DUHOVNI TOROVI

AIM, Skopje, 03.03.1997

Prica mi jedna prijateljica kako na roditeljskom sastanku u osnovnoj skoli njenog sina razredni rukovodilac roditeljima preporucuje da ne dozvole da se njihova deca igraju sa drugovima iz druge nacionalnosti, koji uce u istoj skoli. Do takvog zaklucka razredni je dosao nakon dugogodisnjeg rada u jednu takvu ustanovu. Mesto dogadjaja Skopje, naselje Topaana. Prethodnih dana u centru Skopja citali smo i culi poruke srednjoskolaca: "Siptari u gasnim komorama", "Smrt za siptare", "Albanci u Albaniji", "Siptar, imas pravo da sutis i makedonski da ucis"...Na istoj, petodnevnoj paradi, bio je podeljen i takozvani zakon za zastitu nacije, potpisan od VMRO-Ujedinjena (partija koja obznanuje da je u ilegali), u kome se "Siptarima daje rok od sest meseca da smene religiju u pravoslavnu, da se prekrste u suglasnosti sa ovom religijom i da nauce makedonski jezik. Ako to ne urade, nijedan od njih nema pravo da obavlja izdavacku delatnost, da se ukluci u ARM, u drzavnoj administraciji..." U minulim godinama bili smo svedoci razno-raznih projekata, medju kojim i takozvani za avtonomnu pokrainu "Ilirida", na cijoj promociji takodje culi smo slicnih zakonskih odredaba i sve to u ime nekakve nacionalne cistoce. Na proslavi nakon pobede novog gradonacalnika Tetova (kandidata PDPA) cule su se i ove parole: "Velika Albanije" i "Makedonci, odlazite". Na loklanim albanskim TV stanicama cesto se cuju pretstavnici PDPA kako govore da vreme radi za njih, da iz dana u dan sve ce biti cisto i ujedinjeno. Opet, niko da kaze ijednu rec protiv takve poplave pametnih ideja. I sve ovo vec duze vremena dogadja se pred ociju javnosti. Sada su na sceni nasa deca, a sutnja i dalje ostaje nasa najdoblesnija karakteristika. U ovakvim slucajevima, sutnja moze da se tumaci samo kako suglasnost. Zbog cegaa i u ime cega je data ova presutna suglasnost? Sta je to s cime se slazemo ovako stidljivo i suteci?
Deca su izasli na ulicu i izvikivali su parole koje najblaze receno su sovinisticke i separatisticke. Pojava je jos strasnija kada se zna da se radi uglavnom o maloletnim djacima, koji u ime neke ustavne odbrane ili ustavnih promena, zovu na linc. Deca jesu i bili su redovni dekor na izbornim mitinzima politickih partija. Deca to slusaju. Mrznja postaje redovno stanje naseg duha. Strah se obostrano siri. Postojeci streotipi i predrasude opet ojacaju. Stavovi se ne menjaju. I opet niko nista ne kaze. Niko ne reagira. Sutnja u javnosti. Intelektualna elita i dalje zabrinuto cuva vec usvojene i naucno potvrdjene mitove. To postaje osnova njihovih "burnih reakcija", preslikana u preporuci razrednog rukovodilaca iz Topaane. Balkanski mitovi, pazljivo gradjeni vekovima unazad opet su tu. Postaju sve jaci. Sestogodisnja tranziciona sansa za bilo kakve promene, pretvorila se u plodno tlo za reprodukciju stereotipa jedni o drugima. Istorija ne sme i ne moze biti prihvacena kao izvinjenje za ove ksenofobicne procese i to u vreme kada Balkna sanja kako da se prikluci multikulturnoj Evropi. Prihvatanje drugog, posebno kad je on iz susedstva i dalje se vise dozivljava kao zlo. Kazu, ti im dajes prst a oni ti oduzmu ruku. Sve dok funkcionira ta matrica, matrica koja podrazumeva da netko nekome treba nesto da daje, e netko od nekoga da trazi, sve ce se ovo samo po sebi reproducirati. Da bi ta matrica i dalje funkcionisala, nije kriva samo istorija. Tranzicija je, rekli bi drugi. Tranzicija je mogla da podrazumeva korenite promene, ne samo u obrazovnom sistemu. A mozda ispred svega u obrazovnom sistemu. Problem ostavlanje sa strane ovog problema, nedostatak strategije za resavanje obrazovnih problema jeste ova, samo vanjska manifestacija tih propusta. To je samo vanjstina. A sta ima unutra? Sto ovakvi izlivi ljubavi samo ka svom etnosu izazivaju u glavi onog iz druge strane? Inhibicija postaje obostrana, a sadrzaj je u primeru iz pocetka ovog teksta, kod razrednog koji je konacno otkrio vistinsku formulu za sve njegove probleme sa djacima, a to je, najednostavnije - izolacija. On ne igra samnom i ja ne igram s njim. Ne govorimo, ne druzimo se - svaki u svoj tor. To je vanjstina vaspitno-obrazovne formule koja se nama dogadja danas. Dok sustina jeste zabrinjavajuca od samih ulicnih preporuka takve formule za zajednicko zivljenje. Negiranje potrebnih promena i prihvatanje procesa koji su se nekako "spontano nametnuli" doveli su nas do duhovnih torova gde se izlaz sve teze nalazi. Malo smo govorili o manjinama i vecinama, a i kad smo to radili matrica za recepte je jasna i uvek ista. Nema nikakvog napretka. Nema strategije, nema jasnih ciljeva. Najlakse je kad se samo prepoznajemo, bez da saznamo nesto novo. Razlike su uvek ravne strahu, predrasuda, sablon koji samo ponekad neutralizira nesto, a na dugim stazama ostavlja tragove. Upad novog u obrazovni sistem jednostavno izostaje. Najveca kocnica tome bili su bas oni i takvi razredni za koje je najlakse resenje bilo sacuvanje i kultivisanje duhovnih torova u kojim svi mi, a posebno ucitelji i fakultetski profesori se najdobro osecaju. Tu su na svom terenu. Lakse manipuliraju i ispraznjavaju svoje frustracije. I na pocetku tranzicije i sada rezultati javnog mislenja o streotipima i straha od "drugih" su nepromenjeni. Oni evuliraju ka suprotne strane koja velica sopstveni etnos na racun drugih. Sve je ovo rezultat naseg visegodisnjeg delovanja u svim sferama zivota. Suteci i mirno sedeci sa strane, gledali smo vanjstinu manifestiranja takvog visedodisnjeg delovanja. Dnasa ne preostaje nam nista drugo vec, kao svi veliki mudraci, da sacekamo plodove takvog naseg angazmana. Iz inata, kako je rekao jedan demonstrant na skopskim ulicama, upitan zbog cega je izasao na ulicu. Plodovi takvog inata nisu imalo ukusni! Opravdanja da smo u tranziciji isto tako nije nikakva amnestija za krivicu sviju nas.

Pise: ALEKSANDAR DAMOVSKI