ZENA ZA SVA VREMENA

Gospodja ministarka: Radmila Milentijevic

AIM, Beograd, 18. 2. 1997.

Dok su zivotarili i patili pod nenarodnim rezimom u vestackoj tvorevini zvanoj SFRJ, juznoslovenski narodi nisu ni slutili da su njihovi najdicniji sinovi i kceri daleko od otadzbinske grude, u dalekim zapadnim zemljama u koje su utekli pred ugnjetacima roda svog. Kada je pao bratstveno - jedinstveni rezim (a i drzava se opasno zaljuljala), u rodne krajeve pohrlile su bulumente naizgled neuglednih peraca prozora, pizzamena, kamiondzija i nezaposlenih jorgandzija i ubrzo se obrele na ministarskim, generalskim, direktorskim i ostalim vaznim polozajima u novonastalim nacionalnim drzavama.

Bila je to pravedna nadoknada za sve patnje koje su pretrpeli jeduci gorki emigrantski hleb. Porazenim eksponentima starog rezima preostalo je samo da besne i sire zlobne glasine kako su mnogi od domoljuba-povratnika poslani, onomad, u inostranstvo, od izvesnih domacih Sluzbi, kolokvijalno nazvanih Tamo Gde Treba...

Junakinja nase price Radmila Milentijevic, penzionisani profesor Njujorskog City Colledge,od pre neki dan u Srbiji aktuelni ministar informacija, takodje nije izbegla ovim glasinama.

U vreme pre nego sto se pojavio Slobodan Milosevic da srpskom narodu vrati dostojanstvo, gdja Milentijevic je bila potpuno nepoznata (domovinskoj) srpskoj javnosti. Srpska emigracija u Americi, u svojoj poslovicnoj cetnickoj zatucanosti, nije imala visoko misljenje o profesorki pristigloj u SAD 1953. Radovan Kalabic u knjizi "Verski zivot Srba u Americi" pise da je buduca srpska ministarka imala ljubavnu aferu s episkopom, kasnije vladikom Dionisijem, i ta veza je kasnije bila jedan od kljucnih formalnih razloga za njegovu ekskomunikaciju iz SPC. Episkop zicki Vasilije pise u optuznici da je Dionisije "pravio mnogo bruke i sramote sa zenskim svetom, u sto spada i njegov javni skandal sa gospodjicom Radmilom Milentijevic, studentkinjom, koja je u Ameriku dosla da se uda, ali je to pokvario Dionisije, kupio joj auto i dao novac da u Parizu otvori hotel"...Tako je mladost gospodj(ic)e Milentijevic - rodjene 1931. u pitomom sumadijskom selu Azanja, beogradske studentkinje koja je zavrsila tri godine Ekonomskog fakulteta - bila prilicno burna, ali je zato starost, posle radnog veka provedenog u predavanju istorije, ova neobicna zena posvetila predanom i konstruktivnom patriotskom radu.

Krajem osamdesetih, kada je zemljom i planetom prohujao vihor "srpskog nacionalnog preporoda", Radmila Milentijevic je dala prilog za Zajam za privredni preporod Srbije u vrlo respektabilnom iznosu od 150.000 dolara, a kasnije jos 10.000 za izgradnju Hrama Svetog Save. Takodje, pocela je da lobira za "srpsku stvar" u Americi. Ipak, zvezdani trenuci dosadasnje politicke karijere Radmile Milentijevic nastupili su s izbijanjem rata u preminuloj SFRJ, u kojem se profesorka bezuslovno stavila na stranu "naroda najstarijeg". Izmedju brojnih akcija "sirenja istine o Srbima" po belom svetu, gospodja Milentijevic je nekako stizala i da boravi u staroj domovini i podstice patriotski duh, obilazeci borce na frontu i kurazeci ne bas entuzijasticne Srbe iz Srbije da treba da pohrle u rat za "zapadne granice Srpstva" . U jednom od medijskih izliva Srboljublja, u "Vecernjim Novostima" od 23. januara 1992. stoje i ovakve misli: "Ja sam Srpkinja i borim se za svoj narod. Pogotovu sto je on u pravu. Ne dam Krajinu. Krajina je bila srpska i srpska ce uvek biti. (...) Razgovarala sam sa nekim ambasadorima u Beogradu, i oni misle da Milosevic, koga izuzetno cene, treba da presece. Da Krajinu prisajedini Srbiji. Jer, to niko drugi ne moze". Zatim je porucila da nas privremeno ostavlja: "Odoh ja. U Njujorku me ceka proslava Svetog Save. Pakovanje paketa za izbeglice, dalja borba protiv ustasa. A u maju, evo me. Sve slobodno, Srbija u cvatu"...

Samo nekoliko meseci kasnije, ova specificna vrsta patriotizma njujorske penzionerke - u Srbiji tog vremena veoma pozeljna - bila je bogato nagradjena atraktivnom sinekurom. Tek formirana Savezna Republika Jugoslavija dobila je svoju prvu vladu, a Radmila Milentijevic u njoj polozaj ministra bez portfelja. Dosta je pisano o tome da je upravo ona dobrim delom zasluzna sto je za prvog premijera SRJ dosao Milan Panic, bogati kalifornijski biznismen rodjen u Beogradu, srpskoj javnosti do tada gotovo potpuno nepoznat covek. Tom prilikom Radmila Milentijevic se o Panicu izrazavala u superlativima, i takav stav je ocuvala tokom prvih meseci ministrovanja: "Panic je dobar Srbin i dobar patriota. Znam Panica, jer je radio mnogo za Srbe u Americi. Njegov patriotizam nije nista manji od mog" ("Borba", 2.9.1992.).

Svega mesec-dva kasnije, gospodja ministarka je sasvim spontano otkrila da je taj isti Panic eksponent neprijateljskih sila i osoba krajnje sumnjivog morala. Ta njena naprasna otkrica su sasvim slucajno vremenski koincidirala sa Panicevim ostrim sukobom sa Slobodanom Milosevicem i odlukom da se suprotstavi Vozdu na predsednickim izborima: "Panic je izneverio poverenje srpskog naroda. Glasajte za koga hocete, samo ne za Panica. Umesto da pomogne, Panic je dosao da osvoji vlast. Ako u tome uspe, nama se nista dobro ne pise. Panic nema ljudskih kvaliteta i profesionalnih kvalifikacija da vodi srpski narod. On ne zna srpsku istoriju, ne krsti se, niti ide u crkvu. Unuci su mu Muslimani".

Ministarka Milentijevic podnela je ostavku (28.11.1992.) na mesto u vladi takvog notornog izdajnika - mandat je, inace, provela leteci po svetu da siri istinu o Srbima na racun istih - i to je bio pouzdan znak da je Panic od Milosevica definitivno otpisan. Nakon sto je izvrsila jos jedan vazan patriotski zadatak, profesorka se povukla u Njujork da krcka nepatriotsku dolarsku penziju. Nadolazeca vremena "mira koji nema alternativu" izgledala su prilicno nepovoljna za ovu nacionalno obdarenu osobu. Izgledalo je da je zauvek nestala sa horizonta, i verovatno bi ostala zapamcena samo kao fusnota jednog smutnog vremena, da nije dosla, ova, aktuelna politicka kriza legitimnosti rezima, u svakom slucaju najozbiljnija politicka fertutma u Srbiji novijeg doba.

Rezim je, pobunom protiv kradje glasova na lokalnim izborima, prvi put ozbiljno poljuljan i vitalno ugrozen, a sposobniji i promucurniji pripadnici nomenklature vec ocijukaju sa predstavnicima verovatne buduce vlasti, sve se zaklinjuci da ne poznaju i nikada nisu culi za izvesnog Milosevica. Klika se nasla u skripcu, uhvacena sa rukama u pekmezu, i sada pokusava da opseni prostotu kozmetickim ministarskim rotacijama. U toj politickoj bingo-vrtesci neko se setio Radmile Milentijevic i pozvao je da u kabinetu srpskog premijera Marjanovica preuzme resor informisanja.

Cim je stigla u Beograd, novo-stara ministarka je rekla "Ja nisam Tijanic" (prethodnik na ministarskoj funkciji), sto je nesumnjivo tacno posto je Tijanic novinar, i to vrlo sposoban. Posle Tijaniceve ostavke pisalo se da je Mirjana Markovic rekla na nekom sastanku da nam se "Tijanic ne sme ponoviti", sto je moglo da znaci samo da ovaj osetljiv resor treba poveriti apsolutno poslusnoj i apsolutno nekompetentnoj osobi, koja nece ni pokusati da se mesa u svoj posao. Radmila Milentijevic je srecan izbor jer je dokazano lojalna Milosevicu, a sa novinarstvom ima veze jedino toliko sto povremeno, valjda, cita novine.

Prvi istupi novopecene ministarke obecavaju kontinuitet dosadasnje represivne politike prema medijima, svim licemernim zaklinjanjima u demokratiju uprkos. "Programski" opsirni intervju "Politici" (17.2.1997.) vrlo je znakovit: u njemu se upozorava na mogucnost proterivanja i oduzimanja akreditacija stranim novinarima "koji su u nasu zemlju dosli sa tendencijom da obaraju vlast u drzavi" (?), jadikuje se nad postojanjem stotina radio i TV stanica koje rade bez dozvole (a zna se ko i s kakvim kriterijumima u Srbiji izdaje dozvole...), citaoci nekada vrlo uglednog dnevnika se razveseljuju informacijom da je ministarka "imala u rukama dosta listova i casopisa i primetila je da u delu opozicione stampe, sto nije slucaj u provladajucih, ima i brutalnosti i surovosti i vulgarnosti, da nedostaje tolerancije, elementarnog ukusa i uctivnosti" (bas tako pise: uctivnosti!) i tako dalje.

Mozda je gospodja Milentijevic u pravu; mozda je zaista brutalno upozoravati da ona ima veze sa novinarstvom koliko Dzek Trbosek sa hriscanskim milosrdjem, mozda je surovo upozoravati na novu rezimsku mucku, mozda je vulgarno podsecati da je ovakvo imenovanje uvreda za srpsko novinarstvo, mozda je netolerantno i neukusno tvrditi da je to i svojevrstan izazov elementarnoj inteligenciji gradjanstva kojem se podvaljuju nekompetentni i kompromitovani rent a ministri kao spasioci. Na kraju krajeva, ne mogu svi da budu tako "uctivni" kao gospodja Milentijevic,pre svega oni koji su je (ponovo) doveli na ministarski polozaj.

(AIM) Teofil Pancic