POBUNA PROVINCIJE

Protesti u Srbiji

Iako Beograd, ne samo kao glavni grad, nego i kao veYiti uzor i grad odlucujucih politickih gibanja i u poslednjim zbivanjima igra jednu od glavnih rola, pouzdani znak da posle ovih izbora u Srbiji vise nista nece biti kao ranije je ono sto se desava u unutrasnjosti - u 46 srbijanskih gradova

AIM, Beograd, 9. 1. 1997

Prvog dana nove 1997. godine i 44-tog dana beogradskog protesta zbog ponistavanja lokalnih izbornih rezultata, lideri opozicione koalicije "Zajedno" s ponosom su istakli da se osim u Beogradu protesti odrzavaju u jos 46 gradova i mesta u Srbiji, a slika trgova na kojima zaglusujucu buku i vatromet prave stotine hiljada ljudi obisla je zemaljsku kuglu. Srbija je, tako jos jednom sokirala svet. Jer, trebalo je zaista biti prorok pa pretpostaviti da ce u zemlji, u kojoj rezim Slobodana Milosevica nije ozbiljnije narusio ni raspad bivse Jugoslavije, cetvorogodisnji rat u kome je upravo on odigrao vodecu ulogu, sankcije medjunarodne zajednice i gotovo potpuni ekonomski kolaps

• glavni politicki perpetum mobile odigrati lokalni izbori.

Iako je prvi ozbiljniji signal da se politicka atmosfera u unutrasnjosti Srbije znacajno izmenila bio talas do tad najmasovnijih radnickih strajkova koji je dva velika i pretezno radnicka grada Nis i Kragujevac, potresao neposredno pred savezne i lokalne izbore u Srbiji, malo ko je verovao da ce samo dva meseca kasnije na nogama biti gotovo cela Srbija. I to tim pre sto je samo dve nedelje pre sad vec istorijskog 17. novembra vladajuca Socijalisticka partija Srbije (SPS) odnela ubedljivu pobedu na saveznim izborima. Napor opozicije da uprkos potpunoj medijskoj blokadi agresivnom ulicnom kampanjom animira svoje birace i ubedi ih u znacaj osvajanja vlasti na lokalnom nivou, ali i surova zivotna realnost potpuno suprotna idilicnom zivotu sa TV ekrana, rezultirali su, za mnoge neocekivano, do sad najvecim odzivom birackog tela ciji je glavni kredo bio PROMENA!

Rezultati koji su pristizali i zatvaranje SPS-ovih izbornih stabova pre ponoci bili su jasan znak da socijalistima ovoga puta nije pomogao (a tvrdi se da im se zapravo vratio kao bumerang) ni apsolutni monopol nad medijima, ni lazni biracki spiskovi, pa cak ni kik-bokseri koji su na pojedinim mestima "cuvali" biracke kutije. Prekrajanje rezultata na ustrb opozicije uhvatilo je maha, pa se ubedljiva pobeda opozicije na najneverovatnije, svetu i pravosudju do tad nepoznate, nacine iz sata u sat pretvarala u poraz. Dogadjaji su pokazali da je ta poslednja kradja u nizu olicena u eklatantnom oduzimanju prava glasa bila "kap koja je prelila casu" i izazvavsi kopernikanski obrt u glavama ljudi, ulicne proslave opozicione pobede pretvorila u dosad najmasovnije, najduze i po svemu sudeci najozbiljnije proteste protiv rezima.

Kradja glasova kao detonator

Iako Beograd, ne samo kao glavni grad, nego i kao veciti uzor i grad odlucujucih politickih gibanja i u poslednjim zbivanjima igra jednu od glavnih rola, pouzdani znak da posle ovih izbora u Srbiji vise nista nece biti kao ranije je ono sto se desava u unutrasnjosti zemlje.

Leva koalicija koju su na ovim izborima cinile partije bracnog para Milosevic - Markovic pobedila je uglavnom u selima, varosicama i mestima sa desetak hiljada stanovnistva koje se pretezno izdrzava od poljoprivrede. Potpuna ekonomska unistenost gradova, zivot na ivici bede, ucinio je pak da i tradicionalno "crveni" gradovi, pa i jaka juznjacka uporista socijalista okrenu ledja Milosevicu i posebno despotiji lokalnih mocnika.

Kradja glasova bila je tako samo detonator za razbuktavanje pozara opsteg nezadovoljstva u prvom redu sopstvenim polozajem, a onda i nepostojanjem osnovnih tekovina civilizacije - nezavisnih institucija, prvenstveno sudstva i medija.

Is Slobo, is, nedamo ti Nis

Kada mnogobrojnim stranim novinarima zeli da objasni da su protesti zbog ponistavanja lokalnih izbora u Srbiji prerasli u demokratsku revoluciju Zoran Djindjic, predsednik Demokratske stranke (DS) i jedan od lidera koalicije "Zajedno", kao najvazniji kvalitet istice budjenje srpske provincije i na pitanje sta je najvaznije u beogradskim demonstracijama - odgovara: Nis! Reakcija beogradskih demonstranata olicena u burnom skandiranju na svako pominjanje ovog najveceg grada u juznoj Srbiji pokazuje da to misljenje dele gotovo svi ucesnici protesta.

Grad Cele kule do nedavno je bio paradigma socijalistickog bastiona, koji je imao i svog lokalnog "vezira" Mileta Ilica "gazde grada" pred kojim se narod gotovo i bukvalno klanjao. Velika beda, prestanak rada najvecih preduzeca (poput Elektronske industrije koja zaposljava nekoliko hiljada radnika) i nasuprot ove velelepne gradjevine podignutih kao "spomenici za zivota" lokalnim mocnicima, koji svoj raskosni zivot omogucen i koriscenjem politickog polozaja nisu ni pokusavali da sakriju, ucinio je da se raspolozenje naroda iz korena promeni.

Najbesomucnija kradja glasova do koje je doslo bas u ovom gradu, bila je i konacna prekretnica, rukavica bacena u lice narodu sitom aroganicije niskih socijalista, kulta licnosti i "prljavih ruku". Juznjacki temperament, poznat po prvobitnoj inertnosti i naglom buktanju koji se potom ne da zaustaviti za rezultat je imao i studentsku "setnju" od 236 km do Beograda i pravu lekciju koju su upravo niski akademci odrzali predsedniku Milosevicu. Ruka koja mu na rastanku nije pruzena u skladu je sa atmosferom koja je u Nisu daleko vise preteca nego u Beogradu. Nema previse zvizdanja i pistaljki, one karnevalske raspevanosti koja amortizuje gnev. Ovde cak ni parola "Is Slobo, is, nedamo ti Nis" nije shvacena kao duhovitost demonstranata, vec kao prvi zahtev da se demonstracije moraju zavrsiti ostavkom Slobadana Milosevica. Resenost niskih opozicionara da idu do kraja sa stitom ili na njemu najbolje ilustruje ozbiljnim tonom izrecena sala jednog od niskih opozicionih prvaka i po anketama najpopularnijeg Nislije Zorana Zivkovica: "Sa CNN-om sklopili smo ugovor da ne odlaze iz naseg grada, jer ce, ako vlast ne vrati ukradeno, imati ekskluzivne snimke gradjanskog rata koji ce sigurno otpoceti ovde, u Nisu".

Policija je ocigledno umela da oseti probudjenu juznjacku krv jer je Nis, iako prvi grad u kome su policijski kordoni sprecavali upade naroda u opstinsku skupstinu, sada jedini grad u kome policija ne sprecava protestne setnje, vec, nasuprot, u saradnji sa predstavnicima koalicije "Zajedno" obezbedjuje protestnu povorku i sprecava bilo kakve eventualne incidente. Nije stoga ni cudo sto je nacelnik niske policije u pomenutoj anketi popularnosti zauzeo visoko trece mesto.

Upravo u odnosu sa policijom svoju posebnost u protestu pronasao je Pirot. Dok su se lideri koalicije "Zajedno" salili govoreci da nisu ni sumnjali da ce se poslovicno skrti Pirocanci boriti za sve sto im je ukradeno, pa dakle i za izborne glasove, Pirocanci su salom pokusali da se suprotstave brojnim policajcima kojima je i u ovom gradu zadatak da sprecavaju protestne setnje. Onemoguceni u setnji Pirocanci su u okviru protesta organizovali i vece plesa u kome su "dame birale" - pripadnike specijalnih jedinica policije.

Princip spojenih sudova na primeru tri "K"

Osobenost Kraljeva na pocetku protesta ogledala se tome sto su borbu za osvojenu, a ubrzo osporenu izbornu pobedu, otpoceli republicki poslanici stranaka koalicije "Zajedno" i to strajkom gladju u prostorijama opstine. Bilo je to jos prve postizborne veceri kada su se i u Beogradu u samo zdanje skupstine Srbije zatvorile i njihove kolege iz glavnog grada. Na ulicama oba grada tada je bilo tek par hiljada najvatrenijih pristalica opozicije. Danas, dva meseca kasnije, kraljevackim ulicama, okruzeni policijskim kordonima u "zatvorskoj setnji" ucestvuje cetvrtina stanovnistva ovog grada. Pa Kraljevo, koje je u nekoliko navrata bilo u sredistu paznje, sto zbog sevanja nozeva, sto zbog novogodisnjeg vola na raznju, kao svoju specificnost s ponosom istice cinjenicu da se posle dva meseca u njihovim protestnim setnjama, u kojima ucestvuje oko 15 od 60 hiljada stanovnika, nalaze ne samo na izborima neopredejeni biraci, vec i pristalice tzv. leve koalicije.

Nije bilo tesko prognozirati da ce u Kragujevcu, po broju stanovnika petom, a po bedi mozda i prvom, gradu u Srbiji pobedu na lokalnim izborima odneti opozicija. Malo ko je, medjutim, pretpostavio da ce se protesti "kod spomenika" kontinuirano odrzavati i nakon sto su se u visemesecnim strajkovima oprobani protivnici rezima izboriti da kragujevacka skupstina i konacno pripadne opoziciji. Znajuci da samo masovna solidarnost moze uliti snagu pobuni hiljade Kragujevcana, sada predvodjenih i gradskim vlastima, protestne setnje pretvorilo je u setnje podrske uvereno da ono sto se desi u Kragujevcu, mora da se dogodi u Sumadiji, te da ono sto ona preturi preko ledja mora da oseti i cela Srbija.

Po principu spojenih sudova zaraza protestnih setnji, koja je u poslednja dva meseca zahvatila Srbiju, nije mimoisla ni mesta u kojima su socijalisti dobili i lokalne izbore. Iako su u, recimo, Krusevcu socijalisti pobedu ostvarili i uz pomoc izborne kartografije (jer su odlucujucu ulogu u konacnom odnosu snaga odigrali glasovi iz sela od samog industrijskog grada udaljena i po nekoliko desetina kilometara) pristalicama opozicije u pocetku nije ostalo nista drugo nego da se na sopstveni racun sale tako sto su, iako zive u mnogo vecem gradu, govorili da su iz jednog mesta kraj opozicionog Trstenika. Svest o "velikoj prljavoj igri", nedostatak bilo kakve informacije o dogadjajima u sopstvenoj zemlji i svojevrsno budjenje naroda i tu je, medjutim, vec posle nedelju dana rezultiralo protestnim okupljanjem u centru grada.

Grupa od 500 najhrabrijih i u Krusevcu je za samo deset dana porasla na 4-5000 demonstranata koji su beogradski recept izrazavanja nezadovoljstva gadjanja drzavnih medija jajima modifikovali u skladu sa svojom situacijom. Zeljni informacija Krusevljani su se o protestima u Srbiji informisali posredstvom satelitskih televizija, ali su socijalisticki celnici bili ubedjeni da je glavni krivac lokalna TV "Jefimija" koja je, iako specijalizovana za zabavu i film, bila prinudjena da prekine emitovanje programa. U narednim danima demonstranti su zato umesto na zgradu televizije jajima gadjali skupstinu opstine, a protestne setnje i ovde su postale svakodnevnica.

Sindrom lavine

Da se, kad se jednom pokrene, lavina tesko zaustavlja pokazuju i protesti u sve vecem broju gradova i mesta u ravnicarski mirnoj i buntu nesklonoj Vojvodini. S obzirom da u ovoj severnoj pokrajini socijalisti generalno prosli veoma lose, prekrajanje izbornih rezultata ovde nije bilo samo vidljivo nego i vise puta ponovljeno. Tako je u Vrscu gradska izborna komisija ponistavala jedne, opstinski sudovi druge, Vrhovni sud gradskoj komisiji rezultate, a one izbore ponavljala onoliko puta koliko je bilo potrebno da socijalisti ostvare makar tesnu vecinu. U petom (sic!) izbornom krugu u glasanju su ucestvovali i pacijenti psihijatrijske klinike, a kako ni to nije pomoglo sve je izvesnije da ce se u Vrscu zaista stici i do danteovskog devetog kruga. Vrsac, ali i Sombor, Kikinda, Pancevo i drugi buntu tradicionalno neskloni vojvodjanski gradovi tako su "uvuceni" u ulicne proteste i ovoga puta reseni da se, kako kazu, vise nego za svoje zito, bore za glas Lore Palmer u svojevrsnom Tvin Piksu.

(AIM) Bojana Lekic