ORIGINALI I FALSIFIKATI DOGADjANJA NARODA

Milosevicevi kontra mitinzi

Kontramitinzi koje Milosevic ovih dana organizuje po Srbiji zalosna su slika i prilika nekadasnjih "mitinga istine". Energija je sad na drugoj strani. Ali, ako kontramitinzi nisu ozbiljni sami po sebi, ozbiljna je provokacija koju oni u sebi sadrze kao mogucnost fizickog sukoba dveju strana. Gradjanski rat u Srbiji nije nemoguca cena koju bi ovaj rezim platio ako bi bio primoran da ode

AIM, Beograd, 21. 12. 1996.

Jos koliko pre nedelju ili dve srbijanski predsednik Slobodan Milosevic uveravao je svoje visoke goste da nece izvoditi pristalice na ulice kao odgovor na protestne mitinge koalicije "Zajedno". Najpre je to obecanje dao Keti Morton, predsednici americke asocijacije za zastitu novinara i njihovih sloboda, koja je, kako se zna, kao prevashodni cilj svoje misije imala oslobadjanje radija B - 92. Slicnu je rec dobio i italijanski ministar spoljnih poslova Alberto Dini. Gosti, koji su na izvestan nacin bili fascinirani tim svojim rezultatom, tek sto su, medjutim, otisli iz Beograda, a Milosevic je ucinio upravo obrnuto od obecanog. U srbijanskim gradovima pljuste skupovi podrske njemu i njegovoj politici, vec nazvani kontramitinzima.

Bilo bi preterano glupo i pomisliti da se oni organizuju mimo znanja i protiv volje onog kome su posveceni. Ako je to vec tako, postavlja se pitanje sta je bio razlog da Milosevic promeni odluku o mirovanju svojih pristalica, ako je ona, naravno, ikad i postojala u iskrenom obliku?

Nema sumnje da je to, na prvom mestu, postojanost i masovnost protesta koji vodi koalicija "Zajedno". Milosevicev je stab najpre potcenjivao demonstracije tako sto ih je gotovo potpuno ignorisao. Ostavljeno je bilo samo rezimskim medijima da ih "obradjuju", i oni su tu ulogu, doduse, svojski obavljali. Racunalo se - polazeci od proslih iskustava sa slicnim protestima

• na zamor, zasicenje, pa i na hladno vreme. Niceg, medjutim, od toga. Cak je i vreme bilo lepo, i sve lepse, sto je protest odmicao, krajnje neuobicajeno za ovo doba godine.

Protest se, takodje, pretvarao u nesto sto su analiticari nazvali "narodnim pokretom". Istu su formulu o njemu dali i neki iz opozicionih redova, mogli bismo ih slobodno nazvati zavidljivcima, koji su svojom losom procenom situacije ispali iz kola (na primer, Kostunica), i koji su hteli da kazu kako to sto je sada "narodni pokret" ne pripada ni jednoj partiji, ili koaliciji. Vise je nego jasna namera, naravno, da se umanji kapital triju stranaka koje su u koaliciji "Zajedno", i koje vode i usmeravaju proces.

Milosevic se, u stvari, morao prisetiti u takvom razvoju dogadjaja da mu je uzeto iz ruku nekad njegovo najmocnije oruzje. Narodne mase, sa kojima je on svojevremeno po Srbiji i Crnoj Gori radio sta je hteo, sad su bile izvan njegovog domasaja i kontrole, stavise, usmerene pravo protiv njega. Djindjic, pogotovo Vesna Pesic, nisu ranije imali ovo iskustvo sa masama, jedino Draskovic jeste. Ali, ni on kada je organizovao svojevremeno pobune od 9. marta 1991, ili Vidovdanski sabor uleto 1992, nije uspevao da prikupi toliki narod, i u tolikom broju mesta u Srbiji. Polazilo je to za rukom samo Milosevicu. "Dogadjanje naroda" bilo je njegov instrument, kojim je on suvereno raspolagao, i kojim je srusio autonomije Kosova i Vojvodine, samostalnu politicku poziciju Crne Gore, i u dobroj meri, bivsu Jugoslaviju. Ovi su rezultati opstepoznati, ali ih mi ovde navodimo samo da bismo prikazali silinu i moc koju je nekad imao srbijanski predsednik dok je komandovao narodnim masama na ulicama, i koje je (moci) on svakako bio svestan, i onda i sad.

Sad je, medjutim, ta moc na drugoj strani, i razumljivo je da je to moralo da ga duboko zabrine. Njegova javna poza koja hoce da sugerise samouverenost, sigurnost i samopouzdanje samo je, dakako, maska. Dok je, recimo, pregovarao tokom ove nedelje sa niskim studentima u svojoj kancelariji, buka demonstrantskih pistaljki bila je nesnosna, i nije na njegovoj Televiziji bilo majstora miksovanja koji je bio u stanju da je umanji a jos manje da je izbrise pre emitovanja. Mora da se jezio slusajuci a znajuci snagu toga zvizduka: ta on je druge razgonio jogurtima, sad mu se, uz taj strasni huk, o prozore razbijaju jaja.

Odluku da organizuje kontramitinge po Srbiji uslovio je, nema sumnje, ponajvise upravo taj strah.

Kontramitinzi su najavljeni tzv. telegramima podrske, i krenuli su pomalo stidljivo, ali se, dok ovo pisemo, zahuktavaju. Imaju ocekivanu, bucnu, medijsku podrsku. Osnovni nominalni prilaz jeste podrska Milosevicu, njegovom pismu drzavnom sekretaru Sjedinjenih Drzava Vorenu Kristoferu, i stavu da "Srbijom nece upravljati tudja ruka". Ovu patriotsku floskulu izrekao je Milosevic prilikom susreta sa niskim studentima, a ona se koristi kao kontrapunkt "izdajnickoj politici" koalicije "Zajedno". Koalicija "Zajedno" i "rusilacki" protesti beogradskih setaca sredisnji su negativni objekat kontramitinga. Trazi se svuda da se sa "tom brukom i sramotom" prekine. Nigde, medjutim, ni pomena da se na protestima zahteva vracanje ukradenih glasova, i odgovornost za izbornu prevaru.

Opsti je utisak da su kontramitinzi ne organizovani nego sklepani. Dovoze se radnici iz fabrika specijalnim autobusima, istovaruju na mestu dogadjaja, i oni su u mnogim mestima pretezni ucesnici kontramitinga. Uz njih je na tim skupovima puno starih lica. Sigurno je da ne bi bilo uverljivo kazati kako Milosevic nema boljih pristalica. Njih sigurno ima, ali nema ih na dogadjajima. Scenario je svuda apsolutno isti: osuda beogradskih demonstracija koju izrice oficijelni govornik, tu je i poneki stidljivi student, na kraju, obavezno pismo podrske Milosevicu (i osude opozicije, istovremeno) koju cita mesna uciteljica ili doktorka. Ikonografija je, takodje, unificirana: Miloseviceve slike iz mladjih dana, i parole sa krajnje pojednostavljenim porukama, tipa "Slobo, ne damo te", ili "Vuk jednako dolar, Djindjic jednako dojce marka". Parole setaca iz Beograda i drugih mesta Srbije naspram ovih svetska su literatura.

Osnovni elementi i tehnologija iz nekadasnjih "mitinga istine" u famoznoj Milosevicevoj populistickoj, tzv. antibirokratskoj revoluciji, tu su. Ali, bar zasad, oni su samo bleda kopija nekadasnje bujice koja je ulivala strah i trepet. Nema u njima snage, niti ikakve energije. Vise lice na rdjavo pozoriste, nego na stvarni zivot. Ni Mihalj Kertes, sad direktor jugoslovenskih carina a nekad prvak "dogadjanja naroda" u Vojvodini, ne deluje drugacije nego kao falsifikat sopstvenog originala. Pre neki dan je, u svojoj Backoj Palanci sakupio nesto istomisljenika, pa su otud pripretili da ce ako bude zatrebalo i oni u Beograd. Nekad je iz Palanke Kertes vodio antiautonomaski mars na Novi Sad, i ocito sugerise da bi se na odredjeni nacin istorija mogla, i trebala, ponoviti. Ali, Kertes je sad delovao umorno, i staro. U njegovom bi kraju kazali - ofucano, kao papudzijski macak.

Energija je sad, ocigledno, na strani pobunjenika koje predvodi koalicija "Zajedno", i onih koji su organizovani kao "Studentski protest". Oni su sad "dogadjanje naroda". Ali, da pripadnike ove pobune ne bi uvredilo ovo uporedjenje i jednacenje, odmah cemo kazati da je samo snaga presla na njihovu stranu. Miloseviceva "antibirokratska revolucija" bila je jedan drzavno organizovan, ordinarno nacionalisticki, agresivan, rusilacki pokret, sa puno varvarskog u sebi. Sadasnja "revolucija jaja" sve je suprotno od toga.

Ono sto zabrinjava jesu upravo te karakteristike onog nekadasnjeg "dogadjanja naroda" koje se zele obnoviti. Milosevicevo okruzenje vec sad preti milionskim mitingom na Uscu u Beogradu, kojim bi pokazao ko je ko u Srbiji. Tesko da Milosevic ima snage da ponovi poduhvat koji je izveo krajem 1988. Jednom je vec sa kontramitinzima - kada je hteo da parira "plisanoj revoluciji" studenata iz marta 1991. - doziveo totalni fijasko: bilo je to kad su "roditelji" bili na Uscu, a "deca" na Terazijama. Ali, s Milosevicem se nije igrati, cak i kad je slab kao sto je sad.

Kontramitinzi su opasni ne sami po sebi nego kao provokacija, i mogucnost fizickog sukoba medju dvema stranama. Oni mogu delovati smesno i zalosno, ali se nikad ne zna koja varvarska misao cuci u toj gomili. Izgleda da su toga duboko svesni predvodnici koalicije "Zajedno", i drugi razumni politicki ljudi, bez obzira na to sto Vesna Pesic muski vice: "On nama kontru, mi njemu rekontru, pa da vidimo". Gradjanski rat nije nemoguc kao cena koju bi Milosevic platio za odlazak s vlasti. Kontramitinge su osudili, upravo zbog tih nepredvidivih i najgorih mogucnosti, stranke srpske opozicije (izuzev radikali), ali, sto je zanimljivo, i koalicioni partner socijalista, Nova Demokratija, premda je Dusan Mihajlovic, lider ove stranke, bio prvi koji je nagovestio mogucnost nadmetanja na ulici. JUL se, takodje, distancirao od organizacije i ucesca na kontramitinzima, no izvesno da to nije ucinio iz razloga razboritosti, i straha od najgoreg. Osuda koju je o "revoluciji jaja" izrekla Mira Markovic najvise je, naime, preteca, i citava ideologija kontramitinga pociva na stanovistima koja je ovih dana javno izlagala lider Jugoslovenske levice. JUL, dakle, daje softver, a ostalo je na socijalistima.

Treba na vreme kazati da je na njima dvoma, nema sumnje, i odgovornost za eventualne posledice ove opasne igre.

(AIM) Radivoj Cveticanin