PO SELU SE NE SETA

Ho-ruk palancenje Beograda

Palanka je konformisticka i lako ce se prikloniti drugom vladaru, ako vidi da se aktuelnom drma tron. Iako je primetno da se Milosevic zastrasujucom brzinom odvaja od stvarnosti koja ga okruzuje, nema sumnje da je uvideo da ne moze mnogo da se pouzda u takvu Srbiju, jedinu koja mu je jos preostala. Zato je resio da se kocka sa vlastitom, ali i sudbinom cele zemlje, tako sto ce pobunjenim gradjanima sirom Srbije suprotstaviti postrojbe svojih policajaca

AIM, Beograd, 29. 12. 1996.

Pre osam godina,su mitingasi Backe Palanke, predvodjeni Mihaljem Ketesom(danas direktor savezne carine) zaposela Novi Sad i sproveli u njemu svoj "red", od kojeg se ovaj grad oporavlja i dan-danas; posto je Beograd nesto glomazniji zalogaj, potkraj

1. na njega su krenule Ujedinjene Srpske Palanke koje je Slobodan Milosevic doveo u prestonicu Srbije da mu od nje ponovo ucine mesto po njegovom ukusu. Ambiciozni poduhvat nasilnog, ho-ruk palancenja Beograda nije uspeo.

Iako je rezimska propaganda tvrdila da je u Beograd (strazarno) sprovedeno preko pola miliona obozavalaca lika i dela aktuelnog predsednika Srbije, stvarna slika bila je porazna po rezim: na beogradskim ulicama naslo se nekoliko desetina hiljada zbunjenih i uplasenih ljudi za koje se, uglavnom, moglo videti da se u Beogradu ni u normalnim prilikama ne bi bas najbolje snalazili. Vec na ulazima u grad docekali su ih gnev, prezir i pogrde stanovnika glavnog grada, koji su ovaj masovni politicki izlet doziveli kao "invaziju" poslusne provincije na nepokoreni grad. Zato su okupljanju pristalica opozicije 24. decembra prisustvovali i mnogi gradjani koji do sada nisu zalazili na mitinge, samo zato da pokazu da "nece Surdulica po svojoj meri uredjivati zivot u Beogradu".

" Uvozni" mitingasi morali su na centralnim beogradskim ulicama da prodju kroz svojevrsnog "toplog zeca": gradjani su se nacickali na rubovima trotoara i dobacivali im pogrde i "prijateljske savete" da se vrate tamo odakle ih je Predsednik dovezao. Bilo je primetno da su pridoslice zatecene i zbunjene docekom koji im je priredio glavni grad. Tamo odakle su dosli culi su da Beogradom divlja sacica izmanipulisanih vandala, i bili su ubedjeni da ce po dolasku od ogromne vecine gradjana "razrusenog grada" biti docekani kao oslobodioci. Umesto toga docekani su otprilike onako kako bi verovatno Ljubljancani ugostili "antibirokratske" mitingase koje je Milosevic 1989. hteo da izveze u Sloveniju. Srecom, tada je bliski susret onemogucen.

Jedan od nezeljenih nusprodukata kontramitingovanja u reziji vlasti je cinjenica da su se svi mogli osvedociti da podrska Milosevicu - dobrovoljna ili iznudjena, gotovo da i nije vazno - moze doci samo od one Srbije koja srice slova i mice usnama dok ih odgoneta, Srbije koja sva saznanja o svetu crpe sa RTS ekrana i, eventualno, iz vecernjih rezimskih dnevnika koji ne stampaju tekstove duze od pet-sest recenica da ne bi naprezali svoje citaoce. Njemu je preostala samo prigradska i palanacka svest koja se povodi za autoritetima, ljudi koji zive u nemastini i u posvemasnjem neznanju ko je za takvo stanje najodgovorniji. Sve sto u Srbiji predstavlja kvalitet, znanje i energiju nalazi se na drugoj strani.

Svojom otvorenom osionoscu i bahatoscu Milosevic je poslednjih meseci definitivno i nepovratno okrenuo protiv sebe onu gradjansku tihu vecinu cija deviza je da se "ne mesa u politiku", a univerzalno opravdanje za tu gadljivost glasi "svi su oni isti". Sada vise nema uzmaka i opravdanja za ostajanje po strani, i medju upornim protestnim "setacima" bilo je mnogo vise gradjana koji tradicionalno gledaju svoja posla nego "ljutih" opozicionara koji ucestvuju u svim antirezimskim manifestacijama. Bice da je jedan od vaznih razloga za to taj sto je Milosevic tako grubo povredio gradjansko osecanje dobrog ukusa: kradi ako znas kako i ako te ne uhvate; politicar koji je uhvacen u ovakvom lopovluku treba da ode sa scene. Umesto toga, Milosevic uverava sebe i svet da se nista nije desilo, i da sve moze biti kao pre: sto ste videli - niste videli, sto znate - ne znate. To je postupak koji je najvise povredio gradjane koji bas ne vole da ih neko tako otvoreno pravi budalama.

Otuzna je bila slika stvarnih i nabedjenih Milosevicevih pristalica koje su dvadeset cetvrtog decembra defilovale Beogradom: podsecali su na sovjetske turiste iz "zlatnih" vremena Leonida Breznjeva, onako zbijeni, poslusni, uplaseni od sveta koji vide, jadno odeveni i izguzvani od truckanja u autobusima. Dok su ih Beogradjani koji su se izlili na ulice pitali sta tu rade i zasto nose slike onoga koji ih je unesrecio, oni su se zbunjeno smeskali i slegali ramenima. Sa takvom "vojskom" ne mogu se ni u Srbiji vise dobijati politicke bitke. Palanka je konformisticka i lako ce se prikloniti drugom vladaru, ako vidi da se aktuelnom drma tron. Iako je primetno da se Milosevic zastrasujucom brzinom odvaja od stvarnosti koja ga okruzuje, nema sumnje da je uvideo da ne moze mnogo da se pouzda u takvu Srbiju, jedinu koja mu je jos preostala. Zato je resio da se kocka sa vlastitom, ali i sudbinom cele zemlje, tako sto ce pobunjenim gradjanima suprotstaviti postrojbe svojih policajaca i na mirne demonstracije odgovoriti silom, brutalnoscu i najprimitivnijom represijom.

Opravdanje za policijsku represiju nasao je u tome da setaci, eto, "ometaju normalno odvijanje saobracaja" i na taj nacin ugrozavaju normalan zivot u Beogradu i drugim gradovima zahvacenim demonstracijama. Izgovor je ne moze biti nevestiji, posto sada ,umesto demonstranata, policija mnogo efikasnije blokira saobracaj i na sve druge nacine cini atmosferu u gradu napetom i neprijatnom. Deo policijskih snaga ponasa se brutalno prema demonstrantima i gradjanima, a u povremenim verbalnim okrsajima iz policijskih redova se cuju i ovakve reci: pokazacemo mi vama varosanima, svi cete vi na njivu pa tamo zvizdite koliko hocete. Nema sumnje da bi Milosevic voleo da vidi nesto takvo. Po selu se ne seta.

(AIM) Tefil Pancic