MILOSEVICEVA LEKCIJA NEPOSLUSNIMA

Poruka cistke medju socijalistima

Slobodan Milosevic aktivirao stari stil u radu sa kadrovima:nema oprastanja. Na politickoj sceni primenjuje vec oproban sistem u svojoj desetogodisnjij vladavini u kome sve i jeste i nije i moze i ne moze.Vrhunski majstor destrukcije,razaranja i konfuzije po svemu sudeci trazi priliku za vanredno stanje

AIM, Beograd, 17.1. 1997.

Kad je izborna komisija Beograda sredinom nedelje objavila da vraca sporne mandate Koaliciji "Zajedno" mnogima se ucinilo da se promolila ona famozna svetlost na kraju mracnog tunela. Vesna Pesic nije tog dana bila u Beogradu, a da je bila sigurno bi na mitingu kazala kako "ima jednu dobru vest". Oprez je postojao, dabome, jer se zna s kim se ima posla, ali izvesno pozitivno ocekivanje tesko se skrivalo. Vuk Draskovic bio je cak gotov da predvidi kraj protestnih okupljanja koja potresaju Srbiju jos od 17.novembra.

Tamni oblaci, kako bi kazali losi pisci, poceli su se, medjutim, navlaciti odmah nakon tog znaka. Socijalisti su, najpre, poceli da ciste svoje redove, izbacujuci i iskljucujuci kolebljive i gresne, zatim je rektor Beogradskog univerziteta, ciju su smenu trazili studenti, dobio poverenje Saveta Univerziteta, napokon, vracanje beogradskih mandata toliko je relativizovano da se revizija ucinila samo obicnom uskovitlanom prasinom. Labavije gledano, citava se situacija, sto bi se reklo, iskomplikovala; gledano strozije, ona je otisla gotovo do pocetne tacke sa koje su srbijanske demonstracije i krenule.

Ako se malo podrobnije zabavimo ovim fokusnim mestima videcemo da se sustinski zaokret unatrag desio u utorak popodne kada su socijalisti odlucili da iz svojih redova udalje dosadasnjeg beogradskog gradonacelnika Covica, i pomere ljubimca beogradske Televizije, sefa beogradskih socijalista Ivkovica. / Iskljucenje niskog bega Mileta Ilica dodje u ovom kontekstu tek kao mali ukras /. Stvar, medjutim, nije u ovim imenima, jer ona ni dosad nisu imala neki svoj bitan individu alni prostor za akciju, nego je stvar u poruci koju nova cistka u redovima vladajuce srbijanske stranke sada nosi. Nju je jedan rezimski list, mozda i nehotice, formulisao, po nasem sudu vrlo tacno, kao "ucvrscivanje redova".

Poruka ima jos jedan smisao. On izlazi iz dve stvari: iz jednostavnog pitanja - u kojoj je funkciji to "ucvrscivanje redova", i, razume se, iz odgovora na to pitanje. A odgovor je sledeci: cistka je napravljena ne da bi se - kako su neki pomalo naivni a dobronamerni pomislili - dalo izvesno zadovoljenje javnosti koja ceka gresne zrtvene jarce rezima, nego da bi se nastavila borba. Tu je akcenat: Milosevic je resio da se jos niposto ne predaje. Pokazao je to vec narednog dana, u sredu, kad je opskurni Savet Beogradskog univerziteta ostavio u sedlu rektora Velickovica. Velickovic je bio prvi test.

Pitanje cvrstine uspostavljenih frontova bilo je i inace, tokom cela ova dva meseca, jedna strateska stvar u odmeravanju snaga srbijanske demokratske opozicije i srbijanskog rezima. Svako je svakom nastojao da nadje ili napravi rupu. Rezim je, najpre, zaigrao na kartu sujeta u Koaliciji "Zajedno", promovisuci Djindjica za sefa, a gurajuci Draskovica u drugi plan sto on, racunala je ta mudra glava socijalisticke kontrapropagande, nikako ne bi mogao podneti. Nije bilo vidljivog rezultata. Izvesnu ulogu uzeli sebe, takodje, neki drugi opozicioni lideri, najvise Kostunica i Seselj. Kostunica, sudeonik Koalicije "Zajedno" na saveznim izborima, izasao je iz igre na lokalnim, a kad je video dobitak vec je bilo kasno. Nasavsi se u poziciji autsajdera, u sirokom i masovnom pokretu koji je stvoren tokom demonstracija, on se vrpoljio tamo-amo dok napokon nije resio da i formalno napusti Koaliciju. Ucinio je to kad su se, tokom ove nedelje, lomile stvari.

Njegov odlazak, ma koliko da ga je on sam dramski intonirao, nije izazvao ni neki narocit efekat, ni posledice.

I Seselju se nije svidjala pozicija samo predsednika beogradske opstine Zemun, dok su mu se pred ocima valjale mase beogradskog i drugog naroda. Zemunski Bokasa ulozio je zavidan napor da u korist svog doskorasnjeg smrtnog neprijatelja Milosevica i njegove, kako je voleo govoriti, "proklete Jerine", opanjkava Koaliciju "Zajedno", pricom o svojem strahu da eto "Srbin ne udari na Srbina". Koalicija ga je sistematski ignorisala, sve do jednom kad je Vesna Pesic izgubila zivce i nazvala ga mangupom. Sigurno je samu sebe odmah ugrizla za jezik. Seselj je cekao materijal. Ali, nije se proslavio, u ringu je ponovo ostao sam.

Napokon, radilo se i na studentima, na njima mozda i najupornije jer bi se tu doslo do najvecih efekata. Pokusaj razbijanja njihovog fronta izvodjen je, kako je poznato, putem nekih fantomskih studentskih organizacija. Takodje bez rezultata. Na kraju je trebalo da se isforsira jedan nesporazum izmedju Draskovica i studentskog vodjstva - koji se doista zbio na proslavi stare Nove godine - ali je medju liderima dva protesta prevladala svest da bi oni ipak trebalo da budu odgovorni politicari, a ne zajapurene piljarice .

Sve u svemu, kad je o cvrstini frontova rec, najslabije je stajao vladajuci blok. Mihajlovic i njegova Nova demokratija, koalicioni partneri socijalista u srbijanskoj vladi, odmah su poceli da se kolebaju, cim su demonstranti pregurali nekoliko hladnih dana. U levom bloku SPS i JUL-a javila se dramaticna nervoza, prirodna za stanje u kojem se rezim obreo. Nebojsa Covic odjednom je poceo da praktikuje disidentsku retoriku, i sve dok nije iskljucen licilo je da je to dogovorena kombinacija s Milosevicem, zato jer ga dugo niko nije napadao. Sad se vidi da je Covicu samo pruzana sansa za povratak iz bluda, za vreme dok je Milosevic kalkulisao i trazio svoj potez za unutrasnju scenu.

Potez je, zapocinjanjem cistke, napravljen. Kad je rec o jos uvek vladajucoj partiji Srbije, onda su ovi lomovi doneli jedan pomalo paradoksalan rezultat. Kako sada stvari stoje, taj rezultat se ogleda u vecoj, niposto u manjoj spremnosti socijalista da brane vlast. A ugao iz kojeg ce oni to, po svemu sudeci, ciniti jeste onaj najrigidniji: i politiku i praksu odsad ce modelirati partijski jastrebovi, i to oni najtvrdjeg kova. SPS bi ubuduce mogao vise da lici na pobesnelu sektu nego na koliko-toliko civilizovanu politicku partiju.

Tu liniju najavljuju ne samo tzv. poverljive informacije koje cure, i kojima se ne mora verovati, nego i sluzbena saopstenja koja se - u odsustvu portparola i bilo kojeg drugog oblika komunikacije s javnoscu - s vremena na vreme izdaju. Tu liniju potvrdjuje i aktiviranje starog Milosevicevog stila u radu sa kadrovima. On, naime, nikad nije trpeo kolebljivce oko sebe, niti im je - sem sa apsolutno najredjim izuzecima - ikada prastao. Mihajlovic iz Nove demokratije moze, dakle, racunati da je likvid iran iz politickog saveza na isti nacin na koji je Covic likvidiran iz stranke. Ovaj cin uvek ima i vaspitnu funkciju. Da se pojavi novi disident trebace sad sigurno dosta vremena, bez obzira na to sto spoljne, vanstranacke okolnosti idu na ruku njihovom javljanju. Kad je javljeno da su vraceni mandati opoziciji u Beogradu, bilo ih je koji su konstatovali: to je pravi Milosevic, cim se satera u cosak, popusta. Kad je zapoceo cistku i ostavio rektora da nervira studente / kojima on, je li, poklanja posebnu paznju / bilo je, opet, drugih koji su kazali: ne, ovo je pravi Milosevic, ovaj koji muti vodu. Jedan ili drugi izgleda da je sasvim svejedno, premda se sad pokazuje - sto je najstrasnije - sa ta dva lica odjednom. Nasta onda drugo da lici nego na samog Mefista. Pred OEBS-om hoce da izgleda da je postupio po njegovom, odnosno Gonzalesovom naredjenju; kod svoje domace publike nastoji da ostavi utisak kako ne ferma strane pritiske. On, ustvari, sve pravi tako i da jeste i da nije, i da moze i da ne moze. Nije jednom kazano da je vrhunski majstor destrukcije, razaranja, i konfuzije.

I kakva onda moze biti prognoza toka dogadjanja nego onespokojavajuca. Jeste tacno da sad u Srbiji igru ne vodi samo Milosevic. Ali, neosporno je da je jos uvek vodi i on. Nacin koji je ocito odabrao moze da ohrabri samo pesimiste.

(AIM) Radivoj Cveticanin