DRUGA FAZA ZA TUDjU RUKU

Kako se menjala spoljna politika srpske demokratske pobune

AIM, Beograd, 9. 2. 1997.

Nesto sto bi se moglo zvati "spoljnom politikom" srbijanske demokratske pobune izgleda da se pocelo formulisati tek nedavno, posle vise od pedeset dana setnji i mitingovanja. Sredisnja tacka te politike je Djindjiceva izjava da u prvoj fazi, dok se ne vrate rezultati lokalnih izbora od 17. novembra, i dok se ne izvedu najvaznije posledice izborne kradje, svet nije neophodan cinilac tog procesa. Taj se proces mora ostvariti sopstvenim snagama. Ali, odmah iza toga, prisustvo sveta, pre svega njegova pomoc u ekonomskoj obnovi, ne samo da je dobrodoslo nego je i neminovno. Faze Djindjic vidi povezane. Prva je gotovo iluzorna bez druge.

Zauzimanju ovakve pozicije prethodilo je razdoblje svakovrsnog lutanja. Lideri Koalicije "Zajedno", koja vodi aktuelnu srbijansku pobunu, upirali su s pocetka poglede u pravcu svetskih kancelarija gotovo sa istim intenzitetom kao i u pravcu naroda koji se okupljao po ulicama i trgovima srbijanskih gradova. Nije u tome bilo niceg neprirodnog. Svet je dugo u Srbiji pored vec pronadjenog mirotvorca Milosevica trazio snage koje bi mogle biti izvorniji nosilac demokratskog preobrazaja. Novoj izbornoj koaliciji ucinilo se da ona moze da poruci: evo, to smo mi!

Bilo je u toj poruci vise emocije nego politike, politike mozda nimalo. Otvoreno je srce prema zapadnim zemljama, an blok. Vuk Draskovic, najharizmaticniji lider u Koaliciji, ima neke svoje seme u pogledu ovih odnosa, i, po svemu sudeci, one su u prvo vreme imale presudan uticaj. Draskovic, naime, zna da se u svojim govorima i potezima vrati, na primer, na "staro srpsko saveznistvo", pa onda na "zemlje pobednice" u antihitlerovskoj koaliciji, napokon, na "zapadne demokratije". Sve staro od jednog do pola veka. Nema sumnje da je i zato, izmedju ostalog, taj model slabo funkcionisao. Razume se, i iz drugih razloga. Stari srpski saveznik, Francuska, nije se mogla sporazumeti sa drugim, doduse povremenim, starim srpskim saveznikom, Engleskom. Pobednice Drugog svetskog rata danas ne mogu voditi spoljne poslove bez tada porazene zemlje, Nemacke. Napokon, kada su zapadne demokratije htele da vide gde su, pokazalo se da je Amerika ispred, a da je Evropa oprezna, mozda i zato sto se ispostavilo da je podeljena.

Prvi rezultat bile su umerene simpatije, i pored toga sto su mediji i javno mnjenje u tome svetu kojem je Koalicija poklonila srce pokazali znatno vise.

Ono sto se donekle ne uklapa u nasu sliku Draskovica jeste Rusija. Poznata je njegova naklonost prema "istocnom divu" po obrascu klasicnog srpskog tradicionalizma, pa nije sasvim jasno kako je i zasto na pocetku srbijanske demokratske pobune Rusija ispala iz vidokruga. Bas sasvim. Jeste istina da Kremlj vise nema nekadasnju ulogu supersile, pa ni neku nizu ozbiljnu ulogu u medjunarodnim poslovima, ali se kasnije videlo da Rusija ako ne moze biti od velike koristi moze biti od znatne stete. Rusija, koju je Koalicija "Zajedno" previdela, i ignorisala, pojavila se kao zastitnik direktnog suparnika Koalicije - Milosevicevog rezima. Sve do prosle nedelje, dva duga meseca.

Skroman rezultat prve faze koji smo sveli na umerene simpatije sveta prema novim demokratskim snagama Srbije dolazio je ne samo zbog starih i prezivelih sema nego i iz jos jednog razloga. Bitan stav u spoljnopolitickoj orijentaciji Koalicije prema svetu bio je, naime, zahtev da se sto se vise moze pomogne u rusenju Milosevica. Zahtev je bio logican, ali i neracionalan. Trazilo se najvise u onom zapravo sto je svet na jedvite jade, i napokon, bio formulisao kao svoj beleg: negovanje i podrzavanje kooperativnog, miroljubivog Milosevica. I kako sad da se Milosevica odreknu!?

Sam Milosevic nasao je u ovoj situaciji majdan za svoje kampanje, poznate vec kroz izjave da "Srbijom nece upravljati tudja ruka", te kroz optuzbe pristalica Koalicije "Zajedno" kao pete kolone, stranih placenika i izdajnika. Za tu harangu dugo vremena imao je kao saveznika spomenutu Rusiju koja je odnekud - iz naftalina - izvukla floskulu o "nemesanju u unutrasnje stvari" i pocela uporno da je gura kao stit pred Milosevicevu Srbiju. Razume se da to nije moglo dugo, a pogotovo ne vecito, da traje. Ali, kako se god uzme Koaliciji je to zagorcavalo zivot. One famozne zastave stranih zemalja koje su bez kompleksa nosene u setnjama kao znak mondijalizma pokreta, i pozivi upomoc protiv Milosevica, otezavali su prodore Koalicije na domacoj sceni, i usporavali zadobijanje simpatija medju kolebljivima i neopredeljenima. Lideri pokreta na napade su reagovali prkosno sa "bas nas briga", ali to koliko god da je bilo lepo za slusati toliko nije bilo produktivno. Na srecu, prica o "petoj koloni" i "tudjoj ruci" trosila se u sopstvenoj ogranicenosti, pa je tako prestala efektivno da deluje.

Sve su oci, ipak, bile uprte u Ameriku, ali se stice utisak da jos uvek nije sasvim podesen vizir. Amerika je u ovom razdoblju bila zauzeta svojim obavezama, medju kojima je veliki prostor zauzela Klintonova inauguracija. Upravo od nje je Koalicija ocekivala neki dobitak, ali nije ispalo nista. Najpre je Milan Panic pokusavao da tamo, u Vasington, otpremi troje lidera Koalicije, ali je ta mogucnost zaboravljena kad se saznalo da nije sigurno da ce se, recimo Vuk Draskovic, moci barem rukovati sa Klintonom. Ponuda da se on sretne sa Strobom Talbotom, koji je tada vrsio duznost drzavnog sekretara u ocekivanju Olbrajtove, nije ga fascinirala te tako niti je Draskovic video Vasington, niti Vasington njega.

I na ovom, i na nekim drugim slicnim primerima, prikazan je jedan spoljnopoliticki stil lidera "Zajedno" koji ide riskantnim rubom, od samouverenosti do oholosti. Ovo drugo demonstrira se kad, na primer, dodje grcki ministar spoljnih poslova, i kad izgleda zapocne neku pricu o kompromisima, koju koalicionasi shvate kao pricu o prostoj trgovini, pa onda neprijatnim tonom vrate namernika iz Grcke pravo u Atinu. "Sta smo mi gori od Grcke", reci ce Djindjic. Slicnu je packu dobio italijanski ministar, a da se i ne govori o Rusima kojima je Draskovic gotovo podviknuo ("da ne vredjaju srpski narod") te su se oni sluzbeno javili, i podsetili srpskog opozicionog lidera na to koga je to on opominjao. Kad su Rusi prosle nedelje konacno napustili Milosevica, Koalicija je taj korak propratila odobravanjem ali bez ikakve euforije. Dosli su na nase - mora da su mislili.

Stavljanje u srediste spoljne politike Koalicije onog Djindjicevog pristupa o dezangazovanju sveta u prvoj i punom angazovanju u drugoj fazi, zamisljeno je, svakako, da izazove pozitivne efekte. Zemlje koje zele da pomognu nisu sad pritisnute obavezom da to rade ni javno, ni ispod zita. Ostavljena im je mozda teza, ali svakako bolja prilika, ako se srbijanski demonstranti izbore za nju. Kod kuce taj pristup takodje treba da dadne rezultat. Pre svega, taj da price o marionetskom statusu Koalicije izgube zasnovanost i politicku snagu. Razume se da ne treba imati iluzija da napada te vrste vise nece biti, ali oni ce vise nego dosad morati imati izgled gole konstrukcije.

Izbor ovog prilaza verovatno je tezi izbor od drugih mogucih. On je, moguce, dosao i iz nuzde, otud sto iz sveta nije bilo bas gromoglasne podrske. Vise je bilo kritike Milosevica zbog kradje glasova, nego pohvala za Koaliciju kao predvodnika pobune. U tom se pogledu (pohvala) jedino nisu stedeli Kinkel i Nemci koje je on animirao. Drugi su to radili na note. Taj je stil ponekad izbacivao iz takta narocito Vuka Draskovica koji je sa ironijom, neretko i sarkazmom, propracao one gestove sveta koji su tek formalno isli na Milosevica. Za njegov ukus, to je bogojavljenska vodica, znaci: nista. Ali, gnev, cak i kad je razumljiv i pravedan, niti je u ovim poslovima pozeljan, niti mnogo pomaze. On, naime, ne vodi do poverenja. A poverenje je sledeca etapa u koju - iz medjusobnih simpatija - treba da udju svet i srbijanska demokratska pobuna. Ukoliko se, naravno, zeli neki uspeh.

(AIM) Radivoj Cveticanin