MLADI I POZORISTE

AIM JUNIOR Pristina

U anticko doba, "Dodona" je bio naziv za velicanstvenu otvorenu scenu, gde se okupljalo na hiljade gedalaca, da bi gledali razne predstave. Upravo tako je nazvano i pozoriste mladih u Pristini, utemeljeno 1991. godine, u sastavu vec postojeceg pozorista lutaka, koje ove godine slavi 10-godisnjicu od svog osnivanja.

Otvaranje vecernje scene, na kojoj bi mladi glumci prikazali svoj talenat, realizovano je na inicijativu Fakulteta umetnosti, odseka glume. Glavni motiv da se poduzme jedan takav korak, bila je cinjenica da se unutar ove institucije, koja je bila izbacena iz postojecih prostorija, radjala nova plejada talentovanih umetnika, punih entuzijazma, ali i nemogucnost da se upravo na sceni, tu gde i zivi pozorisno delo, iskazu njihove sposobnosti. Tokom ovog perioda delatnosti "Dodone", citav njen repertoar smisljali si i ostvarivali studenti glume, i zato se s pravom kaze da je Dodona (do sada) bilo pozoriste Akademije umetnosti. Tu su se glumci okupljali i svojim predstavama kontaktirali sa svojim gledalistom, nekako najlepse i najblize kada su na repertoaru igrali komedije.

    Kada je rec o nezapamcenom entuzijazmu jos

neafirmisanih glumaca, dovoljno je reci da je samo u poslednje dve godine u Dodoni pripremljeno osam Sekspirovih remek dela i cetiri predstave sa tekstovima autora nordijske dramaturgije, kao sto su Ibzen, Strindberg i Bergman. Medju predstavama, koje su imale veceg uspeha vredi pomenuti predstavu "Moti Paton" (igra reci koja se nadovezuje na Monti Pajtona, ali koja bukvalno znaci "Nemo vreme"), cija jee premijera odrzana novembra 1993. godine, a koju je kritika ocenila kao najvrednije ostvarenje do tada. Bice to predstava koja ce predstaviti kosovsko pozoriste na Festivalu Nacionalnog teatra u Tirani i dobiti Specijalnu nagradu "Aleksandar Moisiu", za najbolju debitantsku predstavu i kompletno autorstvo. (Ideja za realizaciju ove predstave je "pozajmljena" iz serije TV komedije "The fly cirkusse of Monty Payton", poznatog komediografa John Clise). Nesto kasnije, pripremaju se jedna za drugom predstave "Idiot" (Dostojevski), koja ce osvojila nagradu na Svenacionalnom Festivalu u Valoni (za najboljeg glumca proglasen je Enver Petrovci). Na istom tom festivalu nagradjena su i dva glumca za najuspesnije debitantne uloge u predstavi "Dante 9", kao i reziser Orhan Kerkezi, za predstavu "Sedam boja zbogom". Ove predstave, kao i citav niz drugih uspesnih realizacija, pokazalo je da ovi mladi u kosovsko pozoriste unose nove vizije i dramaturgijske nijanse.

Za uspesnu realizaciju ovih predstava, vaznu ulogu je odigralo i nekolko drugih faktora, kao sto su scenografija i kostimografija, za ciju je realizaciju potrebno poprilicno finansijskih sredstava. Faruk Begoli, poznati glumac ne samo na Kosovu, vec i u Jugoslaviji i inostranstu, sada profesor paralelne Akademije na odseku glume i odgovoran i za ovo pozoriste kaze da o tome u kakvim je materijalnim uslovima Dodona zapocela svoju delatnost, jasno kazuje prva predstava "Zooloska bajka", za ciju scenografiju su neophodne jelke "pozajmili" u Grmiji (setaliste nadomak Pristine). "Primorani smo da radimo predstave koje zahtevaju minimum investicija, i zato mnogim predstavama nedostaje vizuelna iluzija. Konkretan slucaj je predstava "Cekajuci Godoa" Beketa, u reziji Fadila Hysaja, koju je nasa kritika ocenila kao kulturni dogadjaj decenije, a citava predstava je uradjena sa svega 300 DM ulaganja", kaze Begoli. Kada je rec o kostimografiji, Begoli se zali da su retke predstave gde se uspeva da se obezbede kostimi za glumce, te su najcesce glumci primorani da ih sami obezbede. "Jedina institucija, koja nam je pomagala u ove dve tri poslednje godine je Fond za otvoreno drustvo, koji nam omogucava i stvaranja jednog bogatijeg repertoarakaze Begoli i dodaje da " u ovom pozoristu sa najminimalnijim primanjima radi troje ljudi, koji izvrsavaju i po 5 - 6 obaveza", dok je o sumi novca koju oni dobijaju, sramotno govoriti". Sto se tice finasiranja glumaca i rezisera, oni ne dobijaju nikakve plate, vec zavise od prodaje karata od kojih se 20 odsto odvaja za lokal (prinudnoj srpskoj upravi "Dodone"), a reklamiranje svih dosadasnjih predstava, na sebe je preduzela Izdavacka kuca "Dugagjini" iz Peci, inace stalni sponzor ovag pozorista. "Znacajno je istaci, zakljucuje Begoli, da uprkos ovim aktuelnim problemima "Dodona" nastavlja sa radom, o cemu dovoljno govori i cinjenica da je samo tokom januara i februara meseca, ove godine prikazano pet premijera".

Sa istim, materijalnim problemima, suocava se i Odsek glume, koji funkcionise od 1988. godine u okviru Akademije umetnosti. Akutni problem ove institucije je adekvatni prostor. Radi se u nekoliko punktova, u neodgovarajucim uslovima. Ipak, zahvaljujuci upornosti pedagoga, od kojih neki koriste i svoje stanove i ateljee za obrazovni proces i entuzijazma studenata, postize se ono sto je moguci optimum za ovakve okolnosti. Interesovanje za upis na ovaj fakultet je veoma veliko. Za jedan indeks u proseku konkurise 10 kandidata, iako i medju onima odbijenima ima talentovanih. Medjutim, zainteresovanima za Odsek glume, vec dve godine se pruza jos jedna mogucnost u Pristini, da oprovaju svoj talenat u prvom privatnom Studiju glume, koji vodi poznati glumac, prof. Enver Petrovci.

I dok govorimo o usponima i padovima, koji su se desavali na ovoj sceni, kao i o raznim faktorima, koji uticu na realizaciju predstave, ne treba zaboraviti ni glavnog indikatora uspeha svake predstave, gledaoca, cija se percepcija i potpora za predstave obicno izrazava masovnoscu posete. Broj gledaoca uglavnom je zadovoljavajuci, posebno kada je rec o komedijama, koje se, oslanjajuci se na ukus publike, najvise i izvode na ovoj sceni. Desava se da u toku nedelje, od pet predstava, tri pripadaju zanru komedije.

Tako je za predstavu "Ljubavi Dzordza Vasingtona", mala sala "Dodone", sa svega 170 sedista, bila premala za ogroman broj zainteresovanih. Iako je publika nekoliko puta vratila na scenu njene protagoniste, nagradjujuci ih najvrednijim poklonom - aplauzom i cvecem i uspeh ove predstave doziveo hvalospeve u ovdasnjoj stampi, zacudo, posle kratkog vremena, ova predstava se igrala pred svega troje gladaoca.

Gledaoci i njihov ukus je tema oko koje se u poslednje vreme mnogo raspravlja. Dok se za nedovoljnu posecenost pojedinih predstava ponekada okrivljuje publika, nisu retke ni optuzbe na racun onih koji odredjuju repertoar ovog pozorista. Fadil Hysaj, dekan Akademije umetnosti, ovaj fenomen pokusava objasniti iz jednog dubljeg ugla, onog socio-politickog: "Ja sam protiv toga da se optuzuje publika, koja ne zeli pravo pozoriste, sto je vise sklona pozoristu koje je zabavlja nego onom koje ga tera na dublje razmisljanje o realnosti u kojoj zivimo. Uostalom, mozda je i ovo surovo vreme, potreba da se zaboravi zivotna realnost veca, nego da se ona umetnicki predstavi na sceni. Ljudi imaju vecu potrebu za pijanstvom, da zaborave tuznu realnost koja ih okruzuje, jer nista ne mogu uciniti da bi je promenili. Vazno je da oni udju u ovaj mali hram i da se dobro osecaju, ili jasnije da se osecaju drugacije, barem dva sata koliko traje predstava". Fadil Hysaj nije najzadovoljniji ni kontaktima koje "Dodona" ima sa drugim fakultetima i pozoristima.

" U okolnostima u kojima zivimo, kaze Hysaj, mogucnosti za kontakte sa Fakultetima i drugim pozoristima su veoma male. Imamo samo nekoliko inicijativa na ovom planu, posebno sa Univerzitetom umetnosti u Tirani. Zivot na Kosovu je sa bilo kog aspekta poceo da lici na ostrvo Robinzon Krusoa. Zivi i zaboravljeni od sveta, veoma tesko uspevamo da stvaramo kontakte sa njim, uprkos tome sto smo se trudili da upravo taj svet bude ovde prisutan posredstvom svetskih vrednosti, u najmanju ruku u pozoristu nasih studenata. Medjutim, na nesrecu, ova remek dela, predstavljena u "Dodoni" i ostalim alternativnim prostorima, nisu imale veceg odjeka. Malo ko je znao da se sve ovo desava u ovom teskom vremenu okupacije u Pristini, to nije znala cak ni sama Pristina", kaze Hysaj.

Umetnost mnogo zahteva, ali ova na Kosovu pruza veoma malo, i to uglavnom posebno vredi za mlade kosovske glumice. Sa kakvim problemima se suocavaju jos na pocetku njihove karijere, u kojoj se meri podrzava njihov rad od strane porodice i drustva, jedna od najaktivnijih glumica i jedna od retkih koja je angazovana u Narodnom pozoristu Kosova Xhejlane Godanci, kaze: "Koliko sam zrtvi podnela zbog glume, govori i cinjenica da sam uprkos zelji roditelja prekinula studije na Pravnom fakultetu i Engleskom jeziku, da bih se upisala na Odseku glume na Akademiji umetnosti, gde sam i diplomirala u klasi Envera Petrovcija, sa predstavom "Glavni svedok" (Peter Baco). U pocetku me uopste nisu podrzavali, ali sada moji roditelji mi aplaudiraju u svakoj predstavi. Radimo mnogo, medjutim rad glumaca se danas materijalno uopste ne isplati. Uprkos svemu ovome, nikada u zivotu se nisam se pokajala zbog toga sto sam izabrala glumu za zivotnu profesiju. Zivot prolazi u ocekivanju nekih drugih vremena. Mozda ce se tada stvari promeniti ", zakljucuje Xhelane Godanci.

Ovde se svi nadaju da ce uskoro doci neko novo vreme koje ce i ovom pozoristu doneti bolje dane. Na kraju krajeva, kultura i umetnost su prvi koji ruse granice i spajaju mostove prijateljstva.

Besa Tovrlani AIM Pristina