MEDIJSKA POLITIKA - STA JE TO?

Kriza stampanih medija

REZIME: Pre dve nedelje je u Sloveniji prestao izlaziti dnevni list desne orientacije Slovenec. U krizi je i socialdemokratsko i manjinski orientisana Republika. Povodom toga Marjan Sedamak, predsednik slovenackog novinarskog udruzenja konstatuje, da je slovenacka medijska scena nerazvijena, da nema dovoljno listova i da drzavu, iako se je upozorava sa komparativnim analizama sa razvijenim zemljama, to mnogo ne zanima.

U vec i onako retko naseljenoj slovenackoj medijskoj krajini prvi hladni dani doneli su prvu zrtvu: "Slovenec" koji bi trebao da bude list konservativnog krila slovenacke politike, prestao je da izlazi. Na trzistu ostalo je jos pet dnevnih listova iz cetiri izdavacke kuce i jedan od tih listova ima sasvim slicne probleme onima koje je imao Slovenec. Radi se o "Republici" koja je osnovana u vreme kada je bar deo slovenacke politike jos uvek ozbiljno prihvatao odrednicu o jedinstvenom slovenackom prostoru, o ukljucivanju manjine (u Austriji i Italiji) u politicke i drustvene procese maticnog naroda i o integracionoj ulogi Slovenije na osovini Istok-Zapad i Sever-Jug.

Tako se sada i u Sloveniji ostvaruje ono sto je u medijsko bogatijim zemljama vec pre nekoliko godina obelezio poljski komunikolog Karol Jakubovic (Jakubowicz). On je na pocetku devedesetih godina pronicljivo primetio da je i u demokratiji najbolje samo tradicionalnim medijima. Recept za njihovo prezivljavanje bio je jednostavan: morali su preci na "drugu stranu ceste" (to znaci, promenili su samo ideolosku boju i stranacku vernost) i promeniti natpis (sto dobro prikazuje promena na naslovnoj strani glavnog slovenackog dnevnog lista Delo: iz "Proleteri svih zemalja, udruzite se!" presli su na "Samostalni casopis za samostalnu Sloveniju"). U medjuvremenu su se sa nekoliko teskoca i privatizovali i do daljeg imaju u toj novini vecinski vlasnicki deo zaposleni. Zbog prednosti do kojih su dosli ti casopisi kao glasnici ili glavnih ili lokalnih partijskopolitickih elita, bili su nedostizni za nove listove. Imali su vec etablirano trziste i citaoce, distribuciju, tradiciju, organizacione automatizme, dokumentaciju odnosno sve ono zbog cega casopis nastaje svakog dana na novo a ne da bi trebali svaku operaciju svakog dana organizovati na novo; sacuvali su se i kadrovi i u toj konstataciji nema nikakvog ruganja na racun novinarskog oportunizma. Jugoslovenski mediji bili su najliberalniji od svih u komunistickom svetu; slovenacki bili su daleko liberalniji medju jugoslovenskim. Zbog toga nije cudno da je izrecica Janeza Janse koji je 1989.godine, posle pobede Demosa na prvim demokratskim izborima, mnogim novinarima najavio "labudju smrt" ostala bez ikakvih reakcija. Osim ironicne. Cak i za najvise spratove urednistva slovenackih stampanih medija vazi da u njima sede sefovi kojima je boravak u tim prostorijama odobrio savet za stampu blagopokojnog Socialistickog saveza radnog naroda.

Samo jedan od novih listova posle 1989 je nasau svoje mesto na novom pluralnom trzistu. To su "Slovenske novice", prvi slovenacki tabloid i prvi primerak slovenacke bledo-zute stampe. Vise od cinjenice da je bila na trzistu rupa koja je trazila takav proizvod - "Slovenske novice" (Slovenacke novosti) su prema poslednjim podacima najtirazniji slovenacki dnevni list - je njihovom uspehu najvise pridonela cinjenica da je tabloid poceo da izlazi u kuci koja je bila kadrovski, tehnicki, finansijski, organizaciono i distribucijski najjaca u Sloveniji. To je kuca koja je vec izdavala osrednji slovenacki dnevni list "Delo", dnevni list koji pokusava i dalje da ostaje "quality newspaper". Car uspeha je u tome da su "Slovenske novice" pocele da izlaze kao stranski proizvod Dela i da su dugo vremena radile bez posebnih redakcijskih i autorskih troskova. Danas su "Slovenske novice" ciste pare.

Kako je moguce da je struktura stampanih medija koja je ispunjavala potrebe jednopartijskog sistema dobra i za strukturu visestranacke demokratije i ideoloskog kao i politickog pluralizma? Najkraci odgovor na to pitanje glasi: pravila trzista. Slovenacko trziste je malo i nerazvito. Zbog te ogranicenosti bilo je barem do sada neinteresantno za svetske i evropske medijske koncerne. Nije mu se desilo ono sto se dogodilo u Ceskoj, Madzarskoj i Poljskoj, gde su - tako u stampane medije i periodiku kao i u radiodifuziju - brzo i nasilno usli strani kapitali. Dve trecine ceskih stampanih medija je u nemackim rukama i jednako su nemacki koncerni od jednom zauzeli madzarske regionalne listove. Dobra strana malenog slovenackog prostora je u tome da su slovenacki mediji u prvom razdovlju demokratije ipak ostali slovenacki. Slaba strana toga je neprestana obnova monopolske odnosno oligopolske situacije. Pet slovenackih dnevnih listova izdaju cetiri izdavacke kuce i samo na jednu od te cetiri

• na Delo - padne polovina citavog prodatog tiraza. Iako ne postoje tacni podaci, prema nekim ocenama mozemo i da tvrdimo da Delu pripada i polovina stampanim medijima namenjenog oglasavackog kolaca. Cak i u bogatim i pluralnim evropskim demokratijama bi usled takve situacije vec pustili alarm.

Drzava koja zeli da ima uredjenu medijsku krajinu mora da ima i dogovorenu medijsku politiku. Kada su u Austriji pripremali projekt Der Standard, krenuli su veoma realisticki. List bi trebao poceti da pokriva vlastite troskove tek posle sedam godina izlazenja, pri cemu mu pocetni kapital nije garantovao samo vlasnik, vec i drzava. Austrija je u 1994. godini potrosila za subvencionisanje pluralnosti medija skoro tri stotine milijona silinga odnosno dobrih 40 milijona maraka. U Svedskoj, gde prosecni tiraz dnevnika iznosi oko 24.000 primeraka, vlada daje za subvencionisanje pluralnosti medija godisnje 400 milijona svedskih kruna, gde treba istaci da ih daje zbog toga jer je svesna znacaja pluralne ponude medija za zdravo stanje demokratskih odnosa. Cak i Italija, koja vazi u tom pogledu za "aljkavu" drzavu, daje stampi subvencije, iako u Italiji dnevno izlazi izmedju 80 i 90 dnevnih listova.

Od drzave u kojoj dnevno izlazi pet, a u najboljim vremenima sest listova, covek bi ocekivao da ce se slomiti od napora kako pomoci stampi. Ali tome nije tako. Ako se slovenacka vlada - a to vazi pre svega za njen liberalni (LDS) deo - igde tako zalepila za ekstreman liberalni princip "laisez faire passez", to je sigurno podrucje medija. Ako cete slovenackog vladnog funkcionera slucajno pitati kakva je slovenacka medijska politika, sigurno ce vam odgovoriti pitanjem : Sta je to? Kada su se Udruzenje novinara Slovenije i dole potpisani godine 1993 latili pripreme nacrta novog medijskog zakonodavstva (Zakon o javnim glasilima i Zakon o javnom zavodu RTV Slovenija bili su objavljeni u aprilu 1994.godine i po kvalitetu uporedivi sa boljim primercima evropskog zakonodavstva na tom podrucju), u nacrt su bile ukljucene i odredbe za obezbedjivanje medijskog pluralizma. I sam naslov govori o tome, jer se nacrt nije zvao Zakon o javnim glasilima vec Zakon o pravima javnosti. Nacrt je sadrzavao tako negativne (ogranicavanje vlasnickih delova, ogranicavanje stranog kapitala, ogranicavanje krstnih veza izmedju stampanih i radiodifuznih medija) kao i pozitivne, sto znaci pasivne (snizavanje poreznih tereta) i aktivne (pokrivanje zagonskih troskova novih medija, subvencije pluralnosti stampanih medija) protivmonopolne mere. Kada se zakonodavni postupak okoncao, u Zakonu o javnim glasilima osali su samo jos negativne protivmonopolne mere odnosno zabrane. A i te mere su pod znakom pitanja, jer u Sloveniji nema organa koji bi reagovao ako bi se razvoj medijske krajine snasao u suprotnosti sa slovom i duhom zakona.

Vladu se nikako - uprkos upozorenjima Udruzenja novinara Slovenije - nije moglo ubediti da citavu stvar jos jednom razmisli. Nisu je pomakli ni argumenti da je Slovenija medijski nerazvijena drzava i zbog toga jer se u njoj novinarstvom aktivno bavi samo oko hiljadu ljudi. To znaci, jedan na dve hiljade stanovnika, za razliku od Nemacke gde je taj odnos jedan prema hiljadu ili od skandinavskih zemalja gde se sa novinarstvom bavi jedan od 700 ili cak jedan od 500 stanovnika. To znaci da se u Sloveniji radi o novinarstvu koje tezi starom dobrom socialistickom zapisnikarstvu i ne ka drobrom novinarstvu. Posle nestanka "Slovenca" koji se zbog svog izrazitog protivkomunizma i revansizma nije svidjao velikoj vecini ljudi, sto u demokratskoj zemlji ne moze da bude razlog za likvidaciju novine, postaja slovenacka medijska krajina nekakav "deja vu": mnogo naime slici na onu koju je za svoje potrebe nekad stvorio Socialisticki savez radnog naroda. Marjan Sedmak, AIM (autor je predsednik Udruzenja novinara Slovenije)