CIVILNO DRUSTVO

LJUDSKA PRAVA KAO PREDUSLOV

AIM,SARAJEVO,11.03.1997. Sta je tipicno za jedno drustvo u krizi i sta ga to razlikuje od normalnog drustva? Kriza se najprije manifestuje u odsustvu komunikacije izmedju razlicitih dijelova drustva i njegovog vladajuceg sloja. Kriza u Bosni i Hercegovini svima je ocita i nije od juce, a glavni krivac je projekat nacionalnih drzava, zacet jos u prethodnoj Jugoslaviji.

U bivsem rezimu, jos od pcetka sedamdesetih godina imali smo na djelu partijski federalizam, formalno utemeljen na republickoj, a sustinski na nacionalnoj osnovi, izuzev BiH. Nakon kraha komunistickog monolita ustanovljen je politicki pluralizam, ali, nazalost, sa nacionalnim pincipom kao vrhovnim kriterijem, koji se narocito u Bosni pokazao razornim. Labirint je prividno bez izlaza, najvise stoga sto se rjesenja izlaska iz krize traze u previse ekskluzivnom krugu. Cini se da fenomen negativne selekcije ostaje nasa sudbina. U orbiti ondasnje drustvene konstelacije vrtjelo se svega 10 odsto cjelokupne populacije. Sada je postotak ekskluziviteta jos nizi. Prema nekim istrazivanjima cak ispod 5 odsto ukupne populacije, ne samo u Bosni i Hercegovini, vec i u njenom neposrednom susjedstvu .

Participacija u politici ocito je imperativ vemena i trenutka postdaytonske Bosne, bilo da se artikulise kros sire ucesce opozicije, u formi nedavno promoviranre Vlade u sjeni, posredstvom grupa za pritisak, lobiranja kroz rad nevladinih organizacija i drugih oblika. Na tom planu je kljucna uloga nezavisnih medija.

Proteklih decenija cesto smo slusali kako demokratija u socijalizmu ne moze biti ispod nivoa demokratije gradjanskog drustva, pri cemu se najprije mislio na stanje ljudskih prava. Utuvljeno nam je u glavu kako demokratija u socijalizmu ne moze biti ispod nivoa demokratije gradjanskog drustva - ali je bila. Sad je paradoks jos tragicniji, jer smo u tom pogledu demokratije daleko ispod nivoa prethodnog sistema. Sto je jos gore, duh netolerancije, diskvalifikacije, besprizivnosti jos je izrazeniji. Mnogi to s pravom tumace cinjenicom sto su protagonisti sadasnje politicke scene gotovo svi odreda bivsi partijski korifeji ili aparatcici.

Projekat nacionalnih drzava je katastrofa za ove narode, otuda i potreba plediranja za civilno drustvo. Civilno drustvo je paradigma demokratije. U sadasnjem politickom ambijentu na ovim prostorima (bivse Jugoslavije), civilno drustvo jednostavno - nema alternativu. Civilno je drustvo, medjutim,
antiteza nacionalnom projektu drzave.

Kompleksnost globalnih promjena, uprkos odredjenih negativnih otklona, uglavnom u zemljama u tranziciji, ide naruku projektu civilnog drustva. Na sceni su nove institucije i novi medjunarodni mehanizmi. Od najsirih globalnih, preko regionalnih, subregionalnih, do onih bilateralnih i medjuorganizacijskih. Posebno se iskristalisala i afirmisala uloga nevladinih organizacija, narocito u oblasti ljudskih prava. Civilno drustvo je koncept antivlasti, koji prevazilazi tradicionalnu politiku, jer vlast ne identifikuje sa politickim aparatom, vec je shvata kao slozen sistem drustvenih odnosa, dejstava, uticaja i iznad svega interesa, ali u korist covjeka. Civilno drustvo je istovremeno i reafirmacija same prirode covjeka.

Civilno drustvo podrazumijeva postepeno napustanje tradicionalnog politickog profesionalizma jer osvjedeceno generise sporost i neefikasnost, koja se po zakonu spojenih posuda prenosi i na medjunarodne organizacije - Ujedinjene nacije prije svih. O neracionalnosti i birokratizmu profesionalne politike da se i ne govori. Najzad, politika se mora defetisizovati, osnosno lisiti balastva mistifikacije i mitologizacije. Uostalom, politika nije nikakva datost, niti usud. Politika je prosto tehnika uredjenja odnosa medju ljudima.

Vrijeme elitizma je nepovratno iza nas. Na djelu je sve izrazenija participacija i odgovornost ljudi, na sto se naslanja radikalna promjena u samoj politickoj i organizacionoj strukturi medjunarodne zajednice. Recene promjene istovremeno podrazumijevaju napustanje policentrizma, te narocito etnocentrizma, rezultat cega je integralizam i to u cjelini njegovih slozenh odnosa i dejstava.

Novi organizacioni model pretvara medjunarodnu organizaciju u specifican pluralisticki sistem upravljanja, jer ona nije, ili ne bi trebalo da bude prosti zbir divergentnih, a posebno ne neravnopravnih subjekata. Ona postaje istinska zajednica samo ako odbaci partikularizame a prihvati i afirmise nove ideje i institucije za dobrobit covjecanstva.

Nazalost, fakticko stanje je nesto sasvim drugo. Pragmatika i fakticitet

• to je formula savremenog svijeta, a realizam u politici njegov vladajuci izraz. Dayton je ocito prihvatio realnost na terenu, pa je nacionalni kriterij gotovo apsolutizovan. To je posebno opasno na izbornom planu, jer je nacionalni kriterij dominantan, odnosno presudan; iskljucivo od njega zavisi izbor na bilo kuju politicku funkciju. Osim toga, sve se iscrpljuje na entitetima, a to je onda legalizacija neravnopravnosti. Sta ciniti u takvoj drustvenoj konstelaciji?

Isprepletenost i medjuzavisnost savremenog svijeta sve je izrazenija, a time klasican suverenitet sve uslovljeniji. U Bosni i Hercegovini posebno, i to je nasa realnost.

Zagovaranje civilnog drustva ne iskljucuje drzavu, jer bi to bilo ravno utopiji. Teziste je na pravnoj drzavi kao autenticnom ambijentu civilnog drustva. Upravo iz tih razloga svijet je shvatio kako individualna sloboda oslobadja kreativne snage drustva, dok ih represija sputava.

Prvi konstruktivni korak medjunarodne zajednice u BiH trebalo bi da bude sredjivanje stanja ljudskih prava, kao preduslova bilo kakvih ozbiljnijih razgovora o civilnom drustvu. Ljudska prava, s druge strane, jesu eminentno domaci problem, pa ne mogu biti nametnuta spolja, ali Bosna je tu ipak unikum, iz mnostva ociglednih razloga.

U dosadasnjoj bogatoj praksi medjunarodne zajednice, a imajuci u vidu njene relativno efikasne instrumente i mehanizme, ona je imala pravo intervenisati u slucajevima flagrantnih krsenja temeljnih ljudskih prava i sloboda. Sa Bosnom i Hercegovinom to, barem do sada, nije bio slucaj. Sve se uglavnom iscrpljivalo na monitoringu i izvjestavanju. Pitanje je kako tu praksu necinjenja prevazici.

Uloga nezavisnih medija u promociji ljudskih prava, a time i civilnog drustva, od ogromnog je znacaja. Mozda i presudnog, imajuci u vidu ukupnu nisku kulturu stanovnistva. To, medjutim, trazi jedan kvalitetno novi pristup u uredjivackoj politici nezavisnih medija, a sto je opet zasebna i obimna tema o kojoj se tek treba progovoriti.

DUSAN BABIC