VLAST PROTIV VLASTI
Nova politicka scena Srbije
AIM, Beograd, 4. 3. 1997.
Tromesecne uporne ulicne demonstracije gradjana protiv izborne kradje primorale su Milosevicev rezim da popusti i prizna izbornu pobedu koaliciji "Zajedno" u gradovima gde je dobila vecinu glasova. Smena vlasti je vec obavljena, a ovom "operacijom" stvorena je sasvim nova situacija na politickoj sceni Srbije u kakvoj se njeni gradjani dosad nisu nikada nalazili. Nastala su dva sistema, koja se medjusobno razlikuju kao nebo i zemlja, pa vreme koje dolazi treba da pokaze kako ce se stanovnistvo u svemu tome snaci. Prvi potezi koalicije "Zajedno" pokazuju da ce se lokalne nadleznosti gradova u kojima je ona zauzela vlast sukobiti s republickim kompetencijama, koje odredjuje rezim pod komandom Socijalisticke partije Srbije. Sukobljavanje nadleznosti, koje proistice kao posledica razlicite politicke orijentacije dve grupacije, stvara atmosferu u kojoj ce sve vise dolaziti do zaostravanja lokalne protiv republicke vlasti.
Sukob vlasti protiv vlasti dogadja se u izbornoj godini za republicke organe, kao i za mesto predsednika Srbije, gde je skoncentrisana najveca kolicina moci, tako da prakticno Srbijom upravlja jedan covek, odnosno Milosevic, cije su pozicije, zbog mnogobrojnih propusta u proteklim godinama, ozbiljno ugrozene. Odrzavanje izbora predvidjeno je za kraj godine, ali ne bi trebalo da predstavlja iznenadjenje ukoliko do njih dodje pre toga. Koalicija "Zajedno" zeli da se izbori odrze pre roka, jer procenjuje da joj je popularnost u narodu dovoljno porasla da moze srusiti i samog Milosevica. Mnogi smatraju da Milosevicu odgovara da se izbori odrze sto kasnije.
Takva procena oslanja se na uverenje kako ce vremenom izbledeti los utisak, kojeg je rezim ostavio zbog odbijanja da prizna poraz na lokalnim izborima, a racuna se i na propuste koje bi u narednom vremenu mogla da napravi koalicija "Zajedno", jer se pretpostavlja da ce vlast i njih pokvariti, sto u javnosti treba da stvori utisak kako je svaka vlast ista, bez obzira kome je poverena. Dobri poznavaoci politickih prilika, medjutim, smatraju da spomenuta procena samo delomicno "drzi vodu", jer Milosevic ima dosta razloga za zurbu, bez obzira sto su ga rezultati za lokalnu upravu prilicno uzdrmali i skoro izbacili iz sedla. Vreme radi protiv njega zbog vrlo nepovoljnih ekonomskih prilika, koje prete da paralisu privredni zivot u zemlji. Sa socijalnim tenzijama, koje rastu iz dana u dan, Milosevic nema razloga da mirno ceka na eventualnu kompromitaciju protivnicke Koalicije.
Njegova vlada nije u mogucnosti da pronadje recept eknomskog oporavka, bez financijske pomoci medjunarodne zajednice, koja mu nije naklonjena. Svet pokusava da pronadje zamenu za Milosevica, koji je zapao u izolaciju, dok njegovi glavni politicki protivnci, odnosno liderska trojka Koalicije putuje po svetu. Jos je preuranjeno ocenjivati kakve utiske oni ostavljaju u takvim kontaktima, ali vec samo otvaranje vrata za dijalog predstavlja dodatnu opasnost za sadasnjeg predsednika Srbije. Zato se Milosevic odlucio za potez na domacem planu, pa je sklopio sporazum s Republikom Srpskom, kome je u medijima, pod njegovom kontrolom, dat izuzetno veliki publicitet. Intezivirao je i pregovore s Hrvatskom sa ciljem da normalizacijom medjusobnih odnosa pokusa da resi povratak izbeglih Srba iz Hrvatske i zaustavi novu kolonu iz istocne Slavonije. Milosevic je, po svemu sudeci, odlucio da se vrati srpskom pitanju. Jednom, na pocetku svoje politicke karijere, je to pokusao da uradi, ali je razvoj dogadjaja pokazao da je u to usao kao bos u trnje, pa ostaje otvoreno pitanje koliko ce mu sada to poci za rukom, odnosno da li tu moze steci politicke poene neophodne za spasavanje svog politickog polozaja.
Srpskog predsednika ceka i veoma neugodan i delikatan dijalog s opozicijom oko demokratizacije politickih odnosa u zemlji i smanjivanje svog uticaja na medije, pa je i to razlog zbog kojeg vreme ne radi za njega. Pred pocetak ovog dijaloga neko je duhovito primetio kako se glavna snaga rezima i opozicije nalazi na ulici. U sluzbi rezima je mnogoljudna policija, a iza koalicione opozicije gradjani, kod kojih je nezadovoljstvo stanjem u zemlji dostiglo kulminaciju. Nije, naime, iskljuceno da se obnove ulicni politicki protesti, iako studentski s njima nisu ni prestali, u slucaju da rezim ne pokaze potrebnu dozu spremnosti za oslobadjanje medija. Sadasnji gradonacelnik Beograda Zoran Djindjic vec je dao rok do 9. marta, posle kojeg je najavio obnovu protesta.
Nije sasvim sigurno da ce se rezim uplasiti od takve pretnje, jer postoje procene da bi mu haos isao na ruku, te da bi u suzenom repertoaru mogla da bude odabrana i jedna takva opcija. Rezim se oslanja na poslusnu policiju, a koaliciona opozicija na nezadovoljstvo gradjana, s time sto su ovi drugi spremni da svaku vlast posmatraju kroz kriticku prizmu, pa i onu koja je uspostavljena njihovim zaslugama. Na takvu okolnost upozorava i Vuk Draskovic koji je primetio da bi protiv vlasti Koalicije mogli da protestuju i oni koji su aplaudirali njenom postavljenju, ukoliko izneveri ocekivanja. Koaliciji, medjutim, nije nimalo lako da bitnije popravi vrlo teske socijalno ekonomske prilike, jer ne raspolaze odgovarajucim polugama mehanizma kojima bi bila u stanju to da uradi. Prinudjena je da malim potezima najavljuje promene, ali ti koraci se svode na mere u gradovima gde se nalazi na vlasti. Izbor nije zavidan i svodi se na rasterecivanje gradjana od nekih nameta, kao sto je placanje TV pretplate preko racuna za struju. Od tog izuma rezima mogli bi da budu oslobodjeni samo stanovnici gradova u kojima je Koalicija na vlasti, ali se i taj korak u provladinim medijima osporava i kvalifikuje kao otkazivanje gradjanske poslusnosti.
Lokalna saouprava u Srbiji je suzena kako u pogledu nadleznosti tako i kada je rec o financijskim izvorima. Najveci deo sredstava formira se na republickom nivou s time sto se poreske obaveze i doprinosi placaju preko opstinskih i gradskih racuna. Iz pojedinih gradova, gde je Koalicija na vlasti najavljena je mogucnost da se ta sredstva ne proslede do republickih fondova, sto bi stvorilo jos napetije odnose izmedju lokalne i republicke vlasti, koji su i bez toga izuzetno zaostreni. Provladini mediji puni su kritickih tekstova protiv vlasti Koalicije, bez obzira na pravilo da se svakoj vlasti daju 100 dana, posle kojih se mogu davati ocene o (ne)ucinjenom. Podgrejavaju se i spekulacije o krhkom vezivnom tkivu Koalicije, pri cemu se najvise racuna na neslaganja njenih lidera oko podele funkcija.
Predizborna temperatura je vec skocila visoko, kao da ju je zahvatio grip, koji se epidemijski siri Srbijom. U takvim okolnostima na povrsinu izbijaju dva obelezja. Jedno se ogleda u sve ostrijoj podeli u birackom telu, a drugo, kao posledica prvog, vodi prema dvopartijskom sistemu u Srbiji. Dogodi li se stvarno tako Srbija bi, posle republickih izbora mogla uci u stabilnije politicke vode, pod uslovom da, pobednik, bez obzira ko bio, odbaci revansizam kao sredstvo obracuna sa politickim protivnicima. U politickom zivotu Srbije takav fer plej, medjutim, nije imao prilike da bude upoznat.
(AIM) Ratomir Petkovic