LE PEN NA PRAVOJ ADRESI
Promocija desnice u Zemunu
AIM, Beograd, 23. 1. 1997.
Dok u Beogradu i drugim gradovima Srbije vec preko dva meseca traju ulicni (odskora i kucni!) protesti gradjana zbog izborne kradje socijalista, ali i za ukupnu demokratizaciju drustva i odlazak rigidnog Milosevicevog rezima, u Zemunu je 22. januara odrzan masovni politicki skup nesto drugacije prirode.
Tog dana, naime, sportsku halu "Pinki" dupke su ispunile pristalice Srpske radikalne stranke dr Vojislava Seselja, a povod njihovom "poselu" bila je sluzbena i prijateljska poseta koju je radikalima ucinio politicki prijatelj iz Pariza Zan Mari Le Pen, vodja ekstremno desnog, rasistickog i ksenofobnog Nacionalnog fronta. Ovaj "miting francusko-srpskog prijateljstva" (nije stos: pretenciozni organizatori su stvarno tako nazvali zemunski skup), bio je zgodan povod za radikale da em pokazu kako imaju prijatelje po svetu (vec su se "druzili" sa Zirinovskim, italijanskim neofasistima i slicnim cveckama), em dokazu ovdasnjoj javnosti da i oni mogu da okupe masu naroda.
Cela stvar je zvucala i izgledala bas onako kako se i moglo ocekivati od stranke tako, hm, "specificnog" ne samo ideoloskog, nego i estetsko-civilizacijskog profila: u publici slabo pismena prigradska sirotinja, dezorijentisane i revansisticki raspolozene izbeglice i, u boljim i redjim slucajevima, deklasirano sitno cinovnistvo, a na sceni, kao zagrevanje za vruce patriotske govore, podvriskivanje u ritmu uz refren "Ne moze nam niko nista, ni sile velike, sa Seseljom mi smo jaci i od Amerike", praceno skandiranjem odusevljene mase: "Vojo, vojvodo, Vojo, vojvodo"...
Vojvoda je odrzao jos jedan od svojih uobicajenih govora u kojima je nagrdio SAD, Nemacku i ostale tradicionalne srpske dusmane, zatim vlast i (narocito) opoziciju okupljenu oko koalicije "Zajedno" - koja je, dakako, izdajnicka i zeli da budzasto raskrcmi i proda Srbiju zlim strancima - kao i sve ostale nepripadnike Srpske radikalne stranke ili francuskog Nacionalnog fronta, a "ugledni gost" (kako ga je, mrtva hladna, nazvala rezimska "Politika Ekspres"!) odrzao je pravu parafilozofsku besedu o vaznosti i ulozi nacije i nacionalnog u danasnjem svetu, koji zli mondijalisti hoce da preurede po svojoj meri i da razvlaste nacionalne drzave. Na kraju je izrazio svoju podrsku i divljenje bratskom srpskom narodu.
Le Penovu neizmernu ljubav prema Srbima nisu mogle da poljuljaju ni zlobne insinuacije neodgovornih novinara na konferenciji za stampu da su pripadnici Nacionalnog fronta aktivno ucestvovali u nedavnom ratu - na hrvatskoj strani!? "Ne znam, to su komplikovane stvari, ne bih da se opredeljujem, ja volim sve nacionaliste, pa tako i hrvatske i srpske", pravdao se smeteni Le Pen, izazivajuci jos vecu pometnju kod svojih domacina koji nisu narocito zainteresovani za "suptilnosti": "kako, bre, da mi budemo isto sto i ustase?!" Cinjenica je da u Beogradu postoji tek zanemarljiv broj crnaca i Arapa, i utoliko je to morala biti ugodna okolina za francuskog rasistu. Sve drugo, medjutim, bilo je konfuzija.
Ocigledno lose i povrsno obavesten o tome ko je ko u ovdasnjem politickom cirkusu, pa i o vlastitom domacinu, Le Pen je pricao kako je zadivljen aktuelnom borbom srpskog naroda, narocito hrabrih i prkosnih studenata protiv tiranskog komunistickog rezima, a radikalima je ostalo samo da prevrcu ocima. Kada mu je nekako objasnjeno da Seselj i drugovi ne samo da nisu deo tog protesta nego politicki pokradene lidere demokratske opozicije nazivaju izdajnicima i smatraju ih vecim zlom od Milosevica, a studente smatraju obicnim imbecilima i pajacima, zatrazio je od Seselja objasnjenje, koje je kasnije, ne delujuci narocito ubedljivo, nazvao "zadovoljavajucim". A mozda mu je Seselj zaista razjasnio da su to sve mondijalisti i da sa njima ne treba imati posla? Bilo kako bilo, Le Pen je odustao od ideje da se proseta do studenata, i to je nesumnjivo najbolje sto je uradio tokom svog boravka u glavnom gradu Srbije, jer takva medjunarodna blamaza beogradskim studentima i ostalim demonstrantima svakako nije bila potrebna. Vodja Nacionalnog fronta je tako ceo ostavljen Seselju da ga ponosno voda okolo, po onom dobro poznatom principu: "koga se pametan stidi...".
Srpski radikali su i pre jesenjih izbora bili od vecine i rezimskih i nezavisnih medija (iz razlicitih razloga) potiskivani u drugi plan, a velika vecina politickih posmatraca im nije davala narocite sanse; pokazalo se, kada su savezni izbori u pitanju, da je to bila katastrofalna greska. Sada su, usled velikih postizbornih tenzija izmedju rezima i demokratske opozicije, ciji ishod moze sustinski odrediti sudbinu Srbije (a mozda i regiona) za duzi period, ponovo na rubu medijske paznje.
Medjutim, ta deklasirana lumpenproleterska "treca Srbija" i dalje postoji i uvek je treba imati u vidu. Retorika, nastup i stil Vojislava Seselja imponuju uplasenom i zbunjenom malogradjaninu koji je trajno izgubio prikljucak sa duhom vremena, jer dozivljava ovog militantnog pauna kao "coveka zakona i reda" pod cijom bi vladavinom nestale sve silne drustvene protivrecnosti postkomunisticke danasnjice, i svi bi ziveli u mirnoj i idilicnoj drzavi gde bi se znalo "ko kosi a ko vodu nosi". Tu, dakle, vise cak ni nacionalizam nije toliko u prvom planu - iako se radikali, naravno, ne odricu mastanja o Velikoj Srbiji - koliko je u pitanju ceznja zbunjenog filistra za Redom i Disciplinom, Vodjom i Poretkom. Utoliko je prirodno sto gradjanski pokret za politicko-civilizacijsku emancipaciju Srbije od (pre)duge vladavine autoritarno-populistickog rezima ima prirodnog neprijatelja i u ovoj desnoekstremistickoj grupaciji. Isto kao sto je sasvim logicno da se rezim i radikali, koliko god se medjusobno ne podnosili, uvek makar precutno ujedine u borbi protiv zajednickog neprijatelja. I kada izmenjuju najgrublje reci, oni su strateski saveznici i politicki "supruznici", po starom dobrom Geteovskom principu "izbora po srodnosti". Bas kao sto je i Le Pen, po istom principu, dosao na pravu adresu.
(AIM) Teofil Pancic