ANKSIOZNOST ISCEKIVANJA

Potonjim socijalnim psiholozima bice jednako tesko, koliko ovima sada nije lako, da objasne dogadjanja ovih godina na prostoru prethodne Jugoslavije i u njima postupke, od kojih su neki svojom neobicnoscu zacudili, a drugi po svojoj surovosti zapanjile svet, koji se ponadao da su ta ponasanja prestala sa krajem velikog rata, posle cega je pocela, i dobrim delom nastala, politicka, ekonomska i kulturna integracija Evrope. Sa ovim kako je radjeno i sta je sve pocinjeno, ovaj je prostor odlozio svoje ukljucenje u tu zajednicu, sto znaci da ce neki biti primljeni ranije, drugi kasnije, ali u oba slucaja nece biti ni brzo ni lako. Njegovo politicko resenje je poznato, ono je potvrdjeno dejtonskim potpisima koji ce, hoce - nece, morati da se postuju: sa nesto lokalnog politickog ponasanja.

Politickog resenja kosovskog pitanja jos nema, mada se o njemu puno prica, ali se malo cini. To ovom problemu dodaje emotivni naboj, koji ionako rovito stanje cini jos trusnijim, sto ne mora, ali moze, da isprovocira konflikt cije posledice malo ko moze da predvidi, cak ni da nasluti. U igri su srpska ponuda i albanski zahtev; jedno iskljucuje drugo, zbog cega na toj osnovi nema dogovora. Ponuda predlaze razgovor, ali u institucijama drzave i bez posrednika sa strane, siroku autonomiju, bez bilo kakve mogucnosti secesije. Zahtev je neposredan i bez medjuuslova: svoja republika, sto znaci nezavisno Kosovo i verovatno, ali nesto kasnije, njegovo ujedinjenje sa Albanijom. Stav medjunarodne zajednice (jos) nije definisan, to su uopsteni stavovi ali bez "detalja", koji cine sustinu ovog problema. To je, primera radi, ponasanje americke administracije; ona je za autonomiju Kosova, ali nije za njegovu secesiju, nego je za neku vrstu "self - rule", ciju sadrzinu ne izlazu, niti je propisuju (Ricard Majls). Ova i slicne izjave verovatno su podstakle gospodina Vukasina Jokanovica da nagovesti "konstituisanje pokrajinskih organa", ali je hendikep ove ponude u tome sto ce biti odbijena glatko, jer Albanci smatraju da oni vec imaju te (i takve ) organe.

U toj sapetoj situaciji, psiholoski je najneprihvatljivije srpskom narodu na Kosovu, zbog cega se u njega uvlaci strepnja od onoga sutra, jer ga ovo danas ne moze da smiri, jos manje ohrabri. Zbog toga se, ili uvlaci u sebe ili upusta u galamu, sto je bio slucaj sa njegovim ucescem na nedavnom antimitingu u Beogradu, kada je bio isturen u prvi esalon, a prosao je - zna se kako. Ovaj i slicni njegovi postupci su ucinak frustracije, u dobrom delu rezirane i manipulacije, koje ga vode ili vodaju - kako ko hoce, kao prizeljkivanim, ali nerealnim mogucnostima i dovodi od neprijatne, ali izvesne stvarnosti. Ta anksioznost nije ocigledna, ne moze ni biti jer tada ne bi bila strepnja, ali je zato prisutna u njegovim skrajnutim postupcima: razgovorima u cetiri oka, ucestalom prodajom stanova, odnosno kuca i zagledavanjem gde bi se mogao skloniti, iako vec sada zna da mu ni tamo nece cvetati ruze. On ce, znaci, platiti najskuplji racun, mada nije najveci gresnik.

Unekoliko, medjutim, jeste, u jeftinim udzbenicima sociologije narod se obicno izuzima od odgovornosti, zbog cega se krivica redovno pripisuje politickim celnicima u cemu ima puno tacnog, ali tako pojednostavljeno, pa i uprostaceno, nije cela istina, jer je taj narod imao i druge, odnosno drugacije izbore mogucnosti, ali je birao onu za njega najnepovoljniju, iako ga je bas takav izbor ogradio politickim i kulturnim zidom od svoje prirodne sredine i zaputilo ka prizeljkivanim, ali nerealnim obecanjima njegovih toboze zastitnika koji su, samo kada je njima trebalo, dolazili njemu u pohode sa uvek istim, ali vec izandjalim guslanjem o jednom za uvek resenju. On je naseo, a nije morao, na zagadjivanje svoje proslosti zbog cega se njegove slavne licnosti slave po mehanama, sa neizbeznim pevaljkama i naprasnim rodoljubima. On je pristao, a nije morao, da mu se dva najveca njegova praznika slave na vasarski nacin: Bozic sa rafalima po nebu (!), a Uskrs sa na ulici pecenim volom na raznju (?). On nije slusao ili je to cinio na jedno uvo - ono nesto trezvenih glava, koje su ga nagovarale da misli svojom glavom, ali je zato sa oba - gutao galamdzije koje ni same nemaju nicega u glavi. On je glasao, a nije morao, kako je glasao, sto znaci da je odabrao samo jedan izbor i to bas onaj koji mu je najvise obecavao, a najmanje deo.

Zato ce, kad - tad morati da se suoci sa sobom i potrazi svoj deo u sudbini, koju ima ili ce ga tek snaci. To nece moci sa obicnom abreakcijom: bilo i proslo, nego sa cestitom katarzom: nisu samo drugi krivi. Da sutra ne bude zatecen resenjem o kome do juce nije razmisljao, nije ni hteo, moze biti nalik opomeni gospodina Zak Klajna: "Njima moramo poslati vrlo jasnu poruku da je sve zavrseno. Nije samo rat zavrsen, vec je i buducnost definisana". Opomena je upucena Srbima u istocnoj Slavoniji, zapadnom Sremu i Baranji: za sada samo njima.

Milenko KARAN AIM Pristina