JELJCIN,LUKASENKO,VOTKA I LIBERALIZAM
Pozadina ideje o konfederaciji Rusije i Belorusije
,AIM, Beograd, 29. 1. 1997
Dopisnik AIM iz Moskve:Aleksandar Sabov
Vec pola godine Rusija zivi sa odsutnim predsednikom. Boris Jeljcin, od kad je ponovo izabran na ovaj polozaj, nije vise ni usao u radnu formu. Izmedju operacije srca i zapaljenja oba plucna krila glavi drzave zapala je samo jedna radna nedelja, a i ta je prosla u novogodisnjim i bozicnim praznicima. Tokom sedmice "pravog predsednickog vladanja" Jeljcin je uspeo da preduzme dva poduhvata. Prvi je vezan za povratak drzavnog monopola na votku. Drugi je politicka senzacija: svom beloruskom kolegi Aleksandru Lukasenku Jeljcin je neocekivano uputio predlog da se u Rusiji i Belorusiji istovremeno odrze nacionalni referendumi o ujedinjenju dveju drzava. Ova dva dogadjaja samo su naizgled medjusobno nepovezana.
Put votke
Podsetimo se: citava Jeljcinova predizborna kampanja vodila se u znaku pretnji direktorima drzavne industrije i federalnim cinovnicima koji su, "obrcuci" budzetna sredstva u komercijalne svrhe ili prostije - kraduci, milione ljudi ostavili bez penzija i plata. Zemlja se zagnjurila u kapitalo-komunizam: trziste postoji, a narod nema para. Za vreme Jeljcinove bolesti drzavni dug za penzije i plate dostigao je gotovo astronomske cifre. Predsednik je na televiziji izgovorio gnevnu tiradu protiv "cinovnika i lopova" od kojih stradaju "rudari i penzioneri", a zatim je usledio predsednicki ukaz o vracanju u drzavne ruke monopola na proizvodnju i prodaju votke. Ovo je najsigurnija varijanta za brzo popunjavanje drzavne blagajne i otklanjanje prakse neisplacivanja, zbog koje su zemlju preplavili talasi protesta, strajkova gladju i samoubistava.
Poslednjih godina Rusija je davala prednost uvoznoj votki: neka i gora od domace, ova je zato jeftinija. Jedva se otvorivsi prema svetu, drzava se vec nasla do grla zalivena uvoznim alkoholom, cesto nelegalne proizvodnje. Na spisku uvoznika pod broj jedan figurira susedna Belorusija. Uvoz inostranog pica (ukljucujuci i svercovani) u Belorusiju porastao je prosle godine 410 puta - njega su uglavnom popili ruski gradjani. Kao rezultat, ruski budzet je "omrsavio" za 800 miliona americkih dolara. Za sada je ovo jedino realno dostignuce procesa ujedinjenja o kome Jeljcin i Lukasenko razgovaraju vec trecu godinu za redom.
Novi ujedinitelji
Na put ujedinjenja dve zemlje su zakoracile u aprilu 96, kada su njihovi predsednici potpisali dogovor o stvaranju Zajednice Rusije i Belorusije. Predsednik Viseg saveta Zajednice postao je mladi beloruski predsednik. U napadu bratske ljubavi Moskva je Minsku oprostila dug od jednog i po miliona dolara i cele prosle godine mirila se sa gubicima koje ruski budzet trpi jer beloruska strana ne ispunjava sve obaveze koje je na sebe preuzela pri potpisivanju carinske unije. Proces ujednacavanja zakonodavstva dveju zemalja nije odmakao ni za korak. Ideja o zajednickoj vladi Zajednice ostala je da kruzi u vazduhu. Ako su neke nadnacionalne institucije i stvorene, to nije donelo nikakvih promena ni u zivotu Rusa ni Belorusa. Pa ipak je ideja o ujedinjenju popularna medju stanovnistvom obeju zemalja. U odsustvu "starijeg brata", medjutim, sve populisticke dividende od nje poznjeo je samo poglavar Belorusije.
I eto, ruski predsednik, obodren na nedelju dana, predlozio je svom beloruskom kolegi ubrzanje integracije. Inicijativu je najzad preuzela Rusija! Ali, vec iduce sedmice buknula je nova paraliza vlasti: posle vruce kupke, predsednik je tako sebe "ohladio" pivom da je doslo do prehlade, upale pluca, bolnickog tretmana. Drzavna Duma se po drugi put latila razmatranja pitanja o opozivu radno nesposobnog predsednika. Bivsi predsednicki kandidati, koji su samo pre pola godine izgubili od Jeljcina, opet su razvili zastave svojih predizbornih kampanja. Odiozni lider ruskih "liberalnih demokrata" Vladimir @irinovski, cije su se predsednicke sanse konacno istopile, pozdravio je Aleksandra Lukasenka, nakon njegovog novembarskog nastupa sa govornice ruske Dume, ni manje ni vise nego kao "naseg zajednickog predsednika". Slicni epiteti culi su se i iz klupa komunistickih poslanika. Paradoks je u tome sto beloruska opozicija okrivljuje svog predsednika zbog pretenzija na ruski presto, dok mu ruska gotovo nudi carstvo. U poslu ujedinjenja drzava i povratka izgubljenog Saveza, u ovom ili onom obliku, njoj "jaki diktator" Lukasenko izgleda bolje nego "novi komunista" Zjuganov. Novogodisnju poslanicu ruskog predsednika treba pre svega shvatiti kao svojevrsno osporavanje Lukasenka u ulozi glavnog "ujedinitelja drzava".
Ako se uzme u obzir da je Parlament Saveta Evrope lisio Belorusiju, posle novembarskog referenduma, specijalnog statusa i da planira da zamrzne proceduru njenog prijema u Savet Evrope, ispada da je Jeljcin svome susedu u stvari pruzio ruku pomoci. U Mosvi je za ovo postojalo nekoliko razloga. Na fonu verovatnog odvajanja Cecenije od Rusije, bremenitog pretnjom raspada federacije, "sticanje" Belorusije dalo bi njenom predsedniku novi imidz - "ujedinitelja bivsih sovjetskih republika", cak lokomotive "slovenske konfederacije". Osim toga, ucvrscivanje rusko-beloruskog saveza nesumnjivo je sastavni deo obecanog "adekvatnog odgovora" Rusije na sirenje NATO-a na istok. Iako su mane takvog odgovora takodje adekvatne. Ako se oformi rusko-beloruski savez na anti-zapadnoj osnovi, verovatno je da ce Ukrajina, koje je do sada iskazivala stremljenje ka neblokovskom statusu, sama zatraziti da udje u NATO. A za NATO je to najbolja kontraigra.
Da li je "fenomen Lukasenko" tako jednoznacan, kako se on vidi na Zapadu? Tim vise sto njegovo protivrecno udruzivanje sa "fenomenom Jeljcin" obrazuje neku novu mogucnost u Istocnoj Evropi, koja se samo kratkovido moze svoditi na geopoliticke stereotipe - Rusija centar, Belorusija periferija. Mala Belorusija danas ima vise osnova da se smatra "centrom bivseg SSSR-a" nego ogromna Rusija. Kako se u tome sjedinjuju licnosti sa realnoscu?
Liberalni scenario
Beloruski predsednik ima 42 godine. Do ulaska u politiku bio je vaspitac u domu za zatvorenike, a zatim predsednik kolhoza. Posto je postao poslanik republickog parlamenta jos u vreme SSSR-a, Lukasenko je na sebe privukao paznju beskompromisnom borbom protiv privilegija i korupcije partijskog aparata. U poznoj etapi gorbacovljevske perestrojke tako su karijeru pocinjali mnogi politicari novog talasa. Ne treba zaboraviti da je akt o objavljivanju nevazenja SSSR-a u decembru
- bio potpisan upravo u Belorusiji, gde su se tajno od Gorbacova, srele tadasnje vodje tri slovenske republike. Protiv ratifikacije ovog akta u Beloruskom parlamentu podigla se jedna jedina ruka - poslanika Lukasenka. Njega su upravo Belorusi izabrali pre skoro dve godine za svog prvog predsednika. Novembra prosle godine Lukasenko je insistirao na sprovodjenju referenduma koji ga je kostao surovog poricanja od strane Evropskog Parlamenta. Pa ipak, pogledajmo sustinu. Sa vise od 70 odsto glasova Belorusi su opovrgli parlamentski projekt Ustava (predlagano je da se mesto predsednika potpuno ukine) i odobrili projekt predsednika (sa dvodomnim parlamentom i velikim punomocima glave drzave). Proglasenjem novog Ustava predsednik je munjevito ucvrstio svoju pobedu - dve trecine njemu vernih poslanika cinili su nizi dom novog parlamenta, a jedna trecina se nasla na ulici, medju redovima mitingujuce opozicije.
Sve manifestacije beloruske opozicije odigravale su se iskljucivo u glavnom gradu republike Minsku, kada su oslonac predsednika postali seoski zitelji i stanovnistvo malih gradova. Za dve godine predsednikovanja Lukasenko je vec sproveo tri referenduma. Praksa "permanentnog plebiscita" obezbedjuje ukljucivanje amorfnog provincijalnog sloja u aktivnu politiku i njegovu javnu nadmoc nad vesterniziranim slojevima u velikim gradovima i nad nacionalnom inteligencijom, koji su odavno orijentisani na zapadne liberalne vrednosti. "Fenomen Lukasenko" nesumnjivo je samo deo daleko sire pojave - "beloruskog fenomena".
Osnovi zivotnih vrednosti znacajnog dela ruskog, ukrajinskog i beloruskog stanovnistva od davnina lezi tradicionalizam - osoben sistem pogleda i predstava cija se sustina sastoji u primarnosti kolektivizma nad individualizmom, kritickom odnosu prema bogatstvu i preduzetnistvu, naglasenom osecaju nezavisnosti, privrzenost ka hijerarhijskim vrednostima i paternalistickim principima u odnosu izmedju vlasti i drustva. Vlast i svi "nacelnici" moraju brinuti o svakom pojedinom gra|aninu i naraodu u celini, moraju organizovati njihov zivot, a narod je sa svoje strane obavezan da im se potcinjava i slusa. Ako je vecina za kolhoze, zasto ih onda raspustati? Ako je istorijski Belorusija okrenuta prema istoku, kakvog ima smisla preokretati je na "zapad"? Na pitanje zasto ova pragmaticna politika nalazi odziva u socioloskoj vecini Belorusije odgovor je prost: zato sto ona u sustini od te vecine i proizilazi.
U Rusiji su se pristalice tradicionalizma pokazale politicki razdrobljenima, iskompromitovani ucescem u komunistickim pokretima raznih vrsta - oni tu nisu postali samostalna politicka sila. Ovo daje mogucnosti Jeljcinu da sprovodi krute liberalne reforme, ne obaziruci se na kolosalne socijalne troskove. U Ukrajini je brojcano neznacajno stanovnistvo zapadne Ukrajine uspelo da osnovnoj masi slovenskog stanovnistva na istoku i jugu nametne svoje vrednosne orijentacije, mnogo blize liberalnim nego tradicionalnim. Nije slucajno da su i bivsi predesdnik Leonid Kravcuk i sadasnji Leonid Kucma dosli na vlast zahvaljujuci podrsci stanovnistva crveno orijentisanog juga i istoka, a zatim su u prakticnoj politici javno postali "zapadnjaci". U ovoj smesi programskih zahtva i realne politike nalazi se jedna od odgonetki sporog hoda reforme u Ukrajini. A samo u Belorusiji nije doslo do odgovarajuce zamene vrednosti. Od svih istocno-slovenskih zemalja, ova najmanja i najslabija pokazala se kao najdoslednija i najtvrdja u zastiti svojih tradicionalnih vrednosti i prioriteta. To je tim vise neocekivano sto su sve susedne post-kumunisticke zemlje 10-milionske Belorusije orijentisale ka Evropi. Scenario liberalnih revolucija, koji je svuda ostvaren sa vecim ili manjim uspehom, samo u Belorusiji trpi ocevidni krah.
Lukasenko je uspeo ne samo da osedla tradicionalizam, vec da ga pretvori u samostalni politicki tok, suprotstavljen i prozapadnom i prokomunistickom kursu. Zato se medju njegovim pristalicama nalaze i ortodoksni komunisti i ne mali deo demokrata i siroki krug biznismena, zajedno sa vecinom agrarnog birackog tela. On sam pri tome ni sa kim se nije "koalicionirao", ne predstavlja bilo ciji lobi i vestije je nego Jeljcin u svoje vreme, u svakom slucaju - bez krvoprolica, izasao kao pobednik iz ostrog sukoba sa parlamentom i opozicijom. Ali, vesto - ne znaci i demokratski. Oslonac na tradicionalne vrednosti vecine ne znaci da je politicar u pravu da ih natura manjini, svojom autoritarnom politikom stvarajuci pretnju stabilnosti drzave. U Belorusiji se u tudje liberalne vrednosti ubraja, na primer, sloboda stampe: kao glavnvi cenzor nastupa sam predsednik, a opozicija je lisena svakog pristupa televiziji. Politicki potresi u Belorusiji na kraju prosle godine jednoznacno potvrdjuju: agresivni tradicionalizam jos manje je sposoban da obezbedi opstu nacionalnu saglasnost nego sto je insistiranje na simbiozi istocno-slovenskih vrednosti i otvorenog zapadnjastva.
Saveznici ili suparnici
Pre vise od godinu dana Jeljcin i Lukasenko porusili su pogranicni stub medju svojim drzavama - sverc alkohola siknuo je sasvim slobodno. On se ne moze vise zaustaviti jednim predsenickim ukazom. Sta ovu dvojicu sada gura da tako zure sa ujedinjenjem?
Jos na pocetku prosle godine kriticno niski rejting predsednika Jeljcina (socioloske ankete obecavale su mu svega 5 odsto glasova biraca) pokrenuo je politikologe ruskog dvora da vrlo ozbiljno izmedju ostalih promisle i varijantu ubrzanog proglasenja konfederacije dveju zemalja. To bi dalo mogucnost obojici predsednika da bez dopunskih izbora ponovo svoje casovnike pokrenu sa nule. Scenario se nije ostvario: obe zemlje su bile nespremne. Sada, posle godinu dana, situacija se uveliko izmenila - suvise javno ruska opozicija je usmerila pogled na Lukasenka. Uzimajuci u obzir taj faktor, tesko da je Moskvi po ukusu konfederacija sa dva ravnoprvana suverena predsednika. Sasvim je druga stvar jedinstvena drzava, samo ako bi se ambiciozni beloruski lider zadovoljio u njoj ulogom potpredesednika.
Krace, za ujedinjenje su svi spremni. Ostaje da se vidi pod kakvim uslovima - da li ce u tom procesu graditelji nove istocne Evrope biti saveznici ili suparnici.
(AIM) Aleksandar Sabov