KAKO IZ SLEPE ULICE?

Slovenacko - hrvatski odnosi iz slovenackog ugla

Iako je od slovenackih parlamentarnih izbora proteklo vec prilicno vremena, konstituiranje vlade je jos u toku. Istina, Slovenija je dobila mandatara Janeza Drnovska, ali on ce imati pune ruke posla ako bude hteo da realizuje svoje zelje po vladi sa sirokom podrskom u parlamentu. Tehnicki, Slovenija ima za sada vladu koju sastavljaju ministri iz proslog mandata. Mozda se to cini da je puls vanjskopolitickog zivota ove drzave malo usporen, a neki tvrde, da je cak i stao. Verovatno je za neka vanjskopoliticka pitanja dobro da malo sazre i da se malo odgode ali na druga ( a tih ima sigurno vise) odlaganje utice veoma negativno, posebno za onoga, ko odlaze. Ovo "zatisje" je dobro vreme za bilans, sumiranje predjenog puta i razmisljanje o buducnosti odnosa izmedju Slovenije in njene juzne susede Hrvatske. Osvrt u proslu godinu dvostranih odnosa oznacavaju pre svega brojni incidenti, pretezno sa hrvatske strane i samo jedan sklopljen ugovor. Slovenacki ministar vanjskih poslova Davorin Kracun je naime na svojoj prvoj (i jedinoj) sluzbenoj poseti Zagrebu krajem oktobra 1996.godine sa kolegom Matom Granicem postigao dogovor o regulaciji vodoprivrednih odnosa. A koliko ima drugih, vaznijih otvorenih problema! I tu se cini, da se ne micemo sa mrtve tacke. Kako su se samo ispunile prorocanske reci jednog uglednog poznavaoca ovdasnjih politickih prilika ( i to jos u vreme italijanske blokade slovenackog podpisivanja pridruzenog clanstva u Evropskoj uniji), da ce se Slovenija pre dogovoriti sa Italijom nego sa Hrvatskom. Slovenija je zaista 10.juna prosle godine podpisala evropski sporazum (zanimljivo je, da je do sporazuma doslo jos pod italijanskim predsedavanjem EU), a sa Hrvatskom je vecina otvorenih zivotno vaznih drzavnih pitanja ostala na istom nivou. Krajem prosle godine je u centar paznje slovenacke javnosti opet iskrslo pitanje Nuklearne elektrane Krsko, tacnije (pre)veliko dugovanje hrvatske privrede nuklearki, koje iznosi za proslu godinu vise od 35 milijona nemackih maraka. To jasno pokazuje svu ravnodusnost i bezbriznost hrvatske drzave prema jednom slovenackom, iskljucivo ekonomskom preduzecu, koje je upravo u to vreme odlucilo da kupi skupe parogeneratore od koncerna Siemens-Framatone (Investija vredi oko 30 milijona DM), a planira jos skuplji projekat dugorocne modernizacije elektrane (oko 100 mio DEM). Ne samo da se hrvatska vlada neosnovano otvoreno protivi ovoj odluci i da se zali, sto ih Slovenci nisu pozvali na saradnju oko pripreme konkursa za izvodjace, Zagreb cinicki neplacene racune povezuje sa dugom Ljubljanske banke prema hrvatskim stedisima, otpustanjem nekolicine hrvatskih radnika iz nuklearke (otpusteni su i brojni Slovenci) i cak sa resenjem granice u Piranskom zalivu i sa traznjom za odstetom zato sto je Slovenija u okviru nekadasnje zajednicke drzave raskinula ugovor o gradnji jos jedne nuklerake u Hrvatskoj. Vazno je podvuci, da je Nuklearna elektrana pre svega preduzece, koje deluje na principima trzisne logike i koje nikako nije vezano za pomenuta politicka pitanja, koja treba resavati na medjunarodnoj razini. Medju tim pitanjima je istina jos uvek i nedogovoreno vlasnistvo nuklearke. Do sada je nekako vazilo da je Slovenija razvitija, demokraticnija i zato razumnija (citaj:popustljivija) u odnosu premaq tvrdoglavijoj Hrvatskoj, koja je iz tog duela izlazila kao pobednica. Ali stvari, pogotovo u vanjskoj politici, treba posmatrati sire. Jedno izmedju vaznijih otvorenih pitanja, posebno za slovenacku stranu, je bez sumnje granica u Piranskom zaljevu odnosno izlazak Slovenije u medjunarodne vode. U tom kontekstu je zanimljivo da Hrvatska odugovlaci sa resenjem tog pitanja zato sto pokusava dobiti nekakav posebni status, kao (jedina) kontaktna drzava izmedju Srednje Evrope i Mediterana i tako Sloveniji nije voljna dati izlazak na more, jer bi time taj svoj status samo oslabila. Sa druge strane Slovenija pokusava drzati Hrvatsku u napetost time sto ne pristaje na resavanje duga Ljubljanske banke i to zbog toga da bi Hrvatsku "naterala" na resenje granice u Piranskom zaljevu. Za Sloveniju se4 piranski problem ne reducira samo na izlazak na more. Za nju je vrlo vazno da ima sredjena teritorialna pitanja sa svim svojim susedima, zato jer je to jedan od vaznijih kriteriuma za primanje novih clanova u Evropsku uniju i pre svega u Nato. Hrvatska je toga svesna zato je i njena strategija iscrpljivanje "protivnika". Tako pitanje Piranskog zaliva ne prezentira kao problem vec kao nesto ocemu se moze dogovarati. Hravtskoj je tako u interesu i odugovlacenje arbitrarne presude, koja je za obe drzave obavezavajuca. zagreb zeli da do tog resenja ne bi doslo prebrzo. Postavlja se pitanje da li Hrvatska koja ispunjava daleko manji broj kriteriuma za primanje u EU i Nato od Slovenije, zeli sa takvom straegijo Sloveniju zaustaviti na njenom putu, ne bi li je sama mogla stici. Neki u Sloveniji na to pitanje odgovaraju potvrdno ali i naglasavaju veoma jasan stav Nata kako je za njega u takvim slucajevima veoma vazno i to, ko je konflikt izazvao i ko nije spreman na njegovo kompromisno resenje. U zadnjim mesecima prosle godine u Sloveniji budno prate polest hrvatskog predseenika Tudjmana. U Sloveniji se smatra da moze predsednikova bolest (i eventualna smrt)- imajuci u vidu da je Hrvatska predsednicka drzava - imati nepredvidive posledice. Predvidja se da ce biti zbog toga Hrvatska u sledecem periodu na vanjskopolitickoj sceni pretezno pasivna, jer ce imati pune ruke posla sa resevanjem svojih unutrasnjih problema. Glavno pitanje koje se postavlja ovde je, koja ce frakcija unutar vladajuceg HDZ-a pobediti. Bude li to "umerena" frakcija, koju vodi Mate Granic, Hrvatska bi mogla da postane kooperativnija u odnosu do Slovenije. Ako ce zeleti postati clan Cefte i otvoriti se prema Zapadu morace pri tome imati slovenacku podrsku. Takvo slovenacko "sponzoriranje" Hrvatska ce morati platiti odredjenim koncesijama, medju kojima se najvise pominje upravo Piranski zaliv. Druga varianta, koja se spominje v Sloveniji, je prevlada radikalne frakcije HDZ, sto bi znacilo da ce se Hrvatske jos vise zatvoriti i usmeriti se pre svegana pokusaje anksije nekih delova Bosne i Hercegovine. U tom slucaju neodlaska u Evropu isplatilo bi joj se i zaostravanje odnosa sa Slovenijom. Mozda uleva tracak nade cinjenica da od kraja 1996.godine Hrvatsku u Sloveniji predstavlja ugledni diplomata - ambasador Ivica Masturko, koji je na tom mestu zamenio Milijenka Zagara. Zagar je bio naime pripadnik tvrdog jezgra HDZ koji je svoje veze gradio pre svega na licnim kontaktima, pre svega na prijateljstvu sa predsednikom slovenackih demhriscana Lojzom Peterleom, koji posle novembarskih izbora u Sloveniji sve vise postaje marginalna licnost. Ambasador Masturko je zanimljiv pre svega iz pespektive sto uopce nije clan HDZ i sto mu je bliza liberalna opcija. kao diplomata i ambasador sluzbovao je i u Rimu gde se je upoznao i zblizio i sa slovenackim diplomatom Iztokom Simonitijem, vodjom slovenackog dela mesovite komisije za utvrdjivanje slovenacko- hrvatske granice. Zanimljivo je i to sto je hrvatska javnost budno pratilaposleizbornu situaciju u Sloveniji i izrazila svoju podrsku mandataru Janezu Drnovseku, posebno posle njegove izjave da je resenje odnosa sa Hrvatskom slovenacki drzavni prioritet. Ipak mozemo da se nadamo da ce promena ambasadora i nova vlast u Sloveniji pridoneti poboljsanju kvaliteta odnosa izmedju dve susednje zemlje koje bi trebale da zive u dobrosusedskim odnosima i medjusobnoj saradnji. Matilda Kojic, AIM