DISKRETNI PRITISCI

Da li zapadne diplomatije posreduju izmedju vlasti i opozicije u Srbiji

AIM, Beograd, 10. 12. 1996.

Zapadnim diplomatama u Beogradu, za sada, najvise je stalo da ubijede vlast i opoziciju da bi represalije nasilje na ulicama imalo pogubne posljedice za jedne i druge

Odnos zapadnih zemalja prema predsjedniku Srbije, Slobodanu Milosevicu, u sadasnjim aktuelnim zbivanjima svodi se, u sustini, na dublju analizu da li se bez njega moze do kraja sprovesti Mirovni sporazum iz Dejtona/Pariza ili ne? Ocjene pojedinih diplomata u Beogradu se unekoliko razlikuju: od tvrdnje da je on "jos uvijek nezaobilazan politicki igrac" do konstatacije da je "Milosevic najveci dio svoje uloge odigrao" i da se pomenuti mirovni sporazum moze sprovoditi i bez njega. Naravno, cesto je vrlo tesko u potpunosti desifrovati diplomatske formulacije, ali i ono sto se moze da sazna izmedju redova jeste cinjenica da mu je imidz na Zapadu poceo da opada samim tim sto je ponistavanjem izbornih rezultata koalicije "Zajedno" usao u vrzino kolo iz koga ne moze izaci bez "ustupaka". Ovaj izraz za ljude iz opozicione koalicije je, na neki nacin, uvrjedljiv, jer oni ne traze "ustupke" vec samo da dobiju ono sto su na izborima ostvarili.

Ono sto zapadnoevropske diplomate rade tesko bi se moglo nazvati klasicnim posredovanjem izmedju opozicije i aktuelne vlasti. Ni jednima ni drugima taj vid pomoci, bar javno, ne odgovara. To, u prvom redu, daje povoda protivnicima koalicije za tvrdnju da traze pomoc iz inostranstva, sto se najcesce tretira kao svojevrsna izdaja. Vlastima takvo posredovanje ne odgovara zbog toga sto bi na taj nacin i svoje pristalice dovele u sumnju da li je sve bilo regularno na lokalnim izborima. Dakle, poceli bi da sumnjaju i u ono sto im drzavni mediji stalno ponavljaju, a to je pobjeda cista kao suza.

Onoliko koliko se moglo da sazna, zapadne diplomate ne rade toliko na "mirenju" ostecene opozicije i "dobitnicke" vlasti koliko na skretanju paznje da bi se izlaz, ipak, mogao da nadje ukoliko bi jedna i druga strana citavom problemu pristupala racionalnije. Drugim rijecima: u ovom trenutku nije realno ocekivati zbacivanje Milosevica sa predsjednickog trona zato sto on racuna na tri oslonca: vojsku, policiju i jos uvijek prilican broj onih koji, zahvaljujuci najmocnijim medijima, vjeruju da je samo zahvaljujuci njemu Srbiju zaobisao rat. To uvjerenje je u Srbiji rasireno mnogo vise nego sto se to na prvi pogled moze da izgleda. Ono je prisutno cak i kod dobrog broja ljudi koji doslovce jedva prezivljavaju, ali u podsvijesti im je stalno prisutan strah sta bi se tek sa njima dogodilo da su Srbiju zahvatili oruzani sukobi.

Dobar broj evropskih diplomata, po izvorima AIM-a, objasnjava opozicionoj grupaciji i vlastima stavove svojih vlada o aketulenim zbivanjima i samo indirektno posreduje u ispipavanju mogucnosti iznalazenja kompromisa. U tome je, bar za sada, najangozovaniji ambasador Velike Britanije, Ajvor Roberts, pri cemu mu je olaksao posao ministar u britanskom Forin ofisu, Nikolsan Bonsor, predlozivsi tri moguca rjesenja. Jedno od njih je da izborne rezultate i zapisnike dobro pronaliziraju medjunarodni predstavnici.

Drugo rjesenje bi se moglo traziti u formiranju komisije u Skupstini Srbije i, trece, u ponavljanju izbora. Kontakte sa predstavnicima opozicione koalicije i vlasti, po pravilu ne odrzavaju direktno ambasadori nego njihovi saradnici. Takvi kontakti imaju za cilj mnogo vise od cistog informisanja sta vlade pojedinih zemalja misle i eventualno sugerisu.

Najodredjenije su SAD, koje su javno uputile zahtjev - sugestiju predsjedniku Milosevicu da uspostavi dijalog sa opozicijom. Istovremeno, opoziciji je skrenuta paznja, da se okane ostre retorike o zbacivanju Milosevica sa vlasti, sto je trenutno njen osnovni zahtjev, poslije odbijanja zalbi Gradske izborne komisije i koalicije "Zajedno" od strane Vrhovnog suda Srbije. Balansiranje americke diplomatije, cini se, samo je dio diplomatske strategije i javnog dokazivanja o nepristrasnosti. Jer, ako bi Vasington isuvise direktno podrzao opozicionu koaliciju to bi se moglo tretirati i kao mijesanje u unutrasnje stvari jedne drzave, ciji status u medjunarodnoj zajednici jos uvijek nije potpuno definisan.

Kontakte sa opozicijom i vlastima imaju i predstavnici njemacke ambasade, ali njen sekretar, Dirk Lelke, ne zeli da objedolanjuje ko je i sa kim kontaktirao i da li je nesto konkretno dogovoreno. Ono sto je najbitnije jeste cinjenica da vlada SR Njemacke predlaze vlastima u Srbiji da pozove eksperte OEBS-a i Evropske unije, koji bi izvrsili analizu izbornih rezultata i utvrdili u cemu je sustina tvrdnji jedne i druge strane. Na to sigurno nece pristati vlasti u Beogradu, koje su po prirodi stvari organizatori izbora, jer bi na taj nacin indirektno priznale sopstvenu nesposobnost.

Pritisci na Milosevica se, medjutim, pojacavaju mnogo vise nego sto je to on ocekivao, kao i broj demonstranata na beogradskim i ulicama drugih vecih gradova u Srbiji. Po rijecima naucnog saradnika u Institutu za politicke studije, Slobodana Antonica, on je spreman na ustupke "samo kad je potpuno sateran u ugao". On navodi primere njegovog popustanja poslije demonstracija 1991. i 1992. godine, kada je dozvolio direktne prenose skupstinska zasjedanja, smijenio direktora Radio Televizije Srbije i jos neke "sitnice". Po misljenju Antonica, Milosevic cini ustupke samo do onog trenutka dok se stvari ne srede "a onda se vraca na staro".

Za sada, evropske diplomate u Beogradu, koliko se moglo da sazna, ubjedjuju vlasti i opoziciju da bi bilo isuvise opasno ako bi dogadjaji izmakli kontroli i doslo do nasilja, sa jedne ili druge strane. Sigurno je jedno, zapadni svijet zna da se radi o velikim manipulacijama na lokalnim izborima i to je dovoljan povod da se veoma uspori ulazak sadasnje Jugoslavije u Evropu i medjunarodne institucije.

(AIM) Ejub Stitkovac