DOSTA DESAVANJA A MALO DOGADjANJA

U godini koja ovih dana odlazi, na Kosovu se desavalo dosta toga (i svasta), ali nije bilo dogadjaja koji bi nagovestio njegovo skoro resenje, sto znaci da se racuni iz ove godine prenose u narednu, ali sa kamatama ciju cenu jos niko ne zna, kao sto malo ko zna koliki ce biti troskovi ovog razvlacenja. Od ono nesto dogadjaja, koji su mogli nesto znaciti, bio je dogovor pretsednika Slobodana Milosevica i dr. Ibrahima Rugove o povratku albanskih ucenika u skole, one drzavne. Medjutim, on se razvodnio u uopstenim izjavama o njegovom civilizacijskom i humanitarnom karakteru, buduci da nije dogovoreno glavno u njemu: da li on znaci povratak albanskih ucenika samo u skolske klupe ili je to ukljucenje u obrazovni sistem Srbije, koji se godinama bojkotuje, zbog cega je rad na njegovoj realizaciji zastao: bar za javnost i po onom sto se o njemu cuje. Takvu ili slicnu sudbinu bi imala, da su pokrenuta, i pitanja u oblasti kulture, odnosno informativnog sistema, sto znaci da se kosovsko pitanje ne moze resavati na rate, tj. od jednog do drugog problema, vec samo u korpusu svih problema koji su ili ce nastati u toku pregovora koji predstoje, ali je vec sada izvesno da ce ono politicko biti glavno i najteze.

Zato sto se dosta pricalo a malo uradilo, obe strane u tom sporu se, na kraju godine, nalaze tamo gde su bile - na njenom pocetku. Srpska ce i dalje raditi na tome da Kosovo zadrzi kao deo svoje teritorije, i drzavnsoti naravno, pri cemu ce se pozivati na izjave medjunarodne zajednice - da je ono unutrasnje pitanje u koje se ona (kao) nece mesati, mada ce svojim ponasanjem uticati na njegovo resenje. Njen minimalni ustupak bice vracanje stanja na resenja iz Ustava 1974. godine, a onaj maksimalni to isto sa nesto vise ("1974. plus"). U drugom slucaju, koji je mnogo realniji, to bi bilo raspisivanje izbora i formiranje Skupstine, odnosno Vlade, sto bi, bez obzira na formu, bila neka vrsta federalnog, cak konfederalnog odnosa

• nalik onom u Kanadi, ali puno drugaciji od njega, jer se na, gotovo sigurnom Referendumu posle toga, pobednik vec sada zna. Njegov rezultat bi bio masovno izjasnjavanje Albanaca za nezavisno, suvereno i neutralno Kosovo sa jednakom njegovom otvorenoscu prema Albaniji i Srbiji, odnosno Jugoslaviji. To odmah ne bi morala da bude secesija, jer medjunarodna zajednica na nju ne bi pristala, buduci da bi time dovela u pitanje svoje nacelo o nemenjanju utvrdjenih granica, ali to ne znaci da rezultate ovog Referenduma ne bi uvazila kao izraz politicke volje albanskog naroda koji zivi na Kosovu.

Zato se zvanicnoj srpskoj politici ne zuri sa resavanjem kosovskog pitanja. Njoj odgovara ovo njegovo razvlacenje, jer u medjuvremenu moze sa ponekim svojim postupkom ili cak obicnom izjavom da pokazuje svoju dobru volju, koja je malo ili nista ne kosta, a uzgred, odsustvo spremnosti druge strane da i ona ponesto doprinese ovom resenju. Ta je politika, medjutim, kratkog daha i malog dometa, jer svako otezanje, pa i ovo, ima svoj prag tolerancije preko koga nista nije isto onom kako je bilo, a nikako ovom prizeljkivanom. Zato je ovo sada stanje - ni stani ni kreni - samo privid njenog dobitka, zbog cega ce sutra zateci racun koji nije platila kada je potpis bio laksi, a cena manja. Mada joj nije dobrodoslo ovo odugovlacenje, objektivno ide na ruku albanskoj strani, jer sa svojim pasivnim otporom stice simpatije koje sigurno ne bi imala sa nasilnickim postupcima, u svetu koji drzi do tog ponasanja u cemu vec ima priznanje, pa i naklonost, pre drugih SAD.

Vreme medjutim, moze da bude i protiv nje, jer jednom postavljeni zahtev, posebno onaj veliki se ne moze odlagati do neizvesnih dana, kao sto se jednako sa njim ne moze puno manevrisati, jer bi to unapred bila zamka koja ga lako moze dovesti u pitanje. To znaci da bi svaki kompromis oko strategijskog cilja (Kosovo - Republika) uveliko oslabio politicki uticaj Demokratskog saveza Kosova, jer bi taj ustupak u albanskom narodu bio dozivljen kao napustanje glavnog cilja, a u sopstvenim redovima od strane "jastrebova" bio docekan na noz, -ako ne i kao izdaja. Nesto od ove sapetosti, u kojoj su sada obe strane, pokusace unekoliko da resi ili bar pojasni, zakazani (pa otkazani) susret srpskih i albanskih predstavnika u Nju Jorku u organizaciji i sponzorstvu americke Fondacije Karbegi. Bilo da se odrzi ili bilo kako da se zavrsi taj susret to nece biti dan "D" u resavanju kosovskog pitanja, ali moze nesto da uradi na poceku njegovog kraja.

Povodom najave ovog susreta, oglasio se Srpski pokret otpora, koji gospodinu Allen H. Kassofu izrazava svoj protest sto nije pozvan, zbog cega u ime srpskog naroda sa ovog prostora odlucno odbija da se o njegovoj sudbini odlucuje bez njegovih predstavnika odavde. Hendikep ovog protesta, ali jednako i zahteva, je u tome sto su Srbi sa Kosova na nedavno odrzanim izborima listom glasali za Slobodana Milosevica, cime su dali svoj blanko pristanak da radi po svojoj proceni, ukljucujuci tu i njegovu sudbinu sto je on, sa ili bez njihove saglasnosti, i do sada cinio buduci da se o svojim odlukama puno ne konsultuje ni sa Srbima u Srbiji, kao sto nije ni sa Srbima u Hrvatskoj i Bosni. Zbog toga se lako moze dogoditi da sutra uradi ono sto je juce odbijao da ucini ili ce to uraditi u nekoj velikoj iznudici, tj., priveden pred izbor: uzmi ili ostavi! U bilo kom resenju racun ce (opet) platiti ovaj ovde srpski narod.

Milenko KARAN AIM Pristina