VAGANJE AUTONOMIJE

Politicka scena Vojvodine

Politicke partije u Vojvodini moraju da vode racuna da li su, koliko i kako autonomaske, pritom da paze kako definisu autonomiju, odnosno da jasno kazu kako ne cekaju lokalnu samoupravu koju ce im udeliti Beograd

AIM, Beograd, 24. 1. 1997.

Kad su, i biraci i analiticari vojvodjanske politicke scene, bili skloni da, nekda uticajnu, Reformsku demokratsku stranku Vojvodine (RDSV) zaborave kao relevantnu politicku snagu, ova stranka je pokusala da seriju poraza pretvori u neki buduci uspeh: "Mi reformisti, jasno i glasno kazemo da smo autonomasi".

Ta recenica, koju je na stranackoj Skupstini, odrzanoj iza zatvorenih vrata, izgovorio Ratko Filipovic, njen (u tom trenutku v.d, a posle glasanja i regularni) predsednik, upucuje na zakljucak da politicke partije u Vojvodini, itekako, moraju da vode racuna da li su, koliko i kako "autonomaske".

Deklarativno zaklinjanje u autonomastvo, odluka o pristupanju koaliciji "Vojvodina", nekoliko dokumanata koji treba da garantuju njenu buducu npokolebljivost u borbi za vojvodjansku autonomiju "sa elementima drzavnosti", izbor - uz nesto carsijskog i kuloarskog cudjenja -saveznog poslanika koalicije "Vojvoidna" Mileta Isakova za predsednika Skupstine RDSV, jednim delom jeste odredjivanje buduceg polozaja reformista medju vojvodjanskim partijama. Drugim delom je pokusaj da se izvadi steta zbog grehova iz proslosti. Reformistima ce se najduze pamtiti novosadsko priskakanje u pomoc socijalistima posle njihovog raskida sa radikalima.

Raskid sa iluzijama

Koalicija "Vojvodina" je pozdravila, "orijentaciju ove stranke da napusti iluzuju borbe za autonomiju Vojvodine preko Beograda". Upravo tako, odluke Skupstine reformista, definisao je dr Dragan Veselinov, jedan od lidera koalicije. Uz reci o Miletu Isakovu kao "velikoj kadrovskoj garanciji" dodaje se: "vrlo pazljivo razmatramo zelju ove stranke da udje u koaliciju 'Vojvodina'". To moze biti protumaceno i kao ovlasno podsecanje da reformisti imaju Proslost. Za tu proslost reformisti danas kazu: da su u operacionalizaciji, inace dobrih principa, pravili ustupke koji su dovodili do politickog laviranja i balansiranja "izmedju cvrstih politickih opredeljenja i ruzne politicke svakodnevice". Tu spadaju lose procene ("poneseni tzv. mirotvornom politikom vladajuceg rezima") posledica vezivanje za socijaliste, i "politicko iskusenje" saradnje sa Demokratskim centrom (DC) Dragoljuba Micunovica. Isticu da se, sada, vracaju na pocetak: da budu gradjanska stranka bliska socijaldemokratskoj opciji koja trazi elemente drzavnosti vojvodjanske autonomije.

Dokazuju da ideja o autonomiji kao lokalnoj samoupravi "ne garantuje ni ciscenje snega sa ulica i puteva". Time polemisu prvenstveno sa, tek osnovanim, novosadskim ogrankom Demokratskog centra ciji su ovdasnji clanovi, uglavnom, bivsi reformisti iz nekadasnjeg vrha stranke. Medju njima je, na visokoj funkciji (jedan od stranackih potpredsednika) i nekadasnji predsednik reformista Dragoslav Petrovic kome je, zbog kontroverznog ponasanja prilikom raskida "tehnicke saradnje" sa socijalistima prestalo clanstvo u Reformskoj stranci...

Posle velikog izbornog uspeha koalicije "Vojvodina", cini se da svi ucesnici vojvodjanskog politickog vasarista, jos kako vode racuna o definiciji reci autonomija. Biracko telo je pokazalo da je sazrelo do stupnja da danasnji polozaj Vojvodine koji je oktroisao vladajuci rezim ne smatra autonomijom. Vojvodjani su, to sto se zove "autonomna pokrajina" i pokusava da se odrzi, kroz, i dalje socijalisticku, pokrajinsku Skupstinu, nazvali pljackom, a koalicija Vojvodina je pobrala izborni uspeh i umecem da najsazetije ("Tacka na pljacku") opise sta valja ciniti.

Rezerve

Bice, bas zbog toga, zanimljivo pratiti sudbinu dokumenta nazvanog "Predlog za ustavnu promenu polozaja Vojvodine" koji se predstavlja kao papir nestranackog "Vojvodjanskog kluba". Dokument je dugo najavljivan i za sada se o njemu, u javnosti, malo govori. U osnovi, on insistira na "izrastanju vlasti i drzavne organizacije odozdo". Od Ustava Srbije se trazi "da garantuje i pravo gradjanina na samoorganizovanje u opstine, regije i autonomne pokrajine". Pokrajina treba da donosi sopstveni konstitutivni akt. Istice se princip nacionalne ravnopravnosti i predlaze uvodjenje veca nacionalnosti, koje bi bilo ravnopravno sa vecem gradjana, u pokrajinsku Skupstinu.

Primetne su, medjutim, rezreve koje prema ovom i ovakvom predlogu pokazuju autenticno vojvodjanske stranke. Narodna seljacka stranka "ima krupnih primedbi na kvalitet 'Predloga za promenu ustavnog polozaja Vojvodine'; nama je zao sto je taj dokument daleko ispod ocekivanja; moze da bude jedna od inspiracija da se napisu drugi dokumenti". To kaze dr Dragan Veselinov uz opasku da nema razloga da neko pise dokument i predlaze drugima da ga potpisu, niti da potpis stranaka na takvom dokumentu posluzi bilo kome "kao nadahnuce za veru kako moze da stvori neku supervojvodjansku koaliciju".

I Dragan Veselinov i Nenad Canak insistiraju na cinjenici da je "koalicija 'Vojvodina', nesumnjivo, osnovni nosilac borbe za autonomiju Vojvodine". Dok Veselinov kaze da ce Narodna seljacka stranka staviti potpis na ovaj dokument ("iz moralnih razloga, i to je sve sto cemo uraditi"), Canak ne vidi razlog da Liga socijaldemokrata potpise "takav papir" jer, "se ne potpisuje svaka knjiga sa kojom se slazemo".

Rizik i profit

Rezervisanost se opravdava i suvise nacelnim sadrzajem dokumenta, procenom da on dolazi pre ispitanog raspolozenja ljudi i da ce se, tek ove godine, osetiti na sta je sve narod spreman, uz upozorenje da tek treba odgovoriti na pitanje kakav ce biti oblik decentralizacije Srbije.

Predlozena resenja, isticu sastavljaci "Predloga za promenu ustavnog polozaja Vojvodine", su zalaganja za doslednu primenu prvog clana Ustava Srbije i podsecaju da je, po svom osnovnom zakonu "Republika Srbija demokratska drzava svih gradjana koji u njoj zive, zasnovana na pravima coveka i gradjanina, na vladavini prava i socijalnoj pravdi". Pada u oci da predlagaci mogucih promena ustavnog polozaja Vojvodine, smatraju za potrebno da se "u cilju koordinacije svih zalaganja i akcija za ostvarivanje ciljeva iz Predloga", potpisnice (koje se nazivaju "demokratskim snagama koje se zalazu za stvarnu autonomiju Vojvodine") formiraju koordinacioni odbor koji ce odluke donositi konsenzusom, a on moze formirati svoj izvrsni savet.

Ocito da je bas ta organizaciona zackoljica izazvala opasku da je dosta bilo "koordinacija soc.saveznog tipa" i da sve to lici na los posao: da politicke partije postanu servis nestranackih udruzenja.

Govornica "Vojvodjanskog kluba" je zanimljiva tribina sa koje se dokazuje da je ideju vojvodjanske autonomije, kroz istoriju, bilo moguce nametnuti tek kao ideju sirokog politickog pokreta, nikad kao pojedinacni partijski program. I reformisti su, veoma cesto i glasno, upozoravali da je neophodno stvoriti blok "vojvodjanskih politickih partija koji bi cinile gradjanske stranke i partije nacionalnih manjina". Cini se da su, naknadno, ideje o ujedinjavanju u vojvodjanski stranacki blok, posebno postale vazne partijama koje, pred nedavne izbore, nisu prisle koaliciji "Vojvodina". Reformisti su, na primer, vec "bili vidjeni" u zajednici sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine i Narodnom seljackom strankom, ali su se opredelili da, preko Demokratskog centra, pridju koaliciji "Zajedno" sto su pravdali podrskom Dragoslavu Avramovicu.

Stice se utisak da je "vojvodjanski blok", neka vrsta pokusaja iskupljenja onih sto su pred savezne, pokrajinske i lokalne izbore ideju autonomije procenjivali kao velik rizik za neizvestan profit. Pred republicke izbore svi bi da rizik bude sto manji, a profit ogroman.

(AIM) Milena Putnik