektima medijskog sistema u kojima su ucestvovali strucnjaci sa Univerziteta i iz medija. Osnovne ideje iz njih sadrzane su u dokumentu "Mediji, tranzicija i demokratija - Polazne osnove za uredjenje medijskog sistema u Srbiji", koji je ponudjen javnosti.

Dogovor o promenama

U cetiri dela predlozenog teksta razmatraju se pretpostavke medijskih promena, sistemska resenja, medijski profesionalizam i ponasanje medija u izborima, zasniva se na uverenju da je u Srbiji nuzna rekonstrukcija medijskog sistema. Ali i nacin i vrsta medijskih promena tek zahtevaju dogovor. Taj dogovor trebalo bi postici na okruglom stolu uz ucesce predstavnika politickih partija (i vladajuce i parlamentarnih opozicionih), predstavnika medija i strucne javnosti. Do zavrsetka rada okruglog stola trebalo bi obustaviti svaku zakonodavnu proceduru. Bez prethodne saglasnosti o demokratizaciji medija i nuznim uslovima za ravnopravnost u javnoj komunikaciji sve promene bice opterecene hipotekom nepoverenja u namere vlasti. Medijska politika je do sada vodjena tako da favorizuje drzavne medije, da ucvrscuje i cuva njihov monopol, a da uticaj i kontrolu nad njima ocuva u sto uzem krugu. Tako su ovi mediji prostali blokada i glavna prepreka za smislenu politicku komunikaciju.

Insistiranje na okruglom stolu zbog toga nije pitanje politickog kaprica. Pitanja zasto ne panel, ili neka od postojecih institucija sistema, zasto se ne bi razgovaralo o prelozenom Zakonu o informisanju umesto o temema sa okruglog stola, to previdjaju. Odrzavanje okruglog stola znacilo bi da vlast pristaje da u razgovoru o medijima pod jednakim uslovima ucestvuju i drugi akteri, prvenstveno oni nezadovoljni radom drzavnih medija, a da se i problemi i nacin njihovog resavanja zajednicki definisu. Saglasnost, a govori se o bazicnom drustvenom konsenzusu o promenama, bila bi garancija prihvatljivosti dogovora.

Okrugli sto bi, istovremeno, bio precica do resenja i usteda vremena koje drustvo moze izgubiti zavlaceci se na stranputice rasprava koje su ili neobavezujuce ili sporne. Postignuti konsenzus, bio bi valjana politicka pretpostavka za istinsku strucnu raspravu o najboljim zakonskim projektima. Oni bi bili razmatrani kao "medijski paket" - komplet normativnih resenja kojima se postavljaju sistemske pretpostavke za slobodu medija. U Polaznim osnovama se navode zakonske promene i institucionalni aranzmani koji su jedna mogucnost. Ona uvazava iskustva razvijenog sveta, koji sve vise ide u deregulaciju, ali i ovdasnje okolnosti, potrebe tranzicije i nuzne regulacije.

Sistemska resenja

Postojeci medijski sistem ne obezbedjuje uslove za demokratsku javnu komunikaciju. Nuzne promene zato moraju da obezbede javnost rada i otvorenost svih drzavnih institucija, slobodu medija i ravnopravne uslove za pristup i tretman u medijima. Pocetak tih promena je u drzavnom medijskom sektoru. Drzavni mediji kontrolisu najveci deo informativnog prostora zbog prethodne istorije kao i zbog cinjenice da novi komercijalni i alternativni mediji startuju pod nejednakim uslovima. Neposredna i iskljuciva kontrola vlasti nad drzavnim medijima, iako su neki od njih formalno transformisani u javne, pretvorila ih je u javno dobro koje koristi samo jedan deo drustva. Taj deo prepoznaje svoju stvarnost u produkciji drzavnih medija, ali pravo na koriscenje javnih medija imaju i oni koji su njima nezadovoljni a to ne mogu da izraze. Zbog toga su javni, pre svega elektronski mediji, prvi na listi reformskih medijskih zadataka. Planiranje, raspodela i nadzor nad koriscenjem frekvencija, na primer, ne sme se ostaviti u nadleznosti vlade. Ovaj posao mogla bi da obavlja ili parlamentarna komisija ili jedno preduzece koje bi u poslovanju moralo da primenjuje jasne i javno proverljive kriterijume. Dogovor o njima bio bi, takodje, tema okruglog stola.

Razgradnja drzavnog medijskog monopola ne znaci negiranje javnog interesa u komunikacionoj sferi. Naprotiv, postojanje javne televizije, na primer, samo zahteva da se obezbedi ucesce javnosti u njegovom upravljanju i kontroli. Nadzor nad radom javne televizije morao bi se preneti sa vlade na Parlament koji za to bira odgovarajuca tela. Predlozenim resenjem (Upravni odbor i Programski Savet) uvazavaju se razlike izmedju poslovnih i programskih kompetencija u upravljanju medijima. U sastavu svih tela zastupljeni su predstavnici politickih partija ali ne samo oni. Odluka za "korporativni" a ne "parlamentarni" model zasniva se na uverenju da se u njima, pored politickih subjekata, mora obezbediti usece i medija i opste javnosti - predstavika nevladinih organizacija, univerziteta, sindikata, profesionalna udruzenja i organizacija koje moraju biti precizirane. Iskustvo iz demokratskih zemalja upucuje da se oni biraju radi zastite javnog interesa u ime odredjenih delova drustva a ne kao prdstavnici njihovih parcijalnih interesa u upravljanju. Zbog toga se biraju ugledne licnosti, pojedinci ciji ce prestiz doprinositi i porastu autoriteta tela u koje su izabrani.

Predlogom se postuje razlika izmedju stampanih i elektronskih medija koja je posledica istorijskih okolnosti. U svim zemljama stampa je regulisana mnogo manje nego radio-difuzija i obicno se to pravda time sto stampu moze svako da pokrene a RTV ne - frekvencije su ograniceni resursi, uslovi za njihovo koriscenje su propisani, pokretanje elektronskih medija je skuplji poduhvat i slicno. Zbog toga su elektronski mediji u svim zemljama detaljnije regulisani. Najcesce su i njihove programske obaveze, od koji je najznacajnija ravnopravnost uslova za predstavljanje svih drustvenih aktera, propisane osnivackim aktima.

Sistemska resenja, medjutim, samo su okvir za informativnu delatnost. Novinarski profesionalizam je temelj na kome pociva nezavisnost medija "iznutra". Nuzno je stvoriti drustvene pretpostavke za razvoj i unapredjenje novinarske profesije i povoljne uslove za njeno nesmetano obavljanje. Interni je posao profesionalaca da u okviru svojih udruzenja preciziraju profesionalne standarde, eticki kodeks, zakonsku i profesionalnu zastitu uskladjenu sa najvisim medjunarodnim standardima u toj oblasti. Skora proslost i ogromna uloga medija u podsticanju na nasilje, netolerantnost, govor mrznje i ostale oblike diskriminacije u javnom govoru, nagovestava da to nije ni malo lak zadatak. Ali, bez izgradnje profesionalnih standarda ni jedno sistemsko resenje nece obezbediti demokratsku komunikaciju.

Antrfile:

U Polaznim osnovama razmatraju se i komercijalni programi. Predlaze se smanjenje udela prihoda od reklame na drzavnoj televiziji, da bi se komercijalnim i alternativnom medijskom sektoru koji se finansira samo na trzistu ono i prepustilo. Donacije i sponzorstva se zabranjuju u informativnom programu. Drzava je vec obezbedila finansijsku sigurnost RTS (pretplata) i nema svrhe da to cini i kroz fondove drzavnih preduzeca.

Jos preciznije se predlaze regulisanje politicke propagande. Predlaze se ukidanje politicke propagande na elektronskim medijima. Takvo resenje imaju mnoge zemlje (Velika Britanija, Holandija, Norveska, Svedska, u potpunosti, a u vreme kampanje Austrija, Francuska, Izrael, Japan). Placena politicka reklama dozvoljena je u SAD, Kanadi, Novom Zelandu, Australiji i Nemackoj, od skora i u Italiji. Postkomunisticke zemlje, pa i nasa, uprkos potpuno drugacijoj tradiciji, ekonomskim i politickim prilikama slede njihov uzor.

(AIM) #Snjezana Milivojevic