PUT KA NEIZVJESNOSTI

AIM, Skopje, 19.03.1997

Tri dana makedonski Parlament raspravljao je o medjunacionalnim odnosima. Po ko zna koji put, ali sad na najvisem nivou, trazen je lek za medjuetnicke netrpeljivosti - najopasniju bolest koja je zahvatila ovaj prostor, a u kojoj se Makedonija racuna kao akutni slucaj. Rasprava se odvijala u vreme dok su skopski studenti strajkovali gladju trazeci od vlasti da ukinu zakon kojim se njihovim kolegama Albancima sa Pedagoskog fakulteta dozvoljava skolovanje na maternjem jeziku. Bez obzira hoce li ultimatum strajkaca uroditi plodom, oni su se vec sad izborili za "privilegiju" da udju u istoriju svetskog studentskog pokreta kao jedinstveni koji su strajkovali gladju, ne zato da bi sebi obezbedili neko pravo, nego da bi ga drugome uskratili. Njihov kamp bio je smesten u jedan veliki beli sator, doslovno pred vratima Sobranja Makedonije. Sator je, inace, bio cesto posecivan, ponekad od onih sto su se "kamperima" ponosili, a bogami i od onih sto su ih se stidjeli, sve u zavisnosti od toga kako se gleda ne neke stvari i od toga gde bi trebali postaviti granicu heroizma, patriotizma i covecnosti.

Dakle, parlamentarna rasprava o medjuetnickim odnosima odvijala se u vreme dok su se na skopskim ulicama "desavale mirne" djacko-studentske demonstracije na kojima su noseni transparenti kojima se traze "Gasne komore - za Albance". U medjuvremenu, usledila je "kontra" od nekih politickih subjekata u vecim gradovima Zapadne Makedonije, u kojima su osvanule pretnje gradjanskom neposlusnosti i regionalizacijom, ukoliko drzava i dalje bude nepopustljiva prema albanskim zahtevima. Valja pomenuti i to da je rasprava usledila poslije propadanja vise bankarskih stedionica koje su zauvek progutale novac mnogobrojnih prevarenih stedisa, ali i paralelno sa procesima koji jos potresaju susednu Albaniju.

Raspravu o medjunacionalnim odnosima otvorio je predsednik makedonske vlade Branko Crvenkovski sa konstatacijom da se "Republika Makedonija nalazi u jednoj izvanredno slozenoj situaciji na politickom, ekonomskom, socijalnom, a mislim bez velikog preterivanja moze da se kaze, i bezbednosnom planu". Treci dan, u kasnim vecernim satima, raspravu je zatvorio predsednik drzave Kiro Gligorov koji je, obracajuci se parlamentarcima, rekao kako je neodgovorno od dela politickih lidera da zemlji nude resenja vidjena u bliskom susedstvu, dodajuci kako je duboko uveren da gradjani Makedonije nece dozvoliti da budu instrumentalizirani. U medjuprostoru izmedju ova dva izlaganja ostala je ocena parlamentarne opozicije kako je Vlada ovu raspravu nametnula samo da bi prikrila prave probleme, pre svega one iz oblasti socijale i katastrofalne ekonomske situacije, kao i ocena kako vladajuca nomenklatura stimulise medjunacionalne tenzije da bi njima strasila gradjane i skretala im paznju u pogresnom smeru. Drugim recima, deo parlamentaraca je uveren da partije na vlasti, nesposobne da se suoce sa istinskim problemima, instrumentaliziraju medjuetnicke tenzije kako bi se odrzale na vlasti.

Isto tako, u vremenu izmedju premijerove i predsednikove besede, pristigla je i Deklaracija Evropske Unije kojom se izrazava zabrinutost stanjem medjunacionalnih odnosa u Makedoniji, kao i faktom da je albansko-makedonska granica ostala pusta sa one strane, pa se svaki cas tamosnji nemiri mogu preliti na ovu stranu. I upravo taj haos sto je zahvatio Albaniju imao je dvojni efekat na Makedoniju. Dok je jedne upozorio na sav uzas koji jos uvek vreba nad juznim Balkanom, ostale je poticao da budu jos agresivniji i odlucniji u ostvarivanju vlastitih "opozicionarskih" zadataka i ciljeva. Tako je lider najvece opozicione vanparlamentarne partije VMRO-DPMNE, Ljubco Georgievski vec pozvao narod na generalni strajk, zakazan za 27 mart, dok su Albanci sad homogeniji nego li su ikad do sada bili. Ulicne i kafanske medjuetnicke "ekspertize" koje se krecu od ubedjenja kod dela makedonske javnosti kako se "sa Albancima lako moze izici na kraj sad kad se vidi kakva im je matica", do onih kod dela albanske populacije "da je ovo mozda istinska prilika da se izbrisu sve drzavne granice na ovom delu Balkana i sve pocne iznova", ustavri imaju isto izvoriste iz koga se hrane, ali oprecne "stratecke" ciljeve. Ocigledno, izvor im je haos u Albaniji, a cilj zavisi od boje nacionalnih dresova "eksperata".

Bez obzira na sve, Sobranje Makedonije usvojilo je Deklaraciju za medjunacionalne odnose u duhu tolerancije, medjusobnog poverenja i postovanja koju ce dostaviti vladi i medjunarodnim organizacijama. Ostaje nejasno sta ce ispratiti stotinama hiljada nezaposlenim, ucenicima i studentima etnickim Makedoncima koji vise od mesec dana demonstriraju po skopskim ulicama, stedacima bitolskog "TAT"-a i ostalih piramidalnih stedionica koji vec traze ili pare ili ostavku Vlade, sta ce dostaviti sve nestrpljivim i nestrpljivim Albancima koji smatraju da ova Vlada s njima manipulise. I tako redom, drugim grupacijama postrojenim po nacionalnoj ili socijalnoj slicnosti koji ovih dana sve agresivnije insistiraju na ostvarivanju vlastitih trazenja. Izgleda, racunaju da je ovo pogodan trenutak za "ici do kraja".

Predvidjanja da ce ova vlada tesko izdrzati ovakav pritisak zasniva se upravo na nekontrolisanom haosu koji se polako ali sigurno razleva citavom zemljom. Prevarene stedise u Bitolu postaju sve nestrpljiviji i iz dana u dan zaostravaju svoja trazenja. Ima mislenja da malo treba kako bi Bitola postala makedonska Valona. Posle raspadanja najvece piramidalne stedionice "TAT", Bitola je nokautiran grad koji jos ne moze da se pribere. Svi strahuju od trenutka kad ce doci do "osvestenja" i pored cinjenice da Vlada obecava da ce pronaci resenje koje ce gradjanima nadomestiti gubitak. Ali, ukoliko i pronadje istinski finansijski lek za opasnu boljku zvanu piramidalne stedionice, ostaje tajna koja ce umirujuca sredstva upotrebiti ta ista Vlada u "lecenju" trista hiljada nezaposlenih i isto toliko onih koji neredovno i nikako primaju plate. Sa druge strane, kako ce izbeci odlucujuci dan za suocavanje sa albanskim zahtevima, pre svih sa pitanjem Tetovskog univerziteta, koji je postao nocna mora aktuelne vlasti. Inace, kad je u pitanju ovaj Univerzitet i ptice u Makedoniji znaju da ga Albanci uzimaju kao "gotovu stvar" oko koje vise nema pazarenja. Univerzitet je postao simbol kojim se brani i na kojem pada njihovo dostojanstvo o moze biti medjas koji ce oznaciti definitivne "lomove" medjuetnickih odnosa u Makedoniji. Ovo naravno zna i Vlada pa se oko ove skakljive teme ponasa kao leptir oko upaljene sijalice, dakle kruzi okolo prepadnuta da ce sprziti krila.

Ove su cinjenice svesne i opozicione partije, pa instrumentaliziraju studentsko-djacke demonstracije, pokusavaju suspendovati Zakon o Pedagoskom fakultetu kojim se Alabncima dozvoljava skolovanje na maternjem jeziku, ali i ukinuti kvote predvidjene za upis na fakultetima kojima se nemakedoncima omogucava kakva takva zastupljenost na visokoobrazovnim institucijama. To da je Vlada prikplestena mnogim akutnim problemima znaju i albanski politicki krugovi koji racunaju da poslije sest godina samostalnosti i proklamovanog gradjanskog koncepta, Vlada treba definitivno da se izjasni kad i kako misli realizovati obecanje po kome ce Makedonija biti drzava ciji se suverenitet podupire i proizlazi iz suvereniteta gradjanina. Jos vise, sve sto se desava u Albaniji ovdasnje Albance jednako upozorava da budu strpljivi dok "maticna zemlja" ne stane na noge koliko i potice da ne popustaju pred "protivnikom" koji godinama odugovlaci dati konkretne odgovore na njihova otvorena pitanja.

Da li "TAT" i druge stedionice sto ovde propadaju imaju direktnu vezi sa albanskim "piramidalnim semama"? Kako ce se dogadjaji u Alabniji odraziti na Makedoniju, prije svega na ovdasnje Albance? Da li ce Makedonija uspeti da izbegne najgore, danas kad se suocava sa najvecim medjunacionalnim, socijalnim i ekonomskim tenzijama? To su samo neka od pitanja koja dominiraju u ovdasnjoj javnosti. Bez razlike kako ce isplivati iz ovakvog stanja, ostaje saznanje da Makedonija jos uvek predstavlja "ostrvo" nasred uzburkanog mora, no sa vidnim znakovima kako ga zapljuskuju valovi i da ne treba bog zna koliko da ga poplave svim onim sto se desava naokolo. Potvrdjuju to i aktuelni studentski nemiri, najavljeni 27-martovski strajk, propadanje piramidalnih stedionica i sve naglasenija nacionalna podvojenost. Utisak pojacava i cinjenica da je prostor sa one strane makedonsko-albnaske granice potpuno pod kontrolom pobunjenih i tamosnjih "revolucionara" i da svaki cas "revolucija" moze isteci ovamo. Posebno kad se zna kakva je odbrambena (ne)moc Makedonije cije granice obezbedjuju sile UN. I da u Makedoniji raste broj onih koji misle da je dosao trenutak za "odlucujuci potez". Takvih, na zalost ima medju svim nacionalnim kolektivitetima. I to podjednako.

KIM MEHMETI