KVAZI STUDENTSKA SKOPSKA TALASANJA

AIM, Skopje, 24.01.1997

Nakon stuudentskih demonstracija u Beogradu, Sofiju i Tirani i skopski studenti odlucili su da izadju na ulice i demonstriraju. Priroda njihovih demonstracija i zahteva imali su sasvim drugaciju prirodu od one njihovih kolage iz susjedstva. Razliciti i po porijeklu i karakteristima a i po bekgraundu. I u socijalnom i u politickom smislu. Tuzno, ali tacno.

U toku poslednjih pet godina, makedosnkim studentima poriv za demonstracije im je bio probudjen samo dva puta - jednom protiv tetovskog nezakonskog univerziteta i po drugi put pocetkom januara, opet kao reakcija na prethodnu aktivnost njihovih kolega Albanaca. Samo dva put u toku pet godina. Znak za jednu sasvim drugaciju karakteristiku socijalne grupe studenata, za koju svuda u svetu vezuju se jedni sasvim drugaciji atributi. Ostala je samo nada u brojkama. Brojnost protesta skopskih studenata je daleko od reprezentativnog primerka prema broju celokupne skopske studentske populacije.

Nesumnjivo da su januarska studentska kvazi talasanja otkrili su jedan novi fenomen u politickom zivlejnju Makedonije. Fenomen, koji prema svoje postavljenosti samo multiplicira reakcije jednu vrz drugu, u zavisnoti od "boje krvi". Nakon sobraniskih okupljanja skospkih studenata, kao reakcija prethodnih okupljanja njihovih kolega Albanaca, usledila je sasvim normalna reakcija: ispred sopstvenog dvora, u Mala Recica iazdjose i studenti Albanci iz nezakonskog tetovskog univerziteta. Razulmljivo je, zahtevi dvaju protesta su sasvim razliciti, a govorimo o necemu ciji je zajednicki imenitelj - omladina. Razlike i ovog puta proizlaze zavisno od nacionalne pripadnosti te i takve omladine. U ocekivanju novih takvih izliva nezadovoljstva, sa novim konotacijama, problem visokog obrazovanja svih i dalje ostaje otvoren.

Takva otvorenost, ciji smo svedoci vec pet godina, samo nadogradjuje politicku konotaciju problema, koji vec danas, postao je jedno od glavnih politickih pitanja. Pitanje koje stavlja na ispit uopste razvoj, u ovom slucaju nazadovanje medjunacionalnih odnosa u zemlji, poznatu kao "oaza mira". Vec pet godina makedonska vlast pokusava da resi ovo pitanje. Ali ti pokusaji nikada nislu otisli do kraja do definiraju koncept i da odrede principe prema kojim ce se visoko obrazovanje odvijati u drzavi. Na stolu bilo je mnogo liberalnih i konzervativnih resenja. Nije prihvaceno nijedno o njih. Uvek je najpogodno resenje bilo, zbog mira u ministarskim i partijskim kabinetima, neka mutantna opredelenja i nikada do kraj definirana resenja. Takav mutant mogao je samo da postaje dobar pokrivac nedoslednosti. Odavde izvirale su jasne poruka da je krivnja nekuda na drugome mestu, kod nekoh drugih nacionalista, radikalista, konzervativaca... Recept je jasan - mi kao izvrsna vlast oduvek smo zeleli da resim problem, ali tamo negde ima nekih koji to ne rade, odnosno nas ne slusaju i koce celu rabotu. I tako vec pet godina. Problem je detektiran, zelja za nejgovo resavanje postoji, ali nema ko to da uradi. Dakle, dodje mu da trebamo pocekati jos neku godinu.

U medjuvremenu, takav nacin gradnje suzivota, kroz rast i razvoj ksenofobije, netolerancije, nacionalne iskljucivosti, ponekad cak i sa nacistickim bekgraundom ("ili mi ili oni", "sve je ovo nase, oni i tako ne znaju sta su - Srbi ili Bugari"), takvu atmosferu uzdize u nasu svakodnevicu. Ove kategorije postaju deo naseg svakidasnjeg zivota prema kome svaki reagira, ispred svega u zavisnost od svoje nacionalne pripadnost. I za sve njih, sve je razmumno. Razum? Koji razum?

Zasto nema razuma protiv mediokritetstva kao vec ustanovljenu novu univerzitetsku vrednost, mediokritetstva koja postaje jedno od glavnih vaspitnih univerzitetskih ciljeva, zasto razum dosada nije progovorio za korupciju u obrazovanju, za korupciju oupste u drustvo, za nepravde koje se nama dogadjaju svakim danom i koje su vec postale institucionalizovane pojave sa svojim nikada napisanim, ali dobro poznatim pravilima, zasto razum nije progovorio o manipulacijama koje se nama dogadjaju, o manipulacijama sa buducim akademskim gradjanima koji su svakim danom na tim klupama izlozeni brojnim nepravdama, zasto nismo slusali glas razuma protiv politickih igara po fakultetima...

Studentski pokreti svuda imaju pravo na to. Cak i obavezu. Tuzno ali kod nas ta obaveza uglavnom zavisi od volje samopozvanih studentskih lidera, ciji izbor zavisi najvise od igara politickih partija, uostalom koi i sve druge igre sto od nje proizlaze. Nema tu kriticnu masu koja moze sve to preusmeriti u jedan drugi pravac, liberalni, ne kao partisku pripadnost, vec kao prirodno opredelenje ljudih koji, prema indeksu sebe nazivaju studentima.

Sve ovo stvara plodotvornu podlogu za politicku manipulaciju, koju, sasvim razumljivu, politicke partije ne dozvoljavaju da ostane neupotrebljena. U Maloj Recici novokomponovani politicki vodj PDPA, na lokalnoj TV stanici "Viktorija", prema sopstvenom mentalnom sklopu izracunao je da su oni 8 miljona koji, kad tad ce se ujediniti, da je Makedonaca samo 200 hiljada, koji ionako ne znaju sta su, da njih niko u istoriji nije porazio, pa nema ni sada...Kao da je rat.

U Skopju na protestima studenata Makedonaca culi smo i videli sta je nama porucila deo buducnosti makedonske intelegencije - "ili oni - ili mi", "nek svate kleti siptari, makedonski ime nikad nece poginuti".

Kotac "srece" nastavlja da se krece po ovakvoj, nadajmo se, samo slucajnoj i nekontroliranu stazu. A na tu stazu, politicke implikacije na dosad uvek ponovljenih grsaka postaju deo svakidasnjeg folklora. Svakodnevica koja iz dana u dan dokazuje da polako ali sigurno idemo ka bezizlazu, ka apsurdu. U medjuvremenu, istinski studentski pokret u politici, kulturi i subkulturi, istinske studentske akcije nesumnjivo da trebamo sacekati jos malo. Samo da ne bude predugo, jer ovako definirani tok stvari preti sa necim drugome. Pise: Aleksandar DAMEVSKI