POGLED MRTVE RIBE

Srpska drzavna televizija (RTS)

Na Novu 1997. godinu gledaoci drzavne televizije u Srbiji jos nisu saznali rezultate izbora odrzanih dva meseca ranije, 3. i

1. novembra 1996, a sa izvestajem specijalnog izaslanika predsednika OEBS Felipe Gonsalesa upoznati su (spikerskim) trijumfom sto je u Srbiji najveci broj glasova dobila koalicija Socijalisticke partije Srvije (SPS), Jugoslovenske udruzene levice (JUL) i Nove demokratije (ND). Potom je ministar spoljnih poslova Milan Milutinovic objasnio da je Gonsales "pobrkao loncice". Tako je sve doslo na svoje mesto ili, drugim recima, nigde

AIM, Beograd, 4. 1. 1997.

Kada su 14. jula 1789. godine Parizani upali u Bastilju, u njoj je sedelo samo nekoliko pravosnazno osudjenih robijasa i, vec tada cuven, markiz De Sad. U srpskoj TV Bastilji, pored koje vec nedeljama prolaze kolone gnevnih gradjana, sedi mnogo vise osudjenika, nijedan markiz i - niko ih ne oslobadja. Na fasadi ulepljenoj jajima nema svetla, iz zgrade nikakvog zvuka i to je, uz dobacivanje desetina hiljada "slucajnih prolaznika" prava slika stvarnosti koju Javno preduzece RTS nece emitovati. Njihova virtuelna realnost mnogo je lepsa a buducnost izvesnija, narocito kada je publici saopstavaju sa idiota, ekrana preko koga curi ono sto su nadlezni urednici - i onaj glavni i neodgovorni urednik - odobrili da se podanicima objavi kao cista istina.

Tu istinu objavljuje jedva svaki deseti radnik Informativno-politicke redakcije, ciji je glodur Milorad Komrakov karijeru napravio kao policijski izvestac (sa kongresa Interpola

1. u Beogradu). U stvari, u informativno politicku igru ukljucena je samo nekolicina urednika RTS: Ljiljana Milanovic (profesionalna kvalifikacija: zena glavnog-i-odgovornog Dragoljuba), receni Milorad i jos neki, koji se u dimu cigareta ne vide kad, po zadatku sa Najviseg Mesta, u sluzbenim prostorijama po ceo dan tajno slusaju program Radija B92 kako bi znali sta valja pripremiti za zestoko uzvracanje publici RTS u "udarnom"TV-dnevniku.

Nista novo na RTS: uredno je menjala programe (i voditelje) spram tekuce politicke linije. Tokom 1990-1992. tiho je ukinuta Jugoslovenska radio-televizija (JRT), prethodno Yutel i dnevnici drugih tv-centara. Dresiranje elektronskih medija nastavljeno je prekidom emitovanja dnevnika RT Crne Gore, "preuzimanjem" NTV Studija B i osnivanjem "nezavisnih" TV stanica BK Telecom (koju je direktor Aleksandar Tijanic, s nadimkom "Gigant hrvatskog novinarstva" adekvatno reklamirao sloganom "televizija otvorenih ociju" koja ne vidi samo kako se zivi u Srbiji) i TV Pink, koja je u ratu nastupala sa turbofolk programom, dok joj tandem Mira Markovic & Ljubisa Ristic nisu naredili da predju na "urbani program" (kolokvijalno poznat kao "ritmicna svadja beogradskih crncina" ili "JUL je cool", tj. kul, tj. govno na ciganskom).

Od "uvodjenja" visepartijskog sistema drzavna televizija je imala samo dva upravna odbora. Pre pet godina srpska vlada prvi put je formirala Upravni odbor Radio televizije Srbije, telo koje - po zakonu koji je donela Narodna skupstina Republike Srbije - cinilo 17 ljudi, od kojih 12 "strucnjaka za delatnost televizije i afirmisanih kulturnih, naucnih i javnih radnika, i pet strucnjaka iz RTS". Proslog januara (1996) srpska vlada je resla da promeni Upravni odbor, posto je cetiri godine ignorisala sve skupstinske inicijative za promenu Zakona o RTS. Sasvim u skladu sa opstim tendencijama, za predsednika "novog" Upravnog odbora RTS predlozen je Vukasin Jokanovic, savezni ministar policije. Predlog je kasnije promenjen u korist Nade Popovic-Perisic, ministarke kulture koja je karijeru izgradila kao apsolutni gubitnik prvih slobodnih, istorijskih i tako dalje izbora jos 1990. godine. U Upravni odbor RTS imenovani su i seljak Bogosav Bozic, i Gorica Gajevic, prvo poslanik u skupstini, potom naslednica Milorada Vucelelica na mestu sefa poslanickog kluba, najzad gensek SPS, akademik Antonije Isakovic, Miladin Jovic, glavni i odgovorni urednik necega sto se jos zove TV Pristina; Dragan Jokic, pomocnik direktora RTV Novi Sad; novodemokrata Svetozar Krstic, potpredsednik srpske vlade (dok se drukcije ne resi); Cedomir Mirkovic, slobodni letac, osnivac nekoliko stranaka, strucnjak za medije i generalni direktor "Prosvete" koja se jubilarno predstavlja kao naslednik "Geca Kon AD"; dr Dragoslav Mladenovic, ministar srpske pros vete...

Sa takvim zaledjem, ne cudi sto ni najtvrdje jezgro placenika rezima na drzavnoj televiziji nije u stanju da pruzi vise od zabezeknutog pogleda mrtve ribe, dok sa "idijota" cita anonimne komentare, brkajuci akcenti s padezi i ostalu politiku sa plemenitog zadatka teranja naroda u ono sto on misli.

Stotine hiljada ljudi na ulicama Srbije uredjivacka politika drzavne televizije ne primecuje vec vise od mesec i po dana. Doskorasnju formulu ("pristalice i simpatizeri koalicije Zajedno kojih je sve manje i manje") zamenili su slajdovi tzv. pisama i telegrama podrske predsedniku, ankete gradjana koji - zateceni na ulici - posle toga danima ne mogu da se operu pred familijom i prijateljima.

Cak se i predsednik SRJ (Zoran Lilic) ovih dana pojavio na ekranu RTS, umesen u splacine od telegrama podrske Milosevicu, protesta gradjana zato sto je struja jeftina i podrske ideji da se bundzije nadju na mestu koje im pripada ("u institucijama sistema", objasnio je Zoran Lilic u nekoj telefonskoj centrali, bas kada u Beogradu treci dan nisu radile nikakve telefonske linije). Drzavna televizija Srbije, samooslobodjena cak i od obaveze da bar povremeno "pusta" Srpsku RT (Pale) - ostala je sama u svom studiju. Ono malo preostalih ljudi koji se jos mogu pozvati na nekakve profesionalne reference u RTS drzi, cini se, da je voda u usima lekovita, jaje na oku dobro za ten, a spikeri

• po opisu radnih zadata - kreteni. U toj vrsti drzavne televizjske realosti zaista nema prepreke da se i silovanje pendrekom demonstranta Dejana Bulatovica u policijskoj stanici proglasi za suptilan oblik primene vibratora.

Poslednja vest: svakog dana u 19.30,kada pocinje udarni dnevnik RTS gradjani Beograda otvaraju prozore i serpama, poklopcima, pistaljkama, trubama prave zaglusujucu buku. Citavih pola sata,koliko traje pomenuta emisija TV "Bastilje",kako RTS od "miloste" zovu Beogradjani u gradu se pravi zvucni haos, ne bi li se nadjacale lazi zvanicne televizije.

(AIM) Aleksandar Ciric