KOSOVSKO VIDjENJE KRIZE U ALBANIJI

Novi nagli raspad sistema u Albaniji, mnogo dramaticniji nego onaj 1991. i 1992. godine, doveo je ovu drzavu do haosa i anarhije, koji odgovara klasicnom opisu predrzavnog, odnosno "prirodnog stanja" Tomasa Hobsa, kao rata sviju protiv svih. Ekonomska i politicka kriza izazvana bankrotom velikog broja prevarantskih banaka, koje su "usisale", odnosno opljackale prakticno celokupnu ustedjevinu naivnih albanskih gradjana, nudeci im sve vise, enormne kamate na njihove uloge, izazvao je nekontrolisani lancani revolt gradjana, koji je poprimio kataklizmicne razmere, jer je kao lavina razbio gotovo citavi drzavni aparat.

Pobuna je pocela na jugu Albanije, u gradovima Vlora (Valona) i Saranda, gde je i bilo sediste najveceg dela banaka koje su bankrotirale. Kada su pobunjenici sasvim preuzeli ove gradove i uputili otvoreni izazov predsedniku Albanije Salji Berisi, trazeci njegovu ostavku i nove izbore, predsednik je nalozio albanskom parlamentu, koji gotovo u potpunosti kontrolise njegova Demokratska partija, da proglasi vanredno stanje u citavoj zemlji. Zatim je, u uslovima vanrednog stanja i narastajuce pobune, konfuzije i ostrih politickih konflikata, Salji Berisa u albanskom parlamentu organizovao izbor za drugi predsednicki mandat.

Reizbor Berise za predsednika razgnevio je njegove protivnike i dolio ulje na vatru destruktivnog raspolozenja jednog dela masa. Pobuna je pocela da se siri. Najpre je zahvatila citavu juznu Albaniju, gde su se armija, policija i administracije sasvim predale, a pobunjenici su osnovali komitete nacionalnog spasa. U prvim danima nije bilo jasno da li se tu radi o organizovanoj pobuni, koja je planirana i vodjena iz odredjenog politickog centra, ili o stihijskoj i meteznoj pobuni masa, uglavnom siromasnih i dezorijentisanih, lumpen slojeva albanskog drustva, koju su zatim odredjene politicke snage pokusale da iskoriste i usmere za svoje ciljeve. Berisa i lideri Demokratske stranke zeleli su da odgovornost pripisu najjacoj opozicionoj partiji, socijalistima. Pobunjenike su nazivali komunistickim banditima, koji zele da restaurisu komunizam. Medjutim, masovni upadi u policijska i vojna skladista oruzja, naoruzavanje besprizornih mangupa i kriminalaca, ukljucujuci tu i obesne i neodgovorne tinejdzere, zatim masovne pljacke magacina i radnji i divljacko i besciljno pucanje u vazduh, koja su dovela do mnogih ubistva i samoranjavanja, pokazali su brzo da se tu ne radi o pokusaju organizovanja nekakve poslednje, restauratorske revolucije boljsevickog tipa (iako su neki od komandanata pobune komunisti i komplotisti starog kova), vec pre o ocajnickom, ludistickom kraju poluvekovnog militaristickog drila albanskog drustva.

Albanija je, to se sada vidi mozda jasnije nego ikad, bila jedna od najvecih zrtva komunizma i totalitarizma. Pola veka totalne izolacije, gde je citava zemlja zapravo bila pretvorena u Gulag i kazneni logor, i gde je nevidjena militaristicka paranoja rezima citavu zemlju nacickala stotinama hiljada bunkera, a u proizvodnji oruzja visestruko nadmasila potrebe odbrane (prema nekim poluzvanicnim izvorima racuna se da je Enver Hodza Albancima ostavio u "nasledje", sto uvozom sto vlastitom proizvodnjom, oko 10 miliona vatrenih cevi!), - nakon dubokog razocarenja u demokratski rezim i besa zbog izgubljenog novaca i imanja, odnosno sna o lakom i brzom sticanju bogatstva, - izgleda da su morali naci oduska, s jedne strane, u ludistickom mazohizmu lumpen slojeva drustva, koji su besomucno ispaljivali rafale u vazduh i pljackali, rusili i palili javna dobra i simbole drzave i represije (policijske stanice, kasarne, administrativni objekti), i s druge strane, u skoro potpunom dezertiranju i raspadu drzavnih militarnih formacija. Drustveni i drzavni kolaps ovakvih razmera odavno nije vidjen, bar ne u Evropi. Preko noci raspale su se gotovo sve institucije socijalne kohezije. Pokazalo se da je Albanija, kao drustvo i drzava imala samo provizorijum drustvenog i sistemskog ugovora, odnosno privremena pontonska premoscavanja revolucionarnog prava i diktature proletarijata iz ranijeg perioda. Za pet godina demokratske vlasti, Albanija nije uspela da promeni komunisticki Ustav, niti da postavi stabilne temelje za novi drustveni ugovor i institucionalno jacanje demokratskih i drzavnih institucija.

U kulminantnim momentima albanske krize, kada je citav jug bio u pobuni i van kontrole Tirane, nekoliko dana je vladao utisak da se radi o regionalnoj pobuni protiv Berisinog rezima, kao i o ozivljavanju revansistickih autonomaskih, pa i secesionistickih aspiracija Toskerije u odnosu na ostatak Albanije. Reporterka CNN-a, slikala se na obali reke Skumbini, koja predstavlja prirodnu granicu izmedju Toskerije i ostatka Albanije, odnosno granicu izmedju dva osnovna dijalekta albanskog jezika, toskerijskog i gegijskog, da bi onda rekla jednu veliku dezinformaciju da reka Skumbini predstavlja granicu izmedju dva albanska etniteta, Toske i Gega, i da razvoj dogadja vodi ka rasplamsavanju novog etnickog rata na Balkanu. Mnoge ishitrene i shematicne analize ovoga tipa, iako nisu pravile kardinalnu gresku u proglasavanju Gega i Toska za zasebne narode, ipak su prognozirale izbijanje rata izmedju severa i juga Albanije, pozivajuci se na odredjena stara regionalna rivalstva i verske podele (na jugu pretezno pravoslavci, na severu katolici, a u srednjoj Albaniji muslimani). Prividno ubedljiviji argument za gradjanski rat, neki su nalazili u shematicnom objasnjenju aktuelnih politickih podela u Albaniji. Tvrdilo se da je jug, tradicionalno uporiste komunista, civilizacijski orijentisan prema kolektivizmu, Rusiji i uopste istoku, dok je sever Albanije bio i ostao uporiste demokrata prozapadne orijentacije. Ovakav odijum prema jugu sirio je ispocetka i Sali Berisa iz Tirane, tvrdeci da je pobuna na jugu zemlje deo komunistickog scenarija, ciji je cilj rusenje demokratske vlasti.

Medju kosovskim Albancima i uopste albanskim patriotima pobuna na jugu izazvala je ogorcenje i duboku sumnju zbog preuzimanja srpskog, odnosno pravoslavnog simbola - dizanje ruke sa tri prsta, umesto kosovskog i demokratskog simbola, dva prsta kao znaka pobede, viktorije. Pokusaji opozicionih prvaka u Albaniji, da simbol tri prsta protumace kao znak politicke koalicije levice, centra i desnice, protiv Berisinog autokratizma, na Kosovu je izvrgnut podsmehu. Kosovski i albanski patrioti, ali i mnogi iznenadjeni svetski analiticari, pobunu juga inicijalno su videli kao deo geostrateske zavere, koja ima za cilj iniciranje raspada ili regionalizacije i podele Albanije (kao sto se to desilo sa Bosnom i Hercegovinom), kako bi Albanci umanjili ili sasvim izgubili aspiracije da se nametne kao jedan od faktora balkanske ravnoteze. Pravljene su razne spekulacije o zaveri inspirisanoj iz Grcke, sa ciljem da ona uspostavi stratesku kontrolu nad jugom Albanije, ili iz Srbije, kojoj odgovora sto slabija ili razbijena Albanija, zato sto onda lakse i na duzi rok moze da se nosi sa kosovskim problemom. Kad smo vec kod teorija zavera, jedna od njih je tvrdila da se radi o zaveri koju su zajednicki pripremili, u cudnoj sprezi interesa, albanski socijalisti i italijanska mafija, tako sto su navodno planirali i otvorili banke od kojih je debelo profitirala mafija, dok su socijalisti gnev opljackanog naroda, pored delimicne koristi, koje su imali u obogacivanju svojih fondova, usmerili na rusenje demokratskog rezima.

Sve ove shematicne i prebrze prognoze pale su u vodu kada se pobuna i anarhija istoga tipa prosirila na citavu Albaniju. Nekoliko dana u citavoj Albaniji, doslo je do masovnog dezertiranja vojske i policije i do divljanja albanskog lumpen-proletarijata. Sever se ponasao kao i jug, ne pokazujuci nikakve ambicije da zarati protiv Toska. Otimanje oruzja, pljacke i divlje pucanje u vazduh i simbole drzave, ponavljali su isti ludisticki krvavi karneval, a ne neke poludele regionalne ili kolektivisticke interese. Ponizeni i uvredjeni, oni koji su u starom rezimu bili potpuno smrvljeni i materijalno i duhovno osiromaseni, koji su doziveli teske traume potpunog nepoverenja u druge, gde je svak bio dousnik svakog, gde su dovedene u pitanje sve porodicne i moralne vrednosti ustupajuci mesto najsirovijem egoizmu, demokratski rezim Salji Berise, u vreme tranzicije, pokusao je da privoli novome carstvu preko prividnog oslobadjanja prostora za sitno preduzetnistvo. Osnova albanskog privrednog preporoda, ako je tu uopste bilo nekog plana, zasnivala se uglavnom na podrzavanju anarhicnog individualizma i sive ekonomije.

Kada je 1992 godine Salji Berisa dosao na vlast, Albanija je takodje bila u totalnom ekonomskom i sistemskom kolapsu. Nista nije funkcionisalo. Nije bilo hrane. Citava proizvodnja je stala. Oko milion radnika bilo je na prinudnom odmoru, i dobijalo je po 7 do 10 dolara drzavne pomoci. Italija je tada poslala specijalnu vojnu jedinicu u humanitarnu akciju Pelikan, kako bi vrsila distribuciju hrane. Albanska administracija je bila u ocajnom stanju. Nova vlast uspela je ipak da napravi zaokret i stabilizuje stanje zahvaljujuci stranoj pomoci i doznakama nekoliko stotina hiljada albanskih imigranata, uglavnom iz Italije i Grcke. Medjutim, Berisa nije uspeo da osigura politicku stabilnost zemlje, pre svega zbog svojih autokratskih ambicija. Jaka socijalisticka opozicija u parlamentu onemogucavala ga je da napravi sistemske promene, kakve je zeleo. Nije postojao politicki koncensus oko novog Ustava. Berisa je zeleo da uvede predsednicki sistem sa slabim parlamentom, koji bi mu osigurao apsolutnu vlast na duzi period. Njegov projekat nije prosao ni u parlamentu, a ni na referendumu koji je organizovao novembra 1994, uprkos snaznoj medijskoj kampanji i apsolutnoj kontroli elektronskih medija. Fijasko na referendumu nije ga omeksalo da trazi politicki koncensus sa opozicijom, vec ga je naprotiv opredelilo da se za odrzanje na vlasti i "odbranu demokratije" posluzi starim oprobanim receptom oslanjanja na tajnu policiju (SHIK). U zelji da osigura licnu vlast, zapoceo je proganjanje i hapsenje politickih protivnika (opozicioni lider Fatos Nano do pre nekoliko dana bio je u zatvoru) i da vodi stalnu zestoku antikomunisticku kampanju, odnosno demonizovanje svake opozicije, kao komunisticke i restauratorske. Prosle godine u maju, politicka kriza dostigla je vrhunac sa izborima, koji su se zavrsili neregularno, zbog drasticnih namestanja i kradja. Berisa je izgleda pogresno razumeo signale za Zapada, koji su njemu davali prednost u odnosu na levu opoziciju i drsko je i otvoreno krao glasove i naterao opoziciju da bojkotuje izbore i izadje iz parlamenta. Sjedinjenje Drzave, koje su do tada podrzavale Berisu, distancirale su se od njegove politike i trazile ponavljanje izbora. Evropa je zauzela kolebljiviji stav, smatrajuci ga jedinim faktorom koji moze da odrzi stabilnost Albanije. A mozda je podrska Berisi u nekim evropskim metropolama bila uslovljena njegovim uverevanjima da ce po pitanju Kosova drzati umereni stav.

U medjuvremenu, Berisa je izgleda potcenio opasnost od bankrota bankarskih piramida, iako je blagovremeno bio upozoren na posledice. Ali, postoji i drugacije misljenje, prema kojem je upravo on sam naduvavao taj balon prividnog bogacenja i prosperiteta, kako bi sebi osigurao drugi predsednicki mandat. Medjutim, oslanjanje na tajnu policiju i slabu i korumpiranu administraciju, bilo je nedovoljno da se suprotstavi reakciji opozicije i, narocito, besu prevarenog i opljackanog naroda. Koliko je drzavni aparat bio birokratizovan, trom i neefikasan, moze se ilustrovati i na primeru otezavanja i besmilenih uslovljavanja stranih ulaganje i realizacije pomoci. Tako je, recimo, nemacka firma Simens, koja je trebala da realizuje projekt potpune rekonstrukcije jedinog albanskog aerodroma "Rinas", finansiran od strane nemacke vlade, nakon nekoliko meseci sikaniranja oko dobijanja dozvola i pripremanja projekata, jednostavno digla ruke od projekta.

    Kada se kriza naglo rasplamsala u poslednjih mesec dana,

Albanija se odjednom nasla tacno tamo gde je bila 1991. godine, kada je Ramiz Alija, naslednik Envera Hodze, morao da popusti pred stihijom nereda i prihvati koalicionu vladu narodne sloge. Umesto vlade Aleksandra Meksija, Berisa je u danima najvece anarhije i rasula pristao na formiranje vlade Nacionalnog spasa, koju predvodi socijalista Baskim Fino. I socijalisti su, ako su i na pocetku potpirivali vatru pobune, kasnije izgleda shvatili da je vrag odneo salu i da treba spasavati drzavu od posledica totalnog bezvlasca i opasnosti gradjanskog rata. Nova vlada i predsednik Berisa, uputili su apel svetskim silama za hitnu humanitarnu, ekonomsku i vojnu pomoc. U prvim najocajnijim reakcijama trazena je hitna vojna intervencija NATO pakta da bi kasnije, kada je shvacena nerealnost zahteva, on bio ublazen i sveden na stranu vojnu zastitu odredjenih strateskih pozicija, kao sto su luke i aerodrom u Tirani. Evropska Unija i Sjedinjene Drzave, ozbiljno su shvatile albansku krizu i odlucno su se izjasnile za drzavnu celovitost Albanije. One su podrzale vladu Nacionalnog jedinstva i obecale su humanitarnu, pa i ogranicenu vojnu pomoc, koja ne podrazumeva direktno vojno angazovanje u haoticnim uslovima kakvi danas vladaju u Albaniji.

U medjuvremenu, u Tirani i vecem delu drugih gradova, stanje je donekle stabilizovano. Nova vlada uziva podrsku politicki svesnih i patriotskih gradjanskih snaga, koje su 16. marta izasle na mirne kontra -demonstracije apelujuci na ocuvanje jedinstva zemlje i zaustavljanje anarhije i divljanja naoruzanih pojedinica i grupa. Vlada je uspela da povrati kontrolu nad delom policije i vojske (obecano im je povecanje plata za 300%!), a na apel za odbranu zemlje odazvali su se i mnogi dobrovoljci. Kljucno pitanje za vladu Baskima Finoa verovatno nije vise uspostavljanje kontrole nad ludistickim oruzanim izivljavanjima grupa i pojedinaca. Ona to moze postupno ostvariti. Veliki problem nece joj predstavljati ni osiguravanje hrane i druge pomoci. Mozda ce dobiti pomoc i za delimicnu kompenzacija novca, koji su gradjani izgubili u bankrotiranim bankama, polakomivsi se za kamatama. Najveci problem vlade bice predsednik Salji Berisa, na cijoj ostavci izgleda i dalje insistiraju pobunjenici sa juga. Dogadjaji u Tirani poslednjih dana malo su bacili u zasenak ono sto se desavalo na jugu zemlje. Ostaje i dalje cinjenica da je jug prakticki van kontrole Tirane i da tamo pored stihijskog pucanja i divljanja, postoje i odredjene organizovane jedinice i samoizbrani organi vlasti, koji razoruzavanje i pokorovanje vladi Nacionalnog spasa i dalje uslovljavaju ostavkom Salji Berise. I neki opozicioni lideri u Tirani, takodje izlaz iz krize vide u njegovom bezuslovnom povlacenju.

Ipak, kod socijalista i dela opozicije kao da postoji dvostruki strah od naglog demisioniranja Berise. Prvo, ako bi on odmah otisao, opozicija bi preuzela skoro potpunu odgovornost za upravljanje teskom politickom i ekonomskom krizom. Zbog toga njoj verovatno vise odgovara slepovanje politicki prakticno mrtvog Berise, kako bi on i dalje podnosio teret krivice za stanje, dok bi ona skupljala poene za konstruktivno i odgovorno ponasanje u dramaticnim okolnostima po naciju. Drugo, opozicija se boji eventualne reakcije naoruzanog dela Demokratske stranke, koja je jos uvek jaka i respektabilna snaga i odlucno podrzava Berisu, a to onda znaci da bi njihovo nezadovoljstvo i reakcija moglo da dovede do novih nereda i, mozda, gradjanskog rata na pitanju kontrole vlasti. Posto je premijer Fino sa juga zemlje i iz Socijalisticke stranke, on verovatno racuna da ce imati vise uspeha u pregovorima sa pobunjenim jugom, nego li sa pobunjenim i besnim demokratima, ako bi ostali bez vodje. Jedan od argumenata, koji je i Berisa izneo nakon sto je demantovao glasine da je podneo ostavku, jeste da ce njegova ostavka najverovatnije biti neminovna nakon sledecih izbora, koji treba da se odrze u maju ili juna meseca, a za koje vlada Nacionalnog spasa obecava da ce biti fer i pod kontrolom medjunarodnih posmatraca.

Ipak, jos je rano donositi sigurne zakljucke. Situacija u Albaniji iz dana u dan i iz casa u cas se menja.

Sto se pak tice kosovskog vidjenja situacije u Albaniji, ona je izazvala veliku zapanjenost i ojadjenost. Posrtanja Albanije, kako se ovde tiho primecuje, fatalno koincidiraju sa momentima kada kosovski Albanci nastoje da maksimiraju svoje aspiracije i kad im je za to potrebna i podrska i pomoc drzave matice. Tako je iste noci kada je Skupstina Kosova usvojila Deklaraciju o nezavisnosti, 2 juna 1990 godine, pocela kriza upada u ambasade u Tirani i kasniji masovni egzodus preko mora. I sada kada su trebali da pocnu ozbiljni pregovori o statusu Kosova, Albanija dozivljava novi ne samo ekonomski, vec i vojni i moralni kolaps. U svakom slucaju, kosovski Albanci ce sada biti mnogo pazljiviji u "preracunavanju varijanti" i preispitivanju svoje strategije. Situacija ih stalno tera da budu racionalni i pragmaticni.

Skeljzen Malici AIM Pristina