OPREZ PREMA GUBITNIKU

Zaokret u postizbornoj krizi

AIM, Beograd, 8. 2. 1997.

Predsednik Srbije Slobodan Milosevic je 4. februara pokazao da se u politickoj ekvilibristici moze napraviti uvek jedan salto mortale vise nego sto zamisljaju njegovi protivnici. Ucinio je to pismom premijeru Mirku Marjanovicu u kome mu predlaze (?!) da "u skladu sa svojim ustavnim ovlascenjima Vlada podnese na usvajanje Skupstini Srbije predlog posebnog zakona kojim ce biti proglaseni za konacne rezultati dela lokalnih izbora u Srbiji, prema nalazu misije OEBS"! Marjanovic je, a kako bi drugacije, ekspresno odgovorio da "svesrdno podrzava inicijativu". Skoro istovremeno usledila su i, uobicajeno, "spontana saopstenja" iz tabora vladajuce Socijalisticke partije o jednodusnom postrojavanju iza predsednikove ideje da presece Gordijev cvor koji je uvezao uz svesrdnu ali dozlaboga trapavu pomoc svojih "potrosnih kadrova".

Ostavimo li po strani ocene da Milosevicev predlog, ma koliko zaklonjen iza predsednickog autoriteta, nije u skladu sa Ustavom - a eminentni eksperti ustavnog prava upravo to tvrde - potpuno logicno se namecu nekolika razmisljanjaa. Receni salto mortale, naime, upravo predsednika Srbije u predstojecem sledu dogadjaja stavlja na jos tanji led od ovog na kome se kliza od 17. novembra. Da zlo bude vece - time se otvaraju vrata i za eventualne buduce "predloge" iz predsednickog kabineta koji mogu implicirati daleko ozbiljnije posledice ali ne za sefa Srbije vec

• gradjane kojima je predsednik njihovom ili mimo njihove volje. Dosadasnjom Milosevicevom logikom da cilj samoodrzanja na vlasti opravdava sva sredstva, veoma je lako zamisliti neku sledecu bezizlaznu ili tesko resivu situaciju u kojoj ce on posegnuti za "specijalnim zakonom". Recimo, da na predstojecim republickim izborima (koji ce biti odrzani za njegovog mandata) izgubi vise glasova nego sto moze podneti sujeta vlastohlepnog autokrate a potom predlozi "specijalac" kojim ce sve proglasiti - puj pike ne vazi. Ma koliko poredjenje sporta i politike izgledalo neumesno tesko se moze zanemariti staro boksersko pravilo da najgore i najprljavije udara - grogirani bokser. A Milosevic to, u ovom slucaju, jeste.

Dijagnoza tog nokdauna je odavno postavljena ali odbrojavanje traje od proslonovembarskih izbora. O kosmaru posle svih prethodnih i poslednjeg, glasackog, udarca moze se suditi i samo na osnovu nekoliko cinjenica, ali i Milosevicevog ponasanja i pokusaja da, uprkos svemu, ostane na obema nogama.

Krenimo redom: samozadovoljstvo posle (proporcionalne a ne vecinske!) pobede na izborima za savezni parlament nastavilo se i posle prvih rezultata za lokalnu samoupravu, cak i posle drugog kruga. Medjutim, crno na belo u izvornim zapisnicima opoziciji je otvorilo vidike a socijalistima i koalicionim partnerima navuklo mrak na oci i stotine hiljada ljudi na ulice Beograda i cetrdesetak gradova sirom Srbije. Aritmetika kojom su socijalisti dokazivali da spornih 3,5 odsto nisu problem zbog koga se treba uzbudjivati i njima samima je u sustini bila alarmantno jasna - pobede u raznim Babusnicama i Zagubicama nisu cak ni matematicki toliko slatke koliko su gorki porazi u dvomilionskom Beogradu i velikim centrima poput Nisa, Kragujevca, Novog Sada, Uzica, Cacka... I zato su u novonastaloj unutarpartijskoj panici Milosevic i njegove institucije i pojedinci sistema vlasti posezali su za svim i svacim - od proglasavanja demonstranata rusiocima, nasilnicima i profasistima do serije kontramitinga i povremeno besomucnog a sve ucestalijeg batinanja setaca.

Iz dana u dan vreme se kupovalo jeftinim trikovima: primio je studente i obecao im da ce uciniti sve sto je u njegovoj moci, svoje televizijske pristalice je sokolio huskajuci ih na "petu kolonu" i zaklinjao se da Srbijom "nece upravljati tudja ruka", cak govorio na propalom kontramitingu na Terazijama, otpisivao bivsem drzavnom sekretaru SAD Kristoferu uveravajuci ga da o svemu ima pogresne informacije i, prilicno samouvereno, iskazao dobru volju da komisija OEBS utvrdi o cemu je rec. U medjuvremenu, igrao je ping-pong sa izbornim komisijama i sudovima i to tako da vise ni njima nije bilo jasno kako je trebalo, sta su mogi a sta nisu smeli da urade. Na celu misije OEBS u Srbiju je stigao spanski socijalista Gonzales sa saradnicima, cuo i zapisao sta je trebalo a za nekolko dana objavio i naruciocima istine javio u kom grmu lezi lopov.

Akademci su za to vreme prerasli sami sebe i, iskoristivsi Milosevicevo udvaranje Studentskom protestu sa govornice kontramitinga u Beogradu, postali neizbrisiv trag u gradjanskom pokretu za demokratizaciju, izborivsi se cak i za - kakvo takvo ali politicki veoma efektno - obecanje vojnog vrha da armija nece intervenisati na ulicama. Milosevicev rezim dobio je zestok samar i od Srpske pravoslavne crkve koja mu je, do tada se uvek oslanjajuci uz skute vlasti, demonstrativno okrenula ledja i prislepala se ne uz pristalice Koalicije "Zajedno", vec uz - studente. Sa Milosevicevog postamenta tako je iz dana u dan opadalo po malo maltera i izvlacena je jedna po jedna cigla - Nis, Kragujevac, Smederevska Palanka, kragujevacka televizija...

Nocna mora postajala je sve nesnosljivija i onda je predsednik odlucio da pise premijeru. Uzgred - a kao isuvise jasna i viseznacno shvatljiva ilustracija stanja boksera u nokdaunu - taj Milosevicev potez nalik je tusiranju hladnom vodom na -10 Celzijusa ili, blaze receno - posipanju pepela po sopstvenoj glavi zatrpanoj puterom. Jer, upravo on u pismu Marjanovicu predlaze da se donese zakon kojim ce biti proglaseni rezultati dela lokalnih izbora "prema nalazu misije OEBS"! Dakle, ne po zbiru koji su utvrdili birackii odbori i izborne komisije kao legalni organi drzave u kojoj su sprovedeni izbori!?

Dajuci za pravo Gonzalesovoj komisiji Milosevic je, prakticno, zatrazio od Vlade i Skupstine Srbije "zakon tudje ruke", protiv koje su - uspaljeni bas njegovim parolama - klicali tv-podanici. Odlucivsi se na ponovnu udvaracku kooperativnost sa svetom Milosevic je tako dezavuisao i sopstvenu drzavu i neprikosnovene institucije sistema i, na kraju ili na pocetku - svejedno, samog sebe kao sefa te i takve drzave. Drugim recima, prihvatio je starateljstvo nad sopstvenom nemoci. Medjutim, upravo ovakav kakav je, a imajuci u vidu sva prethodna iskustva - svojom i beskrupuloznoscu svojih ideoloskih, nacionalistickih, predratnih, ratnih, "finansijskih", "privrednih", policijskih i partijskih profitera i drugova, ukljucujuci i bracnu drugaricu - Milosevic prosto podstice na oprez. Oprez prema gubitniku.

(AIM) Velimir Ilic