PRICA O NICEMU

Sporazum RS i SRJ o specijalnim odnosima

Papir od 14 tacaka nece ni za pedalj pribliziti RS i SRJ, ali hoce njihove lidere, medjusobno i prema biracima koji nikako da se dosjete.

Banjaluka, 3.mart 1997. (AIM)

Odavno ni jedan pisani dokument posvecen bosanskoj krizi nije toliko stavio na muke analiticare lokalnih prilika kao sporazum o specijalnim vezama izmedju Republike Srpske i SR Jugoslavije, potpisan u petak u Beogradu. Iako je tekst od 14 tacaka zainteresovao sve specijaliste za bosanski lonac, u njemu ni uz najbolju volju nisu uspjeli da pronadju nista sto bi licilo na kost, a kamoli na meso. Sve sami (prazan) zelenis. Rijecju, poslije prvog iznenadjenja , i oni koji su odani stvaranju (sve)srpske drzave, i oni koji su protiv nje, morace da se sloze u sledecem: u tom sporazumu nema nicega sto bi bilo kome od njih podiglo ili oborilo pritisak.

Iako u 14 tacaka tog papira nema nicega posebno interesantnog (osim sto je interesantan vec po tome), a pogotovo ne iznenadjujuceg - njegovom sklapanju predhodila je pregovaracka drama, gotovo nalik onima iz vremena kada su se Srbi sa obje strane Drine o Bosni pitali mnogo vise nego sada.

Inicijator potpisivanja sporazuma bio je predsjednik Srbije Slobodan Milosevic, koji jos uvijek Republiku Srpsku ne prestaje da dozivljava kao poligon za popravljanje svog teskog narusenog rejtinga medju Srbima. A posto ce na predstojecim izborima u Srbiji ucestvovati i takvi, pokazalo se da je Milosevic pravilno shvatio kritiku svoje nove ministarke informisanja Radmile Milentijevic, koja je zamjerila drzavnoj televiziji i "Politici" da nedovoljno paznje posvecuje RS. Lijeva obala Drine se, dakle, u petak na velika vrata vratila u beogradske drzavne medije.

Sastanak

Na Milosevicevu ideju zakacio se srpski predstavnik u Predsednistvu BiH Momcilo Krajisnik, koji je sve to o specijalnim vezama shvatio kao dobru pripremu za predstojece odluke sa neizvesnim ishodom, koje ga u Sarajevu cekaju, a medju kojima je na prvom mjestu ulazak u RS u Centralnu banku. Potpisu je prethodio sastanak dvojice lidera u utorak u Beogradu, poslije cega je iz Milosevicevog kabineta izaslo jedno nemusto saopstenje koje je, medjutim, bilo dovoljna najava za ono sto ce uslijediti dva dana kasnije.

U cetvrtak popodne dolazi do novog sastanka. Ovog puta mjesto dogadjanja je rezidencija u Dobanovcima, ciji zidovi pamte mnoge sklopljene i razvrgnute dogovore izmedju Beograda i Pala. Sa jedne strane stola su pored Milosevica, Zoran Lilic i Momir Bulatovic, sa duge strane Krajisnik, Dragan Kalinic i Gojko Klickovic. Shvatajuci Miloseviceve motive, gosti sa Pala pokusavaju da izvuku nesto vise. Krajisnik je nastojao da se u sporazum unese i vojni dio, kojim bi Vojska Jugoslavije preuzela neku vrstu odgovornosti za RS. Jos vise od toga, srpskog predstavnika u Predsjednistvu BiH, odanog ideji o trgovini bez granica, vruce je interesovala carinska politika. On je, naime, od Milosevica, Lilica i Bulatovica zahtijevao da se razmjena roba izmedju RS i SRJ odvija bez ikakvih ogranicenja, sto ce reci bez carinskih dadzbina.

Najtvrdji protivnik Krajisnikovih zelja bio je crnogorski predsjednik, kome se u procjepu izmedju zakrvljenih Mile i Slobe, ideja o naprasnom potpisivanju specijalnih veza od pocetka najmanje dopadala. Zauzvrat sto su ga izbacili u prvi plan, Milosevic i Lilic su Bulatovica podrzavali pozivajuci se na Dejton i objasnjavajuci Krajisniku da je vec i toliko dovoljno da u Sarajevu osjete zuljenje u oku. Predstavnik RS vjerovao je da ce sagovornike ubijediti barem u dogovor o carini, tako da se sestorka iz Dobanovaca u noci sa cetvrtka na petak rastala bez konacnog dogovora, ali sa obnovljenim medjusobnim sumnjama.

U petak ujutro, posle nekoliko sati sna, srpski funkcioneri u Beogradu nisu bili nacisto hoce li tokom dana biti ista potpisano. Nedugo zatim usledio je poziv iz Milosevicevog kabineta: sve se odvija po planu, sporazum se potpisuje. U predsednistvo Srbije, pored Bulatovica i Lilica, privedeni su i Radoje Kontic i Mirko Marjanovic. Potpisano je, naravno, ono sto je zelio predsjednik Srbije. Predstavnici RS malo su gundjali i potpisali, da bi nesto kasnije najskloniji krupnim rijecima medju njima (Klickovic), sporazum ocijenio kao istorijski.

Niko vise nije postavljao pitanje njegovog sadrzaja, bilo je najvaznije da je sporazum o specijalnim vezama potpisan. Gosti sa Pala pozeljeli su da radost podijele sa novinarima, ali se tome usprotivio Milosevic, kome je ionako bilo previse. Zadatak da prozbori neku dobio je Momir Bulatovic, kome je najvaznije bilo da kaze da je cio taj cirkus bio "potpuno u duhu Dejtonskog sporazuma".

Drustvo se potom ponovo zaputilo put nezaobulaznih Dobanovaca, gdje je primijeceno da predstavi nisu prisustvovali Biljana Plavsic i Milo Djukanovic. Sto se predsednice RS tice, pitanje je jedino da li je nije pozvao Milosevic ili Krajisnik. Popularni Milo shvatio je da je najbolje da ostane kod kuce poslije zapaljivog intervjua beogradskom "Vremenu", gdje je ostro optuzio Milosevica.

Detalji

U opustenoj atmosferi dobanovacke rezidencije nikome vise nije bilo vazno sto se u Sporazumu o specijalnim vezama ne pominju nikakve carinske olaksice, sto nema ni govora o platnom prometu, sto se vojne garancije SRJ prema RS svele na to da "strane nece dozvoliti koristenje njihove teritorije za agresiju koja bi bila usmerena protiv druge strane", kao i da "nece pruzati nikakvu vojnu ili koju drugu pomoc agresoru". Drugim rijecima, RS i SRJ obavezale su se da nece, barem vojno, jedna drugoj raditi o glavi. Ostatak Sporazuma potrosen je na izjave odsudne lojalnosti Dejtonskom sporazumu i fraze o privrednoj, kulturnoj, itd. saradnji.

Da sve funkcionise kako valja, pobrinuce se sedmoclani Savet za saradnju, na cijem celu ce sjediti Lilic i Krajisnik. Rizik da neko taj Savet ne shvati preozbiljno, prevazidjen je jednostavno - predsednik SRJ imenovace tri clana Saveta, a Krajisnik dva, sto ozbiljno podseca na dejtonski nastup Srba. Benignost tog Sporazuma, prema njegovoj 14. tacki trebala bi da, osim Skupstine SRJ, ovjeri skupstina BiH u kojoj predstavnici Federacije imaju svoju vecinu.

Posle svega ostaje pitanje kome je trebao jedan ovakav sporazum. Najpre Milosevicu, koga na unutrasnjoj sceni ocekuju velika iskusenja. U trenutku kada mu na vrata kucaju izbeglice iz Slavonije, mece biti na odmet da podseti svoje sve kolebljivije birace da nije zaboravio barem RS. Kada ih ubijedi da "tudja ruka" nece upravljati ni Srbijom ni RS, bice to, kako bi rekla RTS, "jos jedan krupan korak njegove mirovne politike".

Iz svega toga ni Krajisnik nece izaci praznih ruku. Za svaki svoj naredni ustupak Sarajevu, koji se ocekuje, moci ce da kaze: "Da, ali mi imamo specijalne veze sa SRJ". Sve sto se dalje bude dogadjalo na vec pokrenutom procesu integracije RS u BiH alimentirace paljansko vodjstvo, ili tako sto ce narodu, kome jos nista nije jasno, objasnjavati da je poslednjeg dana februara napravljen krupan korak ka ujedinjavanju "dve drzave", ili ce, kada vec svima sve bude jasno, reci kako je Milosevic opet iznevjerio.

Sustina tog sporazuma, dakle, jeste jos jedno paljansko - beogradsko priznanje BiH kao druzave. Sve ostalo je samo ambalaza koja ni za pedalj nece pribliziti RS i SRJ, ali hoce njihove lidere i medjusobno i prema biracima, koji nikako da se dosjete. Jer, i prica o nicemu je prica, samo je treba znati citati.

(AIM) Ivan Djordjevic

x y