RIZIK RADIKALIZACIJE

Samo neupucene u poslove politickog ponasanja moglo je zacuditi oklevanje Demokratskog saveza Kosova da se jasno oglasi povodom dogadjaja u Beogradu i vecim gradovima Srbije, koji traju vec gotovo dva meseca, ali sa jos uvek nagadjanjima, kako ce se oni i okoncati. Ova se (naizgled) ravnodusnost najcesce objasnjava kao nastavak njegovog do sada ponasanja - da su ti i slicni dogadjaji unutrasnja stvar Srbije, u koje se on ne uplice, zbog cega se ni ne izjasnjava o njima. Osim tu i tamo poneke izjave, koja ne kazuje mnogo i nikoga ne obavezuje, sto znaci da ni jednoj strani u ovom sporu ne vidi sagovornika, jos manje garanta, da bi njegovi zahtevi bili u eventualnim pregovorima podrzani ili bar prihvaceni kao osnova za moguci rasplet kosovskog pitanja. Njegovo do sada iskustvo sa (kao) razgovorima, koje je nudila druga strana nimalo ga ne pozuruje, a nikako ohrabruju, jer se te mogucnosti uvek svode na uslov da su razgovori, pa i pregovori, moguci samo u legalnim i legitimnim institucijama draze, sa kojima DSK nece da saradjuje osim, naravno, u prisustvu i posrednisvu predstavnika medjunarodne zajednice kao, za njega, jedinog sigurnog garanta eventualnog dogovora - umesto do sada nesigurnih i uopstenih obecanja, koja se mogu razvlaciti ili izigravati.

Demokratski savez Kosova jednako zazire od opozicije u Srbiji, jer u slucaju one na vlasti, zna na cemu je. Ta je opozicija vec u svom nastanku bila i ostala neusaglasena u ciljevima i razjedinjena sa postupcima, zbog cega je nejednistvena i po pitanju resenja kosovskog pitanja. Ni jedna nema logican dosledan i realan nacin tog resenja, pri cemu se cak i ono nesto uglavnom podudara sa onim zvanicnim, a neke su cak tvrdje od onih sluzbenih. To sarenilo unapred minimizira razgovor, pa prema tome i dogovor s njom iako se cak ne zna s kim bi taj dijalog vodio : sa Srpskim pokretom obnove, mozda Demokratskom strankom, jedva sa Demokratskom strankom Srbije sa Srpskom radikalnom strankom nikako. Nesto bi vise obecavalo prisustvo Gradjanskog saveza i Nove Demokratije, ali je politicki uticaj prvog nejak za ovu nameru, a druga se vec eksponirala kao lojalan partner Socijalisticke partije Srbije i njenoj pridruzenoj Jugoslovenskoj udruzenoj levici, a sve skupa, opozicija i pozicija, vuku hipoteku ranijih postupaka koji su sada apsolutno neprimereni resenju kosovskog pitanja.

Njegovo konacno resenje bice ono za koje se odluci medjunarodna zajednica; Ona nece jos dugo cekati da se na ovom prostoru uvede i, ako moze, ustali kakav - takav red i postovanje jednom dogovorenog. Pri tome ce prevagnuti njena prognoza o najpouzdanijim garantima moguceg resenja. Prema njenom ovom sada ponasanju, to je sa albanske strane sigurno DSK a sa one srpske najverovatnije Slobodan Milosevic, cija je kooperativnost sa tom zajednicom vec vise puta proverena, sto sa opozicijom nije slucaj, zbog cega je podrska njoj uglavnom mlaka i najcesce verbalna. Doduse, to i ima neku vrednost u atmosferi mitingovanja, ali nikakvu ili sasvim malu u politickoj realnosti, koja poznaje samo sopstvene interese. Zbog toga je privid da ova njena uzdrzanost prema rezimu ide na ruku pretsedniku Slobodanu Milosevicu, jer sada moze da opet i unekoliko odlozi kosovsko pitanje za neke druge i po njega bolje dane. Druga strana ovog naizgled dobitka je u njegovom unapred gubitku, jer bi sada pritisnut sa obe strane morao, hteo ne hteo, da bude meksi sa svojim postupcima i zato brzi na ustupcima koje obecava, ali jos ne ispunjava. Zbog toga je rezultat ovih sada dogadjanja u Beogradu uslov pocetka resenja kosovskog pitanja: bez njega nema puno prizeljkivanog povratka Jugolsavije u medjunarodnu zajednicu, pri cemu je moguce iako nije verovatno, da taj povratak bude sprecen ili odlodjzen samo sa glasom Albanije kao clanice OEBS, jer se njene odluke donose konsenzusom.

U slucaju da se ovo sada stanje oduzi preko granice kolektivne tolerancije moze se, mada ne mora, dogoditi radikalizacija ovog resenja. Rizik od nje postoji na obe strane, ali on nije jednak. Albanskoj strani ne ide u racun radikalno zaostravanje ovog pitaja, nalik onom sa drugih prostora, jer to sigurno ne bi naislo na razumevanje medjunarodne zajednice, zbog cega je ona podrzava u mirnom otporu, sto ne iskljucuje pojedinacne incidente, koji najverovatnije nece prerasti u oruzanu pobunu, jer bi to bio rizik najveceg stepena koji se, gotovo je sigurno, ne bi mogao uokviriti u samo ovaj prostor. Zato ce resenje biti ono koje bude odgovaralo medjunarodnoj zajednici: ono nece biti najpravednije, ali ce biti obavezno, sto se vec potvrdilo na primeru Bosne i Hercegovine koja se sa svim teskocama i otporima, uredjuje kao drzava po zamisli njenih projektanata. Albanska strana nema ni potrebu za radikalizacijom svog dosadasnjeg ponasanja, jer vreme ide njoj u prilog, sto se vec ne moze kazati za drugu stranu, jer svako odugovlacenje ide njoj na stetu. Najgore sto bi se moglo dogoditi bila bi instrumentalizacija srpskog naroda na Kosovu, tj. radikalizacija njegovog ponasanja, sto bi odmah dovelo do konflikta u kome bi on bio bez ikakve sanse da bilo sta dobijen. Posle te avanture, ako je bude, on bi rizikovao svoj opstanak na ovom prostoru, nakon cega sigurno ne bi krenuo za Beograd sa njegovom slikom i svojom blagodarnoscu: "Hvala za Dejton".

Milenko KARAN AIM Pristina