TRECA TREMA PRED PISANJE O MALOJ DOMOVINI

Savezna Republika Jugoslavija

Podanici SR Jugoslavije imaju puno razloga za nedoumicu: sta je, ustvari, njihova domovina. Jer, zemlja u kojoj zive jos nije u Ujedinjenim nacijama, nema svoj pasos, njenoj himni zvizde njeni stanovnici, a ni teritorija jos nije sasvim zatvorena. Demokratski preokret, koji se sad promalja ali koji niposto jos nije izvestan, bio bi valjda okvir za napredak.

Beograd, AIM, 23. decembar 1996.

Pisati o "svojoj domovini" uvek je posao patetican, i s tremom. Nelagoda pomesana sa strahom javlja se takodje, u ljudi mojih godina, i stoga sto se, kad im dopadne ovakav zadatak, odmah prisete pismenih iz skole u kojima nisu smeli omanuti.

Trema koju ovaj autor sad oseca od trece je vrste. Ona proizlazi iz osecanja da on zapravo i nije u stanju stopostotno odrediti sta je njegova domovina. Mi koji zivimo u Saveznoj Republici Jugoslaviji, koji smo njeni podanici, imamo na desetine razloga za tu nedoumicu. Prvi je mozda vec onaj identifikacioni: mi nemamo svoj pasos. Kad kud putujemo koristimo se starim pasosem bivse SFRJ. Mnogo je onih ovde koji i danas vole to ime, i tu nestalu zemlju. Ali, nije malo ni onih koji je preziru. Stari pasos u njihovom dzepu mora da im dodje kao da im neko ubaci zabu u nedra. Nije zmija, ali jezu izaziva.

Negde letos, ministar unutrasnjih dela Vukasin Jokanovic izneo je pred publiku nacrte novih putnih isprava. Koliko se dalo videti, nastojalo se da pobegnu od komunistickih, i da se po dizajnu primaknu modernom svetu. Koliko se, takodje, dalo primetiti postojala je dilema oko boje korica: modro plava ili /opet/ crvena? Taj raskid sa crvenim uopste tesko ide i njemu cemo se u daljem tekstu jos vracati.

Ali, kako tad tako i sad, pasosa jos nema. Pojava novih najavila bi kakvu-takvu konsolidaciju "domovine". Jasno je, medjutim, zasto je / konsolidacije / nema, i pored silnih ambasadora koji su opet jesenas - nakon ukidanja sankcija - stigli u Beograd. Savezna Republika Jugoslavija priznata je od dobrog dela zemalja sveta pojedinacno, ali nije priznata i kolektivno. Ona nije clan Ujedinjenih nacija, niti Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju / ako se to jos uvek tako zove /. To izaziva nemale frustracije kod ljudi, jer polozaj svetskog parije malo kome imponuje. Razumni se ljudi stide. Ono sto je malo kom jasno jeste potpuna indolentnost beogradskog rezima da sto pre resi taj problem. Kad je Milan Panic, kao prvi premijer nove Jugoslavije, ujesen 1992. najavio da ce u UN zatraziti ponovni prijem svoje zemlje u svetsku organizaciju, bio je to pocetak njegovog pada. Na delu je bila teorija o "kontinuitetu" koja je i dan-danas, posle svega, vladajuca. Hoce se po svaku cenu izboriti pravo nasledja od stare Jugoslavije, premda je u najmanju ruku diskutabilno da li od toga ima neke velike koristi. U svakom slucaju, primena te teorije u praksi rezultira i time da se Jugoslavija ne moze ukljuciti u medjunarodne finansijske institucije, sto je upravo pogubno za njenu sankcijama i ratom izmozdenu ekonomiju.

Ni neki drugi simbolicki elementi "moje domovine" jos uvek nisu potpuno sredjeni. Ovaj autor ce zbog vas, citalaca, napisati da je SRJ proglasena 27. aprila 1992, mada taj datum ne zna napamet. To da ga ne zna napamet pise iskljucivo stoga sto ga napamet zna malo ko od podanika ove zemlje. Taj dan jos nije - ako ikad i bude - usao u svest ljudi, jer su ljudi drzavnu tvorevinu proglasenu pre cetiri i po godine doziveli kao neku isfabrikovanu realnost. Kao dete u nesrecnih roditelja koje nije zeljeno, ali se rodilo. Zalud federalni predsednik Lilic vec dve godine zaredom na taj dan naredjuje svecane plotune s Kalemegdana, torzestvenost izostaje, ljudi pre pomisle da je neki djavo opet zapucao.

Konfuziju izazivaju i drugi datumi slicne vrste. Na dan srbijanske drzavnosti 28. marta ( i ovaj sam datum utvrdio u dokumentaciji, nemam ga u glavi ) predsednik Srbije Milosevic polaze venac na Avali, i obilazi pocasnu cetu. Na taj dan 1989. Srbija "iz tri dela" postala je "cela", ali uz zrtve albanskih demonstranata na Kosovu. LJudima se to, nema sumnje, urezalo u pamcenje, i nije im do slave, makoliko da je bilo rdjavo sto je Srbija bila razbijena i podeljena.

K svemu tome, ostao je za citavo ovo vreme da vazi i zakon o 29. novembru kao danu stare republike. Nije bilo samo to u pitanju da je skupstina bila lenja. Rasprostranjeno je uverenje da je taj dan u kalendaru pod crvenim slovom drzala enormno uticajna supruga srbijanskog vodje Milosevica, dr Mira Markovic. Njeno levicarsko bilo je jako kao i njen kapric: pa i sad kad je, ove godine, taj zakon najzad promenjen, ostao je 29. novembar crveno upisan, kao dan nekakvog doista izmisljenog "republikanizma".

Mart, april, novembar? Nema stajne tacke za ljude, kao sto je nema ni kad je u pitanju himna. Opet, veruje se s osloncem na pouzdane izvore, voljom dr Markovic. Bila je ovde velika diskusija oko drzavne himne, spominjao se "Mars na Drinu" kao resenje, cak je u Srbiji bilo i nekog referenduma o tome, ali je ostala stara jugoslovenska himna "Hej Sloveni". Levicarski resentiman dr Markovic poklopio se valjda sa zahtevima teorije o "kontinuitetu". Ali, ako se nesto iz bivse zemlje javno surovo odbacuje onda je upravo himna "Hej Sloveni". Na utakmicama ona nikad ne moze biti izvedena do uz uzasan huk zvizduka. U Beogradu danas, kao u Splitu ili Zagrebu pred raspad. Zna se da su utakmice cesto zborista "malih varvara", pa ipak neki je obicaj da se u vreme himne pokaze minimum pristojnosti. Neka vas ne zavara, medjutim, ako budete imali priliku da sve ovo gledate na televiziji. Majstori miksovanja toliko su se izvestili u stvari redukovanja zvizduka da vam se moze uciniti da se himna "Hej Sloveni" izvodi u grobnoj tisini. Nije tako. Ima, medjutim, pored te zvanicne i jedna nezvanicna himna: na opozicionim skupovima obicaj je, vec duze vreme, da se kao svecana pesma izvodi stara srpska himna "Boze pravde". Ona se slusa sa dostojanstvom, i svecano, kako dolikuje. Mnogi su je tek sada otkrili, i smatraju je, kao pesmu, lepom.

U pogledu teritorije nema ovolike konfuzije kao na planu simbolickih drzavnih elemenata. Daleko, medjutim, od toga da je prica zavrsena i uravnotezena. Sa Makedonijom nije utvrdjena granica, mada komisije rade. Govori se da je sve u redu, ali konacnog rezultata jos nema. Cir je Prevlaka. Jos veci, Kosovo.

Kosovo je u drugom redu jugoslovenskih drzavnih pitanja dok se o njemu ne povede javna debata. Cim se spomene, situacija se radikalno menja. Rekao bi covek da sve gori. Kad je pre pola godine predsednik Srpske akademije nauka Despic predlozio za razmisljanje mogucnost dogovora sa Albancima o mirnom razlazu, digla se bila strasna buka. Ali, kako se digla tako je i splasla. Kosovo je ponovo otislo u drugi plan. Stice se utisak da uvek ima precih poslova ( tako je pocetkom decembra u Njujorku trebalo da se povede jedan srpsko-albanski dijalog, ali su ga demonstracije u Srbiji odgodile ), a takodje i da ima malo odvaznih da se pozabave tim delikatnim pitanjem. Jesenasnji sporazum Milosevica i Rugove o normalizaciji prosvetnih pitanja ostao je mrtvo slovo na papiru, mada je bio dobar znak. Ali, nece tzv. albansko pitanje u Srbiji beskonacno moci ostati nereseno. Jugoslavija je doista multinacionalna zemlja, sarenija u tom pogledu od svih svojih suseda ( sa trecinom stanovnistva nesrpske-necrnogorske nacionalnosti od oko deset i po miliona svih stanovnika ), i morace pitanje svojih nacija stalno drzati na dnevnom redu. Neke cvrste drzavne vizije oko toga sada doista nema. Kao sto nisu dokraja uredjeni ni odnosi medju dvema clanicama federacije. U srbijanskoj naucnoj javnosti ima misljenja da bi saveznu drzavu valjalo preurediti tako sto bi se republike ukinule, a uspostavili regioni. Tako bi nestale Srbija i Crna Gora, mada je ovoj drugoj jasno da bi nestala ustvari samo ona. Treba priznati da ova opcija ne ma podrsku srpskog rezima, barem ne javnu. Ali, Crnogorci su vec bili digli dovoljnu graju.

S druge strane, za ukus ovoga autora, Madjari i Muslimani dizu vecu buku nego sto imaju realnih problema, a Albanci manju. Demokratizacija srpskog drustva verovatno bi bila povoljniji okvir za resavanje problema naroda u ovoj drzavi, jer je realno ocekivati da srpski hegemonizam ( zvuci, istina, staromodno ), i imperijalizam, u njemu imaju manji prostor nego druge, koncilijantnije opcije. Sto hiljada kvadratnih kilometara teritorije nove Jugoslavije, petsto kilometara po liniji sever - jug, i cetristo po istok - zapad, i tristo kilometara morske obale za taj imperijalizam nisu, u principu, dovoljni. Ali, za svako drugo gledanje, mera i nisu ove mere.

Geografija nikad ne pokazuje je li neka zemlja velika ili mala, nego to pokazuju vrednosti njenih drustvenih ustanova i instituta. U tom se pogledu, za razliku od geografije, "moja domovina" ima smatrati malom zemljom. U njoj jos na dnevnom redu nije ni Savet Evrope a nekmoli Evropska Unija, o NATO-u se ni ne diskutuje a nekmoli resava, u njoj su mediji pod takvom cizmom da SRJ ulazi u jednu petorku najbesprizornijih zemalja sveta, prema procenama medjunarodnih institucija.

Bez obzira na to sto sam vec na pocetku istakao svu fluidnost njenog pre svega simbolickog postojanja, ipak ovu konstataciju o velicini izvodim sa zaljenjem. Ali, izvesnu dozu optimizma unose dogadjaji koji traju vec vise od mesec dana. Demonstracije u Srbiji kojih je neposredan uzrok izborna kradja Milosevicevog rezima pokazuju da demokratski potencijali ovdasnjeg drustva nisu trajnije zapreteni. Rat i sankcije jesu posekli tzv. srednju klasu kao postament demokratskih snaga, ali se ona sad pokazuje na pocetku svoje obnove. Ishod bitke na srbijanskim ulicama - koja se zasad odvija u obliku mitinga i kontramitinga - u casu pisanja ovog teksta nije sasvim izvestan. Moguca su, ustvari, tri ishoda: jos zesca diktatura sadasnjeg rezima, gradjanski rat, ili, napokon, demokratski preokret. Da li sadasnji demokatski pokret za promene moze izboriti trecu alternativu? U kontekstu ovog napisa moze se samo kazati kako od toga zavisi hoce li "moja domovina" ostati mala, ili ce postati veca nego je dosad bila.

Demokratski preokret bio bi lekovit za ratne traume, prouzrokovane ratnickim iluzijama nacional-socijalisticke oligarhije, i ratnim porazom. Bede i ponizavanja ionako je suvise. U Saveznoj Republici Jugoslaviji zivi se sa dvesta maraka prosecne plate, u drusenoj privredi, i sa kriminalizovanim odnosima. Bilo sta drugo sto bi doslo namesto sadasnjega tesko da bi moglo biti losije. Pripadnost "domovini", ustvari, najbolje bi se ojacala kad bi se stvorili uslovi da se krene iz brloga.

Time bi se osnazila ona rudimentarna patriotska osecanja koja se i pored svih rezervi prema novoj drzavi javljaju, recimo, na sportskim takmicenjima. Ne moze se reci da nije bila duboko iskrena ona radost koja se siroko manifestovala kada su jugoslovenski kosarkasi bili prvaci Evrope, ili drugi na Olimpijadi u Atlanti. Bila je. Koreni identifikacije "domovine" tu su. Ali, "domovina" tu tek pocinje. Njen nastavak treba traziti u onom da ti je - rekao je to valjda Hajne - domovina tamo gde ti je, kao coveku dobro.

(AIM) Radivoj Cveticanin TRE]A TREMA PRED PISAWE O MALOJ DOMOVINI