VISE OD SAVEZA MANJE OD STRANKE
Koalicija Zajedno izmedju svadja i "jacanja jedinstva"
Kakav je, u stvari, bilans tromesecnog mukotrpnog protesta srbijanske demokratske opozicije? Povratak pokradenih glasova, sto je uz pomoc OEBS-a uglavnom i postignuto - je li to malo, mnogo, ili taman onoliko koliko se htelo? Svaki odgovor svakako zavisi od toga sta ce se uzeti kao parametar. Istina je da velika srbijanska pobuna nije imala apsolutno definisan program, i da je to bio njen ozbiljan nedostatak, pa i u ovom smislu da to otezava ocenu krajnjeg ucinka. Javljalo se vise tacaka u zahtevima, od toga da se kazne krivci za izbornu kradju i represalije, recimo, do toga da se Milosevic povuce, dajuci ostavku. Jedna je samo tacka bila stajaca: povratak izbornih rezultata od 17. novembra.
,AIM, Beograd, 22. 2. 1997
Ako se gleda samo povratak izbornih rezultata, moglo bi se reci da je cilj postignut, bez obzira na zrtve, pa i one ljudske, koje je, uzgred receno, medju liderima Koalicije jedini i uporno spominjao samo Vuk Draskovic. Ako se, pak, uzmu i druge tacke u obzir, onda je ishod polovican. Nije pokrenuta cak ni istraga o pociniocima tortura nad gradjanima tokom mirnih demonstracija, i, sto je najgore, ni posle dva meseca od ubistva demonstranta Pedje Starcevica nakon famoznog "kontramitinga", nema ni nagovestaja da istrazni organi nesto preduzimaju. Miloseviceva ostavka, koja je jedno vreme bila u samom vrhu zahteva, zaboravljena je kao da je nije ni bilo. Na nju su samo nedavno podsetili Rusi, kada je zamenik njihovog ministra spoljnih poslova - dakle, vrh ruske diplomatije - gotovo pripretio onima koji bi hteli da "na ulici" smenjuju legalno izabranog predsednika Srbije.
Ima nekih dragocenih rezultata koji, medjutim, nisu isticani kao "zahtev", niti su bili u prvom planu kad je pobuna pocela: slika Srbije u svetu, na primer, radikalno se popravila, zahvaljujuci civilizovanom i mirnom gradjanskom protestu. Istini za volju, tempo te promene koji je na startu bio neocekivano brz, gotovo fantastican, stisavao se sto se vise islo ka kraju. Mozda u tome popustanju tenzije ima i greske onih koji su pobunu vodili. Malo su se junacili "po srpski", izigravali svetske vedete, a da nisu cvrsto zgrabili pruzenu ruku, i svoj pasivni polozaj miljenika zamenili aktivnim. Ubacila se i Miloseviceva kontrapropaganda sa tezom o "tudjoj ruci" koja navodno upravlja pobunom, pa je srbijanska opozicija bila prinudjena da zbog buducih glasaca dugo sanira tu opasnu podvalu, drzeci izvesnu distancu prema naglim simpatijama sa strane.
Pouka iz citave bitke na domacem terenu, i ovako vidjenih njenih rezultata, pomalo je dramaticna: sta je sve trebalo pokrenuti, koju silu narodne volje, koju je energiju trebalo utrositi, koje vreme - da bi se od Milosevicevog rezima povratilo samo ono sto je taj rezim ukrao! Pouka je dramaticna u tom smislu sto je tesko i zamisliti novi napor koji bi mogao ostvariti obaveze sto posle svega stoje pred demokratskim reformatorima i obnoviteljima Srbije. Utoliko vise sto ne treba sumnjati u to da ce Milosevic pokusati da organizuje svoju novu odbranu u pauzi koju je dobio od Koalicije, a koja ce, prema Djindjicevim recima, trajati do 9. marta.
Milosevic je procistio redove sopstvene stranke, utvrdio beskrupulozan politicki kurs, i vidljivo se, kao gola vlast, konsoliduje. Opozicija racuna da u medjuvremenu sedne da razgovara s njim o oslobadjanju medija, potom i o demokratizaciji nekih kljucnih drustvenih institucija i zakona, sto je, pored vracanja izbornih rezultata bila preporuka Gonsalesove komisije OEBS-a. Nema, medjutim, vidljivih znakova da Milosevic misli o tome. Tacnije receno: ne misli! Carobna rec dijalog, koju spominje svet kad preporucuje Srbima sta sad da rade, u interpretaciji ovdasnjih politickih protagonista, pre svega rezimskih, stoji kao mrtvo slovo na papiru, ili dobija izgled oporog cinizma. Zar dobar dokaz za to nije, bar kad su mediji u pitanju, dovodjenje Radmile Milentijevic iz Amerike na mesto ministra za informacije u srpskoj vladi, i, potom, postavljanje ministra savezne policije Vukasina Jokanovica na mesto predsednika Upravnog odbora Radio-televizije Srbije?!
Kultnog 9. marta (koji ce Beogradjane uvek podsecati na prve i najfurioznije postkomunisticke demonstracije) zato bi se, izgleda, opet moralo na ulice. Lideri Koalicije Zajedno, u stvari, to i nagovestavaju (neumorno stajanje pred zgradom RTS, omrznutom TV Bastiljom), bez obzira na to sto je - kad su prosle subote svirali fajront nakon 88 dana neprekinutog protestovanja - bio vidljiv nedostatak entuzijazma cak i kod onih uistinu posvecenih koji su bili na rastanku. Nova okupljanja se najavljuju, jer, zapravo, drugog izbora tesko da ce biti. Opozicija jeste uzela vlast u gotovo svim najznacajnijim srbijanskim gradovima, ali ta je vlast lokalna, i za ono sto odmah treba uciniti u vezi sa izbornim zakonima i medijima, ona nije dovoljna.
Nadu da bi ulica opet mogla da profunkcionise i pored rutine i zamora koji su bili sustigli demonstrante na kraju protesta promolila se nakon konstituisanja nove vlasti u glavnom gradu. Slavlje organizovano tim povodom, uz skidanje zvezde petokrake za zgrade gradske Skupstine, bilo je i jedan od najmasovnijih izlazaka gradjana na ulice nakon 17. novembra. Gradjani su ocigledno stekli solidnu mentalnu i fizicku kondiciju, i brojni oblici neposlusnosti postaju sad ne samo stvar licnog entuzijazma nego i civilne obaveze i odgovornosti.
Sama Koalicija Zajedno, koja ostaje da vodi ovu pobunu, nalazi se u protivrecnim gibanjima.
S jedne strane, nju razjedaju vlastoljubive sujete, do te mere da se ne retko ucini da s Koalicijom samo sto nije gotovo. Najbolje se to pokazivalo tokom priprema za preuzimanje vlasti u Beogradu. Djindjic, kojemu je to mesto bilo cvrsto obecano jos na pocetku protesta, odjednom se suocio sa opstrukcijom svog koalicionog partnera, Srpskog pokreta obnove. Za mesto predsednika gradske vlade bila mu je lansirana, kao kandidat, Danica Draskovic, supruga Vuka Draskovica, i samo su ga njegovi celicni zivci spasli zestokog konflikta. Koliko je, posle svega, profitirao Vuk Draskovic, koji je stavio veto na izbor svoje supruge, i tako medju srpske birace ubacio "dokaz" da on niposto nije drugi Milosevic koji svojoj supruzi "ne moze nista" - to ovako odoka procenjujuci nije izvesno. Ali je Koalicija ostala na nogama.
Jos jednom je stigla najava oluje kad je SPO objavio da nece ucestvovati u bakljadi nakon konstituisanja gradske vlasti - jer se "ne krunise valjda Bokasa"! Sve je, ipak, uslo u miran tok - SPO je odustao od pretnji, mozda videvsi da Djindjic vozi petom brzinom, ne hajuci za ljutnje, i ako se pusti da odmakne nece ga biti lako stici.
Celnik demokrata, i novi gradonacelnik beograda, Zoran Djindjicje i doista silovito medijski krenuo, i stice se utisak da racuna da vlada koliko pomocu administracije sto ce mu stajati na raspolaganju, toliko i pomocu televizije, koju je krenuo, vec dva sata po preuzimanju vlasti, da osvoji. U Studio B, nekad slavnu nezavisnu tv stanicu, odmah je upucen novi Upravni odbor, i dok mi sastavljamo ove redove on vec radi sa nestrpljenjem koje je svojstveno samo pocetnicima istorije. Nije zgoreg podsetiti da je i Milosevic na svom startu najpre uzeo medije pod svoje. Velike razlike zasad, dakle, nema, i ona ce se, ukoliko se zeli, morati pokazati odmah posle ovakvog starta.
Kad se radi o protivrecnim kretanjima unutar Koalicije onda se mora skrenuti paznja i na drugi postojeci tok - onaj koji vodi njenom ucvrscivanju. Stranke clanice, Srpski pokret obnove Vuka Draskovica, Demokratska stranka Zorana Djindjica, i Gradjanski savez Srbije Vesne Pesic, sporazumele su se ovih dana o formalizovanju koalicionih institucija, osnivanjem tela koja cvrsce povezuju ove ponekad heterogene delove. To sto sad imamo pod nazivom Zajedno nesto malo je labavije od jedne stranke, ali neuporedivo cvrsce od dosad postojeceg saveza.
Ponekad nije lako razumeti to "ucvrscivanje redova" koje se dogadja naporedo sa jarkim sporovima i svadjama. I obrnuto. Ako clanice Koalicije na vreme ne shvate da imaju dovoljno protivnika i neprijatelja i izvan svojih redova, onda ce im doista biti tesko da se odrze ne samo kao ozbiljan savez, nego i kao predvodnik obnovljene srbijanske demokratske pobune.
(AIM) Radivoj Cveticanin