BUDjENJE USNULIH SRBA

Koji je smisao sporazuma o specijalnim odnosima SRJ i RS

AIM, Beograd, 3. 3. 1997.

Tajnovitost sa kojom je pripremano zakljucenje sporazuma o "specijalnim paralelnim odnosima izmedju SR Jugoslavije i Republike Srpske" od one je vrste koju praktikuju vojni komandni stabovi. Za akciju Milosevica i Krajisnika znao je, izvesno, samo najuzi krug posvecenih i zakletih. Dve su logicne pretpostavke kod pitanja zasto je sve radjeno u bunkeru: trebalo je izazvati efekat iznenadjenja, a da bi se on proizveo nije smelo biti ukljuceno mnogo babica u citav posao. Planirani efekat je dobijen, i srbijanski sluzbeni mediji nastoje da ga maksimalno iskoriste tako sto vec danima ne prestaju da od sporazuma prave istorijski dogadjaj.

Tajnovitost citave pripreme bila je tolika da se u svojevrsnoj izolaciji nasla i ona koja bi trebala da je u najmanju ruku koautor citavog poduhvata: Biljana Plavsic. Izborni predsednik Republike Srpske zaobidjen je, medjutim, iz razloga koji su drugacije prirode nego sto su oni koji su vazili za ostalu javnost. Poznato je da su njeni odnosi sa Slobodanom Milosevicem rdjavi vec dugo vremena, te da ih nije promenila ni okolnost da je ona proslog septembra stala na celo Republike Srpske. Mozda bi se stosta u tom pravcu i bilo pokrenulo da zimus nije bilo famoznih srbijanskih postizbornih protesta, i Plavsickine podrske demokratskim nastojanjima ovdasnje opozicije.

Tako, za dugacki sto u zgradi Predsednistva Srbije, za kojim se potpisivao sporazum, nije sela ona - sto bi bilo po logici stvari - nego Momcilo Krajisnik, cije je svojstvo pisano u tekstu sporazuma kao "predsednik iz Republike Srpske u Predsednistvu Bosne i Hercegovine". Krajisnik je postao podoban u onom upravo u cemu Plavsicka nije: on je pokazao izrazitu, reklo bi se cak napadnu odbojnost prema srbijanskoj demokratskoj pobuni. Razilazenja dvoje srpskih lidera iz Bosne, kojih je, dabome, bilo - koliko se cuje - i oko drugih stvari, pokazala su se kao zgodna prilika da srpski vodja iz Dejtona ponovo svojom rukom predje preko Drine.

Njemu je taj prelazak bio itekako potreban. Pritisnut svakojakim nevoljama kod kuce, nevoljama za koje se ne zna koja je od koje gora i neprijatnija, Milosevic vec dugo traga za mogucim izlazom na kojem bi mogao uzeti malo vazduha. Ocigledno je da je nesto probao sa Kosovom, ali zasad jos nista nije uradio. U stvari, od kako je pokrao lokalne izbore u Srbiji, on je sasvim bez ideja i politicke maste. Sad je, napokon, obrlatio Krajisnika da iza ledja Plavsicki naprave nesto sto ce u pravnom smislu moci da se brani kao "ideja Dejtona", a u nacionalnom, kao nesto sto ce moci da se tumaci kao ujedinjenje, ali koje, zbog sveta, jos kobajagi nece tako smeti da se zove.

Krenuo je, dakle, sa starom pesmom o srpskom imperijalizmu kojemu je nekada toliko puta pevao, i na cijim je krilima stekao svoju dobro znanu nacionalnu slavu. Njegovi trabanti ubacili su, k tome, u javnost tezu da Milosevic kad-tad ispuni svoja obecanja iz srpskog programa, samo treba sacekati okolnosti. I mada u samom dokumentu nema sadrzaja koji bi ukazivao na velike poteze, pa i na one koji bi doista opravdavali pricu o "ujedinjenju" - jedino sto nije magla i fraza jeste formiranje izvesnog Saveta za saradnju, kao i izjava da nece biti viza i izlaznih taksi, sto za "ujedinjenje" niposto nije dovoljno, pogotovo sto carine ostaju - vazan je za njega bio sam cin, odnosno dogadjaj. Primenio je malu sok-terapiju: budjenje usnulih Srba. Mozda je zato i citavu ceremoniju, u kojoj se federalni predsednik Lilic pojavljuje u glavnoj potpisivackoj ulozi, uprilicio ne u nekoj saveznoj kancelariji - sto bi bilo normalno - nego u Predsednistvu Srbije, i to ispod velike zidne kompozicije "Kosovski boj" Petra Lubarde.

Reakcije u Srbiji pokazuju da temu nije sasvim promasio, i iz ugla njegove vlasti ovo je prvi relativno produktivan potez posle dugo vremena, i posle mora ociglednih autogolova. Vrednost poteza sigurno je kratkorocna: da se kako-tako napravi pomak iz totalnog politickog kolapsa i blokade.

Ako izbrojimo sve i podvucemo crtu, prijem tog poteza je bio izrazito negativan kod Vuka Draskovica, i potcenjivacki u Gradjanskom savezu. Kostunica je zakerao na sporednim stvarima, ali brk mu se smesio. Seseljevi radikali usli su u osporavanje tezom da korak nije dovoljno radikalan. Drugim recima, nije odlicno, ali je dobro. Suvisno je navoditi pohvale Socijalisticke partije, JUL-a i Nove demokratije.

Mozda je najintrigantniji bio Djindjic. On je zakljucivanje sporazuma - za razliku od svojih koalicionih partnera iz "Zajedno"- video kao nacelno pozitivan potez, uz odredjene ograde. Drzavna televizija nije, medjutim, emitovala njegovu pohvalu, premda se ubija za svakim pozitivnim gledistem. Ocigledno je da Milosevic nece ni sa kim da deli ni zrno svoje nove nacionalne slave sa kojom izgleda racuna da zapusava rupe koje su nastale i nastaju u njegovoj vlasti.

Slavu o kojoj je rec on ne zeli da prepusta ni svojim crnogorskim partnerima. Svako ziv ko se dotice sporazuma govori o "srpsko-srpskom" odnosu. Tako intoniranu pricu zapoceo je jos nakon potpisivanja federalni predsednik Lilic, a nastavlja, recimo, rezimska "Politika" koja pise o "istorijskom srpsko-srpskom sporazumu". Za Crnogorcima niko ne haje.

Formalna sudbina sporazuma u rukama je Parlamentarne skupstine Bosne i Hercegovine. Sa te strane se sporazum zasad ne osporava, sem sto iz Izetbegovicevog kabineta njegovi saradnici napadaju ulogu Krajisnika prema kojima je on, kao clan BiH Predsednistva, sve uradio bez pitanja, i konsultovanja. I tu, doista, moze biti problema. Medjutim, i pre nego dodje do tih instanci, sporazum moze propasti ukoliko na njega krene Biljana Plavsic. Ako je suditi po beogradskoj ceremoniji, ona bi u tome, doduse, mogla bit usamljena, jer su sa Krajisnikom bili i predsednik Skupstine Dragan Kalinic, i premijer Gojko Klickovic. Plavsicka se stoga moze naciniti i kao da podrzava posao koji su mimo nje uradili Milosevic i Krajisnik. Utoliko pre sto ovaj sporazum po svome duhu svakako ne izlazi iz njenih osnovnih nacionalnih nazora. Njen pragmatizam nije nepoznat, i on bi, ako pobedi njenu sujetu ignorisanog i ponizenog sefa entiteta, u stvari jedini mogao spasiti sporazum od vecih iskusenja.

(AIM) Radivoj Cveticanin