DEMONSTRACIJE U BEOGRADU U SLOMLJENOM ALBANSKOM OGLEDALU

Na antirezimske demonstracije srpske opozicije, predstavnici kosovskih Albanaca su reagovali tek nakon dve nedelje od njihovog pocetka. Medjutim, s druge strane, albanska javnost i Albanci uopste, bili su dobro informisani o tome sta se dogadja u Beogradu i drugim gradovima Srbije, pre svega preko nezavisnih beogradskih listova i informativnih emisija stranih radio stanica, koje Albanci prate od kada je na Kosovu ukinut radio i televizijski program na albanskom jeziku. U dnevnoj stampi na albanskom jeziu (Bujku) i albanskoj RTV, dogadjaji u Srbiji su plasirani kao da se desavaju na drugoj strani planete. Otuda pogresna predstava van Kosova da su kosovski Albanci bili u pocetku indiferentni ili uzdrzani. Pre bi se moglo reci da su takav utisak nametnuli kosovski politicari, odnosno dominantna (zvanicna) albanska politika koju vodi ili simbolizuje vodja kosovskih Albnaca, Ibrahim Rugova.

U ovoj reziji, dogadjaji u Beogradu su predstavljeni kao puki protest protiv kradje izbornih glasova i kao unutarsrpska stvar koja se ne tice Albanaca. Osnovno objasnjenje je bilo to da srpska opozicija ima cak nacionalistickiji pristup prema kosovskom pitanju nego aktuelna vlast u Beogradu, odnosno da izmedju njih nema bitnih razlika. Verovatno je mnogo pomogla i inercija politicke prakse, koja je uporno tezila da napravi sto dublji psiholoski, politicki i pravni otpor od Srbije, pre svega u propagandnom smislu, ali i izgradjivanjem sopstvene (kosovske) mreze pravno - politickih institucija, zbog cega Albanci i nemaju razloga i interesa da se mesaju u unutar-srpsko-politicki zivot i unutrasnje stvari drugih drzava.

Uglavnom su politicari kasno shvatili da su demonstracije u stvari jedan snazan i siroki pokret gradjanskog otpora rezimu. Kada su u albanskoj politickoj javnosti poceli da se prave racuni o tome sta bi taj pokret mogao da pridonese za prevazilazenje visegodisnje kosovske blokade, albanski politicari nisu mogli vise da precute temu beogradskih demonstracija pred albanskom javnoscu. Naravno, za istupanja na temu Srba i Srbije, koja zbog ozbiljnosti trenutka ne mogu biti samo gola propaganda, od ne manjeg znacaja bila je i hrabrost da se poruse i neke godinama izgradjene snazne, pre svega psiholoske prepreke.

Zbog toga nije slucajno sto je iz Pristine prvu javnu podrsku uputio Adem Demaqi. Kao prva lasta, a mozda jos vise stilom poruke, on je verovatno mnoge sokirao, ali izgleda da se samo takvim psiholoskim udarom mogao otvoriti put slobodnijem razmatranju osetljivih srpskih i srpko-albanskih tema. U iskrenoj veri i nadi Adem Demaqi je 5. decembra je srpskom narodu izmedju ostalog porucio: " ... I bili smo u pravu srpski narode kada nismo prihvatili da se tucemo s tobom, onako kako su zeleli vlastohlepni crveni gospodari.I jesmo u pravu sto danas, i mi Albanci, iako pod teskim policijskim okovima, upucujemo pogled nade, pruzamo ruku mucenika prema tebi, prijateljski srpski narode".

U jednocasovnom intervjuu albanskoj RTV, Demaqi je rekao da posto su ga mnogi do sada kritikovali zbog toga sto srpski narod naziva "bratskim", u ovoj je poruci upotrebio samo rec "prijateljski". Ali, nastavio je Demaqi, i jedna i druga rec izrazavaju ne samo duboka licna ubedjenja prema svim narodima, nego i tvrdu (nepropagandisticku i kalkulantsku) realnost, jer su Srbi cinjenica, a Albanci mogu da rese svoje egzistencijalne probleme i teznje jedino i pre svega suocavajuci se sa Srbima. Nema i ne bi trebalo da bude nikakve sumnje da ce to neizbezno suocavanje biti lakse sa demokratskom Srbijom. Takodje, Albanci treba da pruze podrsku i zbog olaksavanja evolucije i oslobadjanja tog pokreta od nacionalistickih opterecenja i mitova, posebno prema Albancima i Kosovu, rekao je izmedju ostalog Demaqi.

Na redovnoj Konferenciji za stampu DSK, jedan od njegovih potpredsednika (umesto odsutog Rugove) Hydajet Hyseni, bez sumnje i u ime DSK, apsolutno dominantne organizacije u politickom zivotu Albanaca, u uvodnom izlaganju je izmedju ostalog rekao : "Demokratizacija Srbije na Kosovu se ocenjuje ne samo kao sustinsko unutrasnje pitanje Srbije i njenih demokratskih snaga nego i kao znacajna pretpostavka za resenje neresenog kosovkog problema i opsti proces stabilizacije i demokratizacije ovog dela Evrope. Kosovski Albanci podrzavaju neizbezno demokratizaciju Srbije, ali test i najznacajniji kriterijum za ocenjivanje dogadjaja i politickih snaga u Srbiji za njih (Albance) jeste i ne moze da ne bude demokratski ili antidemokratski stav u praksi prema neresenom kosovskom pitanju. Pravi demokratski pokreti nose u sebi i neophodnu komponentu antisovinizma. Bez radikalne promene srpske politike prema Kosovu, ne moze biti prave demokratizacije u Srbiji i sledstveno tome, njene stabilnosti i napretka.

Po tome kako je ovaj stav bio pretstavljen albanskoj javnosti i internim komentarima, po ucestalijem prenosenju reagovanja iz strane stampe, o nacionalizmu i sovinizmu srpske opozicije i aluzija svake vrste (tzv. usmeno informisaanje i komentarisanje u malim i zatvorenim grupama i dalje je veoma prisutno medju Albancima), bilo je ocigledno da unutar DSK nema saglasnosti o demonstracijama u Beogradu. Medjutim, najgore je to sto se stice utisak da su predmet spora ne toliko same demonstracije, koliko unutrasnja rivalstva i nastojanja da se demonstracije iskoriste za neka nerazuma i nehvatljiva razgranicenja unutar albanskog pokreta. Ta razgranicenja teku na liniji cistije profilizacije onih koji su za nezavisno Kosovo (sadasnja zvanicna politika i oni koji je podrzavaju) i onih koji su navodno za Kosovo pod Srbijom. Takva podela u albanskom pokretu je apsurdna, ali je ona moguca u vatri gole propagande zbog neshvatljivih jednostanosti u dnevnom informisanju na albanskom jeziku. Obzirom da su podrske srpskim demonstracijama bile istovremeno i inicijative za javnu raspravu o mnogim osetljivim temama, pri cemu bi neizbezna bila i ona o dosadasnjoj albanskoj politici, izgleda neverovatno, ali po svemu sudeci, izbegavanje razgovora na tu temu, bio je i ostaje glavni razlog zasto se preti takvim unutar albanskim podelama i zasto se cine pokusaji da se podrska sa Kosova beogradskim demonstracijama svede na bezbojnu i uopstenu podrsku demokratskim procesima u Srbiji. Takav pristup olaksava i to sto u albanskoj javnosti i dalje imaju veliku tezinu argumenti o nacionalizmu i sovinizmu srpskke opozicije i razmisljanja da treba cekati do jasnog izjasnjavanja opozicije o Kosovu.

U ovom sklopu treba sagledati komentar pod naslovom "Srpska opozicija kao i pozicija" koji je objavljen u listu Bujku. Bujku se smatra jednom od najznacajnijih institucija u albanskom pokretu, zbog cega se komentar moze shvatiti i nekom vrstom zvanicnog stava. U njemu izmedju ostalog pise:

"Dok su racionalni zapadnjaci sagledavali dogadjaje ( u Srbiji) hladno, ne istrcavajuci se bezrezervnom podrskom, neke nase politicke licnosti i albanski mediji potrcali su u samom pocetku da ih pozdrave, kao da su imali posla sa bracom po krvi ili po idealu. Braco i sestre, to je intonacija poruke Adema Demacija... Pozdravljajuci ih, reklo bi se da su bili njegovi saborci, a ne neprijatelji, koji su do momenta izlaska na ulice trazili glave ksovskih Albanaca i njihovu krv... Draskovici i Djindjici su dojucerasnja braca Milosevica, a o albanskom pitanju, ona su braca na kvadrat. Kako mogu oni istovremeno biti i braca Adema Demacija? Takvih pateticnih tonova bilo je i u diletantskim analizama albanske TV... Euforija bez pokrica, obuzela je i neke pateticne kosovske izvestace satelitskog programa, a da ne govorimo o jugonostalgicarima albanskog prostora... Albanska reagovanja prema demonstracijama Srba u Beogradu jacaju uverenje da ako bi izasao neko meksi nego sto je Milosevic, jedna katergorija nasih ljudi iskomleksiranih osecajem inferiorinosti, potrcala bi u Beograd bez busole i programa, samo da bi seli sa svojim gospodarima. Dolazi li njihovo vreme"? - pita se komentator lista BUJKU.

U pokusajima da se na Kosovu odrzi i eventualno pojaca nivo podrske beogradskim demonstracijama, oglasila se i zvanicna Tirana, posebno preko cestih redakcijskih uvodnika u zvanicnim i vlastima bliskim medijima. Drugaciji glas iz albanske RTV, cinjenica je od najveceg politickog znacaja za javni i politiki zivot Albanaca na Kosovu. Posle vise godina, razbijena je cvrsta kompaktnost tvrdolinijaskog jednostranog informisanja albanske javnosti na Kosovu, sto, ako se nastavi nece ostati bez politickih posledica.

Od pocetka demonstracija u Beogradu, do 21.demecmbra ove godine, Rugova nije bio na Kosovu. Iz izvestaja koji su pristizali u Pristinu, stice se utisak da je Rugova u Americi i Francuskoj govorio kako su beogradske demonstracije uglavnom unutarsrpski problem i unutrasnji problem druge drzave. Po povratku u Pristinu, Rugova je u Tirani razgovarao sa albanskim pretsednikom Sali Berishom. U saopstenju koje je objavila albanska TV o demonstracijama u Beogadu, govori se sasvim drugacije. Kaze se da su Berisha i Rugova srdacno pozdravili aktivne proteste studenata u Beogradu i demokratskih snaga u Srbiji. "Upereni protiv Miloseviceve diktature, koja najgori pritisak i represiju sprovodi upravo nad kosovskim Albancima, protesti ovog snaznog pokreta zasluzuju podrsku", podvlaci se u podrsci. U opsirnom saopstenju o tim razgovorima, koje je objavljeno u Pristini, ovaj stav o demonstracijama u Beogradu u celini je cenzurisan...

FEHIM REXHEPI AIM Pristina