STABILIZOVANA NAPETOST

Vlast i opozicija

AIM, Beograd,

Odnos koalicije "Zajedno" i Milosevicevih socijalista podseca na dvoboj ovnova na deblu iznad potoka. Niko ne popusta.

Cista je sreca da do sada nije zapretila opasnost da se revolt pobunjenog Beograda i ostalih gradova u Srbiji toliko uveca da opasno prelije infrastrukturu Djindjiceve i Draskoviceve partije. Da se to dogodilo, kontrola opozicionara nad demonstrantima bi verovatno otkazala i zapretio bi haos sa otvorenim vratima ka fizickom sukobu sa vlastima.

Nasuprot "zajednicarima" stoji rezim koji ne zeli da politicke interese naroda suceljava u parlamentu. Skupstina je fasada parlamentarizma, jer se sve odluke donose izvan nje, tajno, i u foajeima Milosevicevog dvora. Tako su i jedna i druga parnicka strana na ulici. Opozicija je, doduse, delimicno, prisiljena na nju, dok autoritarni rezim drugacije ne moze.

Napetost izmedju njih je stabilizovana samo zahvaljujuci pritisku Vasingtona. Ona bi bez njega bila odavno podignuta na visi stepen, buduci da je gotovo sigurno da bi Milosevic vec odavno nasrnuo sa svojom zandarmerijom na demonstrante. Bil Klinton je zamrznuo zategnutost u Beogradu na prihvatljivi intenzitet na kome jos niko nije prekinuo odnose sa drugima.

Predsednik Srbije je sujetni marioneta ubedjen u samodovoljnost svog politickog znanja. Jos od kada je Ustavom Srbije iz 1990. zaveden visepartijski sistem, on nije primao predsednike stranaka na povremene konsultacije. Mnoge nije ni licno upoznao. Nije ih pozvao na susret ni iz kurtoazije. Sa nekim od njih se sastajao jedino u trenucima opasnih ulicnih sukoba vlasti i opozicije. Tada je, u stvari, trazio predah. On ne oraganizuje bankete, lov, balove, ceremonije i proslave znacajnih datuma na koje bi pozivao sefove partija, diplomatski kor, predstavnike vodecih institucija i intelektualce. Ne ucestvuje ni na proslavama uglednih naucnih i kulturnih drustava. Ne ide na fudbal, ne posecuje pozorista i bioskope. Ne seta ulicama niti po radnjama kupuje. On izbegava susreta sa svima i odaje se narcisoidnom ubedjenju da je svemoguci izazivac socijalnih resenja. Njegova supruga, doduse, voli da se javno pokazuje, ali kao slabo obrazovana intelektualka i ona izbegava dijaloge, i stalno drzi samodopadljive govore preplasenoj i zavisnoj publici.

Rezim daleko vise gura stanovnistvo u gradjanski sukob od opozicije. I jedna i druga strana su nezrele za tezinu spora u koji su upale, ali rezim odbacuje parlamentarna resenja iako kontrolise oba zakonodavna parlamenta, i savezni i republicki.

Opozicija demonstrira umesto da je izasla u treci krug lokalnih izbora u Beogradu, jer bi na njima pobedila. Ona je pre nego sto je objavila svoju apstinenciju vec ionako izasla na treci krug u Vojvodini i time je kompromitovala svoj bojkot u Beogradu. Cak je priznala neke rezultate sa izbora i u cetvrtom krugu, i stecene odbornike uvrstila u redovan sastav opstinskih skupstina. Izbegavajuci izbornu borbu, rasirila je impresiju da su izborne komisije rezirale njen gubitnik i da zbog toga ide na bojkot. A, u stvari, gubila je na sudovima koji su ponistavali izborne rezultate. Otuda je u Beogradu morala izaci u treci krug makar i prezalila gubitak vlasti u Nisu. Trebalo je da potvrdi pobedu na glasanju i da potom napadne ponovljenu sudsku manipulaciju sa njom. Ovako, odmah se ukopala na zahtevu da se prizna drugi krug i zarobila se svakodnevnim demonstriranjem, vanparlamentarnim pritiskom.

Sada njena sudbina vise ne zavisi toliko od sopstvene snage kao ni od volje beogradskih biraca, vec od intervencije Vasingtona i spoljnjeg uvecanja demonstracione mase. A ono je neizvesno, jer radnicki i rudarski centri jos nisu poslali nezadovoljnike na ulice. Zaposleni, doduse, gundjaju, ali su dezorganizovani, zeste se na rezim, ali ostaju u fabrickom krugu. Stoga je koalicija "Zajedno" osudjena da po beogradskom asfaltu ritualno kruzi, i da, mozda, uzaludno ocekuje spoljnu pomoc. Sama

• ona je vec postigla maksimum.Bojkotom se dezangazovala. Ne bude li dobila radnicku i sindikalnu injekciju, izlizace pendzete bez rezultata.

Rezim propada zajedno sa istoimenom koalicijom. Njihov obracun se odvija u okviru ideoloske porodice. Miloseviceva vlast se sve vise suzava i povlaci se ka sve manjem broju institucija. Predsednik Srbije je vec dobio svoj dosadasnji dvoboj sa opozicijom, mada je time radikalizovao konflikte i sebe dalje poveo ka tesnom sukobu sa aspirantima na vlast. Njegova psiholoska struktura, govore znalci, pre vodi ka samoubilcakoj pucnjavi i atentatu, nego ka lukavoj politici uzlazne rekonstrukcije licne vlasti zasnovane na saradnji sa konkurencijom. On se do sada snalazio odrzavajuci se u destrukciji koju je sam izazvao. Nikada nije postavio merdevine za penjanje na Olimp, vec za siguran silazak u had. Nije razumeo da je postao autokrator ne zbog licnih vladalackih osobina, vec zbog "autokratskog" karaktera srpskog nacionalistickog populizma i ratne politike velike Srbije. Ovaj karakter je zahtevao carsku vladavinu, a ne vodju sa licnim cezaristickim osobinama. Podudarnost koja se izmedju njih u Srbiji zbila, slucajna je.

Propascu nacionalizma i slomom ratne avanture Srbije, predsednik Milosevic vise nema mobilizacionu platformu i otuda tezi da vlada cistim dezideologizovanim nasiljem. Naviknut na kraljevske ovlasti, na poslusnost vojske i policije, okruzen gomilom licnih laskavaca, korumpiranom drzavnom administracijom, ulizickim novinarima i reketaskom trgovinom, on je izgradio infrastrukturu vlasti koja bez gazenja zakona i demokratskih politickih principa ne bi mogla da opstane. Jedino bi on sam morao da je prvi napadne i preko njenog razorenog tela premosti jaz izmedju drzave i alterantivnih politickih snaga. On za to ocigledno nije sposoban, jer bi vec odavno potrazio sagovornike medju umerenim opozicionarima koji odbacuju revansizam po smeni vlasti, kako bi na vreme osigurao licnu i porodicnu buducnost. Umesto toga, odabrao je dizanje sukoba na jos visi nivo sa koga na zemlju padaju jedino totalno unisteni ljudi.

Nece u Srbiji biti samo jednog puta za promenu vlasti. Ukrstice se mnogi: razjedinjeni radnicki i seljacki buntovi, lokalno nasilno preuzimanje drzavnih kancelarija, mirno i oruzano ulazenje opozicije u skupstine, bice i atentata, unutrasnjih policijskih razracunavanja radi zatiranja tragova, direktnih sukoba stanovnistva sa delovima vojske i policije, bice i sukoba izmedju samih naoruzanih vojnika i policajaca, odvijace se mirne demonstracije a ustolicice se i privremeni lokalni banditski knezovi. Na kraju, mozda ce doci i do americko-evropske vojne intervencije.

Pogresno neki misle da mir u Bosni mnogo zavisi od Milosevica. Od njega ne zavisi nista ako Amerikanci hoce da ucine sve. Bosna zavisi od stepena vojnog angazovanja u njoj. Milosevic je Zapadu - mozda potreban, ali samo kao oblik njegovih usteda na direktnim troskovima za intervenciju. Ako bi danas u Beogradu Milosevic pao, u Bosni, medju Srbima, puske bi zapucale od veselja a ne zbog zelje da ponovo krenu na klanicu. Cak i kada bi to hteli, americka vojska bi ih vratila kucama.

Izuzetno teska ekonomska situacija u Srbiji siri potencijal za novu cvrstu ruku, s tim, sto ona ne mora stici iz Miloseviceve okline, niti iz okvira koalicije "Zajedno". Nijedna od ovih strana ne uziva ugled u industrijskom stanovnistvu. Njihov stalni konfliktni karakter neprekidno udaljava birace od njih, dok raste poverenje u gvozdenu ruku vulgarnog fasiste Vojislava Seselja. On se prebacio sa nacionalizma na egalitarijanski socijalni program i parazitski se povlaci po pozadini socijalistickih katastrofa iscekujuci svoj trenutak. Disciplinovanom partijom pruza utisak da bi bio sposoban da u drzavi zavede red. Jedino se on iz nacionalistickog kruga izvukao sa rastucom popularnoscu i veoma lako moze u pucistickim trenucima da bude favorit zaplasene policije i vojske.

Policija se grcevito bori da do promena u vlasti ne dodje. Istukavsi i zatvorivsi Dejana Bulatovica, mesarskog karikaturistu iz Sida, ona je pokazala koliko se Milosevic boji svog istinskog i izoblicenog lutkarskog lika. Cim drzava hapsi karikaturistu, ona tada nije samo zgazila preostale demokratske potencijale u zemlji, vec je zabranila satiru. I cim je stigla dotle da se boji umetnickog politickog podsemevanja i kritike rezima, ona se, u stvari, daleko vise boji stvarne kritike svoje degenerisane vlasti. Zivci su joj deformisani i na kraju su.

Konzervirani konflikt na ulicama Beograda moze jos neko vreme da se odrzava, ali je za opoziciju bolje da razmisli o kombinovanju parlamentarnog i vanparlamentarnog pritiska. Ona to do sada nije uspesno kombinovala. Gotovo uvek je isla na taktiku "ili-ili", a to je plasilo i domace stanovnistvo i Zapad. Nazalost, kako je oduvek bila malo takticna, izgleda da ce marsirati Beogradom i tako se i dalje iscrpljivati, kao sto se iscrpljivala i za vreme "Deposovog" junskog kruzenja glavnim gradom u 1992. Ova opozicija nije izvukla pouke iz svoje proslosti. Ni rezim, takodje.

(AIM) Dragan Veselinov