MUCNI PUT EMIGRACIJE

AIM Junior Tirana

Vreme biblijskih egzodusa u Albaniji se jos nije zavrsilo. Samo, oni su sada poprimili drugaciji oblik, blazi u svojim srazmerama. Ali, Albanci ipak nastavljaju da beze. Albanija, zemlja sa oko 3,5 miliona stanovnika je istovremeno, za ovih pet godina, dozivela i svoju "smrt" i "ozivljavanje". Na hiljade ljudi, koji su postali radna snaga na zapadu, ostavili su pustim ulice, male balkanske zemlje, ali su i njihove kuce obezbedili pozamasnim sredstvima.

Albanski emigranti su postali poznati na zapadu zbog svojih posebnih karakteristika, u poredjenju sa njihovim "kolegama" iz drugih zemalja. Masovnim i istrajnim iskrcavanjem, oni su uspeli da probiju surove i teske puteve emigracije, bivajuci prvi u redu emigranata koji su preuzeli "debele" poslove. Albanija, u nekom smislu, "zivi" zahvaljujuci radu svojih sinova. U ovoj zemlji gde je mali privatni sektor najrazvijeniji, ali gde domaca prizvodnja jos beznacajna na trzistu, na hiljade porodica prezivljava od prihoda koji dolaze spolja. Radi se o ogromnoj sumi, koja priblizno dostize milion dolara dnevno, ili oko 400 miliona dolara godisnje, i koja je zauzela znacajno mesto ne samo u porodicnom zivotu Albanca, vec i u budzetu drzave. Ovaj veliki priliv novca iz vana jedan je od glavnih cinilaca ozivljavanja trgovine, a posebno prevazilazenja najnizeg nivoa siromastva, u kojem su Albanci ziveli poslednjih godina komunistickog sistema i prvim godinama postkomunisticke tranzicije.

Cifre koje pokazuju broj nezaposlenih u Albaniji su jos uvek visoke. Zajedno sa niskim platama budzetskih radnika, oni su najrealniji pokazatelji siromastva i ekonomske krize. U zadnje vreme u igu su usle i kamatne firme, koje su unistile i onaj ostatak volje za radom, koceci u znatnoj meri slobodnu privatnu inicijativu. U medjuvremenu Albanci nastavljaju da grade vile, kupuju luksuzna kola i namestaj za domacinstva, koji nisu pre pet godina mogli ni da sanjaju. Ovaj veliki korak ka blagostanju ne moze se objasniti malim platama drzavnog sektora, koje u proseku dostizu do 80 americkih dolara, a niti onim iz privatnog sektora, sa prosekom od 150 dolara. Iako je ova poslednji bio najuticajniji u povecanju ekonomskog blagostanja, glavno mesto u ovom paradoksu zauzimaju emigranti. Valute koje oni salju na albansko trziste su u velikoj meri zamenile prazninu dohotka, koji dolazi drugim putevima.

Pre tri godine, jedna studija komesara Van der Stola, o albanskoj emigraciji, javno je obznanila cinjenicu da devet odsto albanske populacije rade kao ekonomski emigranti u zapadnim zemljama. Godinu dana kasnije, rezultiralo je da je taj postotak povecan na 12 odsto. Broj stanovnistva te godine, prema zvanicnim podacima, bio je 3, 2 miliona stanovnika. Jedna druga studija, ovoga puta od strane PNUD-a, govorila je da se broj albanskih emigranata opet povecao. Prema ovoj studiji, samo u Italiji se nalazi oko 100 hiljada osoba, dok u Grckoj vise od 350 hiljada. "Resto" koji je raspodeljen u ostalim zemljama je bio beznacajan u odnosu na ovu masovnu koncentraciju.

Nista nije moglo da spreci albanske emigrante da krenu putem emigracije. Po planinama, sami, hodajuci, u camcima, taksijima, brodicima, splavovima itd., oni su prelazili granice dohvatajuci se zemalja iz snova za zapoljavanje i bogacenje. U celoj ovoj bujuci bezanja, izbeglice su belezile rekorde, cak i toliko vredne da se mogu zabeleziti i u knjigama. Takav je slucaj i trojice mladica iz Valone, koji su uspeli da malim camcem preplove Jadransko more, jednog oktobra i da nakon vise dana provedenih na pucini stignu do italijanske obale. To se ponovilo i jednom mladicu iz Peshkopije, ali ovoga puta na kopnu. 23-godisnjak je prosle godine presao hiljade kilometara pesice od Kapshtice, granicnog prelaza sa Grckom, pa do poznatog ostrva Mikonos. To su samo dva slucaja, ali takvih ima mnogo. Mladi Albanci su putovali neobaziruci se na buru, prirodne nepogode, sneg, neprijateljstvo vojske i policije susednih zemalja, vukove i ostala gorka iznenadjenja. Njihova istrajnost je zaprepastila mnoge strance, za koje je ovaj beg sa smrcu na ramenima, bio besmislen.

Svakako, istorija albanskih egzodusa je zabelezila u svom kalendaru i mnogo tragedija. Na desetine njih je zavrsilo na dnu Jadranskog i Jonskog mora, ili su ostali na planinama Grcke i Makedonije. Price izbeglica su jezive. "Kada hodas puteljcima grckih planina, cini se kao da hodas po jednom veoma dugackom groblju" -izjavio je za novine jedan pretuceni mladic od strane grcke vojske. Iz njegovih reci, slika je veoma jasna. Negde ugasena vatra, u nekoj provaliji rasprsene kosti, grobovi bez imena, samo sa enigmatskim napisom "Albanija" pa sve do odsecenih glava. Rascerecena tela od vukova, poluzakopana, truli lesevi i skeleti, nisu zaboravljeni od strane Albanaca. Oni su postali kao piramide pokazatelji, koje ce kazivati mucan put ka nekom boljem zivotu. Albanska stampa se nije libila da predstavi delice ove nacionalne tragedije. Na njenim stranicama izvestaci sa juga i primorja, dali su bezbroj primera bolnih dogadjaja, ali koji svakako ne pokazuju prave njihove srazmere. Oni su postali nezaboravni u ocima drugova, slucajnih prolaznika ili u ocima zveri mora ili zemlje.

Jadransko i Jonsko more, kao sto su etiketirani od strane stampe, bili su najveca groblja albanskih emigranata. Tragedije na moru redjale su se od samog pocetka, ali je najpotresnija od njih nestanak grupe mladih iz Peshkopije, koja se utopila blizu italijanske obale. 14-rica momaka iz sela, nisu ni danas pronadjena. Bol u ovom slucaju nije dodirnuo samo jednu porodicu, vec celu zajednicu.

Iako je na desetine stranica protesta pisano, Vlada nije uspela da kontrolise fenomen emigracije. Tokom poslednjih pet godina, cesto su se vojske Italije, a posebno Grcke koncentrisale na drugoj strani granice, kako bi izasle na kraj sa albanskim emigrantima. Medjutim, nista se nije promenilo. I nasuprot oruzju, mladi sa juga ili severa, uspeli su da predju na teritoriju zemlje kojoj su stremili. Granicna linija sa Grckom je povremeno kontrolisana i uz pomoc helikoptera. Uputstva su bila odsecna i ostra, ali vise od toga uzasnija je bila mrznja tih ljudi plavim uniformama, koji su eksperimentisali torturama nacistickog tipa na albanskim mladicima. Pred ovim bolom, glas zvanicnika iz Tirane bio je veoma slab. Cesto se on namerno stisavao, samo zbog neke vec unapred odredjene politike.

Roland ZILI AIM Tirana