GODINA KOJU CE POJESTI SKAKAVCI

Srbiju potresaju socijalno ekonomska nezadovoljstva gradjana

AIM, Beograd, 19. 2. 1997.

Vlasti u Beogradu su na velikim mukama, jer protesti politicke prirode jos nisu sasvim utihnuli, a vec je poceo da se siri talas nezadovoljstva zbog loseg ekonomskog i socijalnog stanja sirokog sloja stanovnistva. Osnovne i srednje skole su zatvorene, jer je nastavno osoblje u strajku zbog niskih primanja s kojima ne moze da pokrije osnovne zivotne troskove. Vozaci gradskog saobracaja objavili su opomenu zadrzavanjem trcine voznog parka u garazama. Livci su stupili u strajk zbog zakasnelih plata, a to ce se odraziti na gotovo celi beogradski metalski kompleks, koji je zavisan od livnice. Vojni savet je zatrazio od savezne drzave da efikasnije naplacuje porez, carinu i druge pristojbe, kako bi se osiguralo finansiranje vojske. Zatvoreni su i vrtici, jer zaposleni u njima takodje traze vece plate. To je samo deo onih koji od vlasti trazi osiguranje boljih uslova zivota, ali dovoljan da Vladu Srbije dovede u gotovo bezizlaznu situaciju.

Iako je ovogodisnja ekonomska politika ambiciozno projektovana s objasnjenjem da se moze ostvariti porast proizvodnje od 20 odsto, a izvoz cak i veci od toga, pocetak godine, s rastom proizvodnje u januaru od svega 2,3 odsto zamenio je optimizam s pesimizmom. S takvim privrednim kretanjima vlada nije u mogucnosti da ispuni ni daleko manje zahteve stanovnistva od postavljenih. Srbija se, zbog toga, suocava s opasnoscu potpune paralize privredne aktivnosti i ukupnih ekonomskih kretanja. U odnosu na politicke proteste, izazvane zbog odbijanja rezima da prizna rezultate izbora u mestima gde je opoziciona koalicija pobedila, socijalni bunt predstavlja daleko vecu opasnost za vladajucu garnituru, koju krajem godine ocekuju izbori na republickom nivou.

U republickoj privrednoj komori vec se cuju predlozi da se promene ciljevi ekonomske politike, jer su na njima zasnovani i troskovi. Predvidjeno je da 47 odsto drustvenog prizvoda bude namenjeno za finansiranje vanprivrednih delatnosti i pokrivanje drzavnih troskova. S obzirom da se proizvodni poslovi ne mogu da ostvare u projektovanim okvirima vanprivredna potrosnja se mora smanjiti ili ce se za njeno pokrivanje odvojiti preko polovine drustvenog proizvoda, sto ce za privredu predstavljati smrtonosni udarac. Vlast se nasla u svojevrsnom zacaranom krugu, jer nema od koga da uzme da bi mogla da podmiri mnogobrojne zahteve.

Prilikom kreiranja ovogodisnje ekonomske politike Vlada Srbije racunala je na vecu financijsku podrsku medjunarodnih financijskih institucija, ali su razgovori oko povratka Jugoslavije u Medjunarodni monetarni fond, Svetsku banku i Svetsku trgovinsku organizaciju odlozeni, tako da se nada u dolazak inostranog kapitala izjalovila. Predsednik Vlade Mirko Marjanovic pozurio je da za zastoj u uspostavljanju financijskih arazmana sa svetom optuzi opozicionu koaliciju zato sto se ova odlucila da se, uz pomoc ulucnih demonstracija izbori za osvojene glasove. Predsednik Srbije Slobodan Milosevic je popustio tek posle tromesecnog trajanja protesta, tako da su unutrasnji nemiri, zbog kojih je svet odbio komunikaciju sa Srbijom, bili nepotrebno dugi, a potroseno je i dosta para izvodjenjem policijskih snaga, kojima je pokusano slamanje gradjanskog otpora.

Rezimu je bilo lakse da udovolji politickim zahtevima nego socijalno ekonomskim, jer za prvo je bilo dovoljno pokazati dobru volju, a za drugo treba imati materijalnu podlogu, koju Srbija nema. Mogucnosti njene privrede su izuzetno skromne i bez kapitala sa strane nije izvodljiva promena sadasnje nepovoljne privredne strukture. Privreda je placala visoku cenu zbog domace politike, koja nije pokazivala dovoljno sluha za kooperativnost s medjunarodnom zajednicom, pa je zbog toga zapala u izolaciju. U vladajucim strukturama jos dominira shvatanje prema kojem je krivica za takav polozaj Srbije smestena izvan nje. Dobri poznavaoci prilika, medjutim, potsecaju da je rezim vise bio zaokupljen kako da sacuva vlast, a manje izvlacenjem zemlje iz sveobuhvatne krize. Ovakvo gledanje nenamerno je potvrdila i novi ministar za informacije dr Radmila Milentijevic, koja je predstavniku americke ambasade u Beogradu objasnila da je dosla iz SAD u Srbiju i prihvatila ministarsku fotelju sa ciljem da pomogne Slobodanu Milosevicu, "zaboravljajuci" da spomene sta njenim dolaskom dobija srpski narod, iako je javnosti predstavljena kao naglaseni srpski patriota.

S obzirom da Vlada nema materijalnih mogucnosti da udovolji sve vecim zahtevima za poboljsanje ekonomskog polozaja stanovnistva, opravdano se strahuje da je socijalni pritisci ne gurnu u avanturu stampanja novca bez pokrica. Zasad se takva mogucnost odbija, ali ni pritisci ne popustaju, pa roditelji strahuju da im deca ne izgube ovu skolsku godinu. Studenti koji nastavljaju svoj politicki protest nisu toliko optereceni gubitkom skolske godine, jer, kako kaze njihov lider Cedomir Jovanovic: "Bolje je izgubiti jednu godinu, nego da celi zivot bude promasen".

Iako Vlada nastoji da sacuva budzetsku kasu iz koje se financiraju prosveta i druge delatnosti, ona u isto vreme pokazuje veliku neefikasnost u punjenju republicke blagajne. Izracunato je da je u prosloj godini, zbog sverca cigaretama republicki budzet ostao bez 1,26 milijardi dinara, a taj iznos bi bio dovoljan da sada vrati nastavnike u skole. Pored cigareta razvijen je sverc i drugim robama, tako da je gubitak republicke kase jos veci. U Srbiji postoje dve vrste sverca. Jednim se bave ljudi od uticaja na vlast, koja im gleda kroz prste, a drugim gradjani, koji u sitnim preprodajama vide mogucnost za prezivljavanje. Ovi drugi, iako manje opasni po ekonomiju zemlje izlozeni su vecim represalijama organa vlasti.

Nedavno je grupa ekonomista izasla s programom za ekonomski oporvak zemlje. U strucnom pogledu on se puno ne razlikuje od prethodnih projekata, ali njemu, kao i drugim takvim koracima nedostaje opsti drustveni konzensus, kojeg je u Srbiji, zbog unutrasnjih politickih odnosa nemoguce postici. Od ljudi koji su se nekada nalazili u drzavnim strukturama i koji su iz njih izasli zbog neslaganja s Milosevicevom politikom stizu upozorenja da najpre mora da dodje do promene unutrasnje politike, koja ce biti prihvatljiva za medjunarodnu zajednicu, pa se tek onda moze da racuna na financijsku podrsku. Dosadasnja iskustva, medjutim, pokazuju da Milosevic nije sklon da se prilagodjava sve dok na to ne bude primoran, odnosno dok ne plati najvecu mogucu cenu. Zbog toga postoje opravdana strahovanja da ce u Srbiji jos jednu godinu, kao i mnoge pre nje, "pojesti skakavci", s time sto bi ovoga puta cena mogla da bude izuzetno velika, a na takav deprimirujuci utisak upucuju gibanja na samom pocetku godine.

(AIM) Ratomir Petkovic