I BANKROTSTVO JE REFORMA

Kakva svojinska tranformacija?

Miloseviceva najava privatizacije i velikih investicija nije bez znacenja, ali je vise znak drzavne besparice nego signal nekog zaokreta u vladajucoj privrednoj filozofiji

AIM, Beograd, 8. 1. 1997.

Vec cuvena novogodisnja cestitka Slobodana Milosevica gradjanstvu Srbije u kojoj je on 1997. godinu najavio kao "godinu reformi i velikih svojinskih i strukturnih promena", mada je protumacena kao cinicna - nije bez ikakvog znacaja, to jest krcata je znacenjima. Po mnogobrojnim drugim signalima koji su se pojavili krajem 1996. godine, moze se zakljuciti da Milosevic i njegovi ljudi, naravno, ne pripremaju stvarnu reformu sistema, kako bi on doista postao sistem privatne ekonomije i slobodnog trzista, ali cini se da doista pripremaju svojinske promene - u pokusaju da socijalistickoj superstrukturi (to jest sebi) obezbede kapital ili za produzenu vladavinu ili za materijalno sigurnu buducu opozicionu delatnost u zemlji ili za udobnu emigraciju u inostranstvo.

Nakon 1996. godine, koja je zavrsena sa trgovinskim deficitom od 2,2 milijarde dolara i sa dva izvozom nepokrivena barter aranzmana (za uvezenih oko 2,5 miliona tona nafte i za oko 2 milijarde kubika gasa), ekonomski eksperti su proracunali da ce negde krajem februara doci do potpunog sloma drzavnih deviznih rezervi SRJ i do "otkazivanja poslusnosti" poslovnih banaka koje i dalje na "kiparskim racunima", to jest, racunima u inostranstvu, imaju znacajna devizna sredstva. U stvari, jugoslovenska drzava je protekle godine i mogla da ide u trgovinski deficit, jer su uvoznike pokrivale poslovne banke koje su tokom sankcija na racune svojih tajnih inostranih firmi ili na privatne inostrane racune svojih direktora prebacile vise od pola milijarde dolara (jedan bankar tvrdi da je svaka od 50 krupnijih jugoslovenskih banaka imala u proseku vise od 10 miliona dolara u inostranstvu, na takvim tajnim kontima).

Milosevic tim tajnim sredstvima izgleda vise ne disponira efikasno, jer je mehanizam njihovog usmeravanja neinstitucionalizovan, a medju menadzerima koji vladaju tim parama sve je manje straha od "mafijaskog poljupca". O tome svedoci, na primer, cinjenica da je Narodna banka krajem prosle godine morala bankama "sa velikim ovlascenjima" (dakle onima koje su ovlascene za oficijelni medjunarodni platni promet) da naredi da koncentrisu u Anglo-jugoslovenskoj banci u Londonu oko 30 miliona dolara - da bi odande mogla da izvrsi neka drzavna placanja ili izda neke garancije.

Jugoslovenske banke, kako se cuje, nerado ispunjavaju ovu naredbu, jer u njoj ne pronalaze nikakvu ozbiljniju informaciju o tome po kojoj kamati deponuju ili pozajmljuju ta sredstva Milosevicevoj londonskoj bankarskoj filijali (Kipar je posle slovenacke tuzbe protiv filijale Beogradske banke izasao iz jugo-finansijske mode). Jos manje znaju (ili smeju da kazu) zasta se skupljaju ta sredstva - pa se do mile volje moze spekulisati o tome da li ce te pare biti koriscene za nabavku novog kontingenta sirove nafte, za "podlogu" za neku buducu privatizaciju domaceg telekomunikacionog sistema (kao domace finansijsko ucesce u eventualnoj engleskoj koncesiji za razvoj bezicnih telefonskih veza), ili se, jednostavno, koncentrisu tamo kao buduci budzet neke buduce izbeglicke socijalisticke "Londonske vlade". Ima i drugih pretpostavki.

Tako se, na primer, mnogi nasi trgovci, koji su osnovali sopstvene firme u Londonu i ciji lobi je najjaci u Beogradu (jaci i od Moskovskog trgovinskog jugo-lobija), plase da ce okamacenje tog londonskog kapitalnog pula morati platiti upravo oni, putem neke srpske uredbe da ce se unosnim uvoznim poslovima moci baviti samo one firme koje bude pratila Anglo-jugoslovenska banka. Ipak, sto se Milosevicev polozaj vise ljulja ovo njihovo podozrenje zamenjuju strahovi druge vrste. Recimo, boje se da ce drzava naglo devalvirati dinar, a to bi znacilo znacajno smanjenje njihovih profita, jer su od Narodne banke i stranih banaka dobili devizne kredite, pa ce za otplatu tih kredita morati odvojiti znatno veca dinarska sredstva iz prodaje uvozne robe - cije cene, opet (zbog male unutrasnje kupovne moci), ne mogu mnogo navise.

No, ako ostavimo na stranu sve posledice ove vrste koncentracije jugoslovenskog deviznog kapitala prebacenog u inostranstvo, uz opasku da ce se paralelno sa politickim slabljenjem "glavnog srpskog bankara", predsednika Milosevica, i strah od odmazde smanjivati i kod izvrsilaca njegovih finansijskih naredbi, pogledajmo kako se seoba kapitala iz sada vec "nesigurne Srbije" i dalje nastavlja. Mehanizmi za seobu su vrlo razgranati: od onih najjednostavnijih, da se devize sakupljene po ulicama za sveze stampane dinare, jednostavno u koferima iznose u inostranstvo - do onih nesto komplikovanijih - koji se zasnivaju na fiktivnom, permanentnom pogorsanju "terms of trade" (fiktivno poskupljenje uvozne robe), fiktivnom poskupljenju spoljnih kredita ili nekih drugih provizija.

Malo ima jasnih informacija o tome da li je doista tacno da SRJ uvozi kinesku naftu za 186 dolara po toni, pri poslednjoj visokoj "svetskoj ceni" od oko 150 dolara za tonu odlicne brent nafte, ili da hiljadu kubika uvoznog gasa placa oko 95 dolara, mada je uobicajena cena koju placaju drzave u komsiluku oko 80 dolara. Ukoliko su price o skupom uvozu ova dva glavna uvozna energenta doista tacne - lako je izracunati da se samo po ova dva osnova negde godisnje odlije blizu 130 miliona dolara. Je li to neka skrivena provizija za neke vazne strance na najvisim polozajima u svojim zemljama? Je li to mozda skrivena kamata za ispuruke koje se delimicno vrse na veresiju? Ili je to skrivena dobit za direktore-ministre koji su i sklapali ove poslove? Ili je to kanal za seobu drustvenog kapitala na tajne racune u inostranstvu - kako bi se odande bolje manevrisalo kad u zemlji dodje na dnevni red privatizacija? Sve su to pitanja koje "u institucijama sistema Srbije" niko ne postavlja, a ocigledno je rec o vitalnim pitanjima.

Oko privatizacije u Srbiji stalno se svi sudaraju sa raznovrsnim tajnama, pa ni Miloseviceva najava u tom smislu nista jos ne rasvetljava. Uprkos opstepoznate "zakocenosti" tog procesa, iza zavese se i dosada odvijala selektivna privatizacija. Ko, na primer, zna da su i pored famoznih zakona o "revalorizaciji" neke krupne drustvene firme ostale potpuno privatne - "Vital" iz Vrbasa (1.074 zaposlena), "Albus" iz Novog Sada (751 zaposlenih), "Umka" (739), "Eterena" iz Kule (364), "Pekabeta" (2.041) itd. (Vidi novogodisnji broj "Ekonomske politike"). Tako se sutra moze dogoditi da u necijim rukama osvane i kontrolni paket akcija pola PTT Srbije ili Elektroprivrede Srbije, a da taj pretezni vllasnik bude imao stranu adresu. To jos nece znaciti da je i doista stranac, to jest, da ce se nacionalno bogatstvo naci "u tudjoj ruci".

Mozda ce neka domaca socijalisticka crna ruka privatizovati domacu privredu u inostranoj rukavici, pod stranom zastavom i pod vidom poverenja stranih invevstitora u stabilnost ovdasnje socijalisticke vlasti. Ko zna, mozda je Milosevic takvu svojinsku privatizaciju imao u vidu kad je izgovarao novogodisnju cestitku?

(AIM) Dimitrije Boarov