NEDAS SETNJU, MOZE SERPA ?

Gradjanski otpor vlasti u Srbiji

Zgadjeni nepodnosljivim lupetanjem rezimske "dalekovidnice", gradjani Beograda su konacno - prolupali. Svake veceri u pola osam, u vreme kada "sve malobrojnije pristalice TV dnevnika" (da se posluzimo retorikom njegovih proizvodjaca) uzimaju svoju dnevnu halucinogenu dozu, Beogradjani izlaze na terase i prozore i lupaju o serpe i lonce, piste, zvizde, trube, cegrtaju i proizvode buku na sve zamislive nacine. Tako se buka sa plocnika preselila - ili prosirila - i u stanove. Grajdani su sve veseliji a predsednik sve nervozniji

,AIM, Beograd, 7. 1. 1997.

Nakon sto su cetrdesetak dana setali, gradjanima je ova korisna i zdrava aktivnost zabranjena jer - ometaju saobracaj. Pun brige za normalno odvijanje zivota svojih podanika (za koje zlobnici tvrde da su imali malo mirnih i normalnih dana otkad je on dosao na vlast), predsednik Srbije je nalozio svojoj policiji da omoguci da se saobracaj na beogradskim ulicama odvija nesmetano. Tada su nastupili neobicni saobracajci - naoruzani pendrecima, automatskim puskama, pancirima, vizirima, stitovima, gas-maskama i suzavcem i onemogucili gradjane da setaju od dvadeset i petog decembra do cetvrtog januara. Zato su gradjanske i studentske kolone hodale pesackom zonom Knez Mihajlove ulice, sa rukama na potiljku, simulirajuci zatvorsku setnju i scene hapsenja.

Visestruki kordoni policije izgledali su koliko strasno, toliko i groteskno i nestvarno suoceni sa ljudima koji su spontano pravili ulicni teatar i ponasali se nadmocno i samouvereno, naoruzani jedino duhom i duhovitoscu, ali i ozbiljnom odlucnoscu i svescu da su u pravu i da nijedna sila ne moze tu cinjenicu da izmeni. Cetvrtog januara prvaci koalicije "Zajedno" izveli su efektan stos: pozvali su gradjane da sutradan krenu u grad, na uobicajeni protestni miting - svojim automobilima! Tako ce, naime, biti udovoljeno predsednikovoj opsesivnoj zelji za normalnim odvijanjem saobracaja, jer nece biti pesaka na kolovozima koji ce ga ometati. Trebalo je da se "protestna voznja" obavi istom trasom kojom su se najcesce odvijale i protest ne setnje: od Terazija, pored skupstina Beograda i Srbije, pored drzavne Televizije, Radija i Kompanije "Politika" do Trga Republike, s tim sto bi automobili milili 5 - 10 kilometara na sat.

Petog januara posle 14 h poceo je spontano organizovani haos: gradjani su pohrlili ka centru sa svih strana, i ubrzo je nastalo potpuno zakrcenje jer su, eto, njihovi zlocesti automobili pretezno imperijalisticke i fasisticke proizvodnje naprasno odbijali da se pokrenu. Tako su se hiljade vozila pokvarile u isto vreme i njihovi vozaci i putnici su izlazili iz njih, nemocno hukcuci i proklinjuci sudbinu. Otvarali su haube trazeci uzrok kvara, trazili bar jednog od "dvadeset hiljada automehanicara koje je Milosevic doveo u Beograd da omoguce normalan saobracaj" (Vuk Draskovic), ali uzalud: policije nije bilo nigde. Zato su doticni motorizovani gradjani, revoltirani sto im niko ne pomaze u normalizaciji saobracaja, spontano izvadili svoje pistaljke, trube, cegrtaljke i ostala prirucna zvukotvorna sredstva koja su im se, naravno, slucajno zatekla pri ruci. Ovo zakrcenje saobracaja izazvano spontanim i masovnim otkazivanjem poslusnosti automobilskih motora omogucilo je gradjanima-pesacima da krenu u setnju unutar "prstena" od automobila, i tako su ponovo uspeli da prodju starom trasom i "pozdrave" institucije pored kojih obicno prolaze.

Rezim Slobodana Milosevica prvo je pokusavao da ignorise manifestacije gradjana misleci da ce one ubrzo proci, i da ce ih prvi sneg i mraz pomesti sa ulica, a glasokradicama obezbediti spokojno uzivanje u plenu. To se nije dogodilo, i rezim je krenuo sa oprobanom semom propagandne satanizacije, ciji kreatori su ponovo nadmasili sebe; ni to, medjutim, nije pomoglo jer vecina gradjana definitivno odbija cak i da cuje, a kamoli da poveruje pricama iz Takovske 10, sedista RTS. Unervozeni predsednik je zatim nalozio da se protiv demonstranata krene drugim demonstrantima, onima koji podrzavaju vlast, ali je to ispalo tako jadno i kompromitujuce po sam rezim da je svima bilo ocigledno da je Milosevic postigao jos jedan u seriji autogolova. Na kraju je, po logici eskalacije, preostalo jos samo da se upotrebi policija, sto je vlast i ucinila po kosovskom receptu.

Ono sto izgleda nisu ocekivali, to je da ce i gradjani Beograda na represiju a la Kosovo odgovoriti tako sto ce se pretvoriti u "Albance". Stvoren je paralelni informativni sistem, gradjani imaju svoja mesta i vremena okupljanja, zargon koji ih odvaja od drugih; postoji prava mala industrija bedzeva, pistaljki i drugih rekvizita po kojima se gradjani medjusobno prepoznaju i javno manifestuju svoj otpor. Medjusobna gradjanska solidarnost, preko svih generacijskih, profesionalnih, lokalpatriotskih i ostalih barijera, jaca je nego ikada. Ono sto je fascinantno je potpuni i naprasni nestanak donedavno sveopste mrzovolje: umesto namrgodjenih lica koja gledaju u sugradjane kao potencijalne neprijatelje ili barem neugodne konkurente za ono malo mesta pod suncem (radno mesto, mesto u nekom redu, sediste u tramvaju itd. ) ljudi se raduju jedni drugima i ne ustezu se da tu pozitivnu energiju artikulisu i ovaplote kroz kreativnost. Umesto drustva kao mehanickog skupa uplasenih pojedinaca atomizovane i neiskoriscene energije (koja se zakonito preobraca u autodestrukciju), radja se gradjanska zajednica, ali ne u ime neke nove kolektivisticke ideologije, nego zato sto gradjani znaju da samo zajedno mogu da se izbore za pravo da budu slobodni pojedinci. Otuda dolazi sva ta eksplozija radosti, sav taj galgenhumor pred policijskim kordonima latinoamerickog tipa. Kao da je svako u sebi doneo svesnu, racionalnu odluku da vise nece da se plasi, i da ce oterati ovu mrgodnu vlast sredstvima koja ona ne razume i protiv kojih nema efikasnog oruzja.

Hajde da budemo iskreni do kraja: vec skoro dva meseca, gradjani Milosevica prosto zavitlavaju. Besni uzurpator se ljuti, vrpolji, lupa sakom o sto, ali nista ne pomaze. Sto su gradjani radosniji i slobodniji, njegov mracni bes sve vise raste. Sve dok jednom ne naraste do dimenzija pucanja. Tada ce se diktator rasprsnuti od besa, kao neki balon sa beogradskih ulica. Bice to, nesumnjivo, velicanstven klimaks ovog karnevala.

(AIM) TEOFIL PANCIC