GIGANT MEDjU TIKVAMA

Aleksandar Tijanic - jedna karijera

AIM, Beograd, 9. 12. 1996.

Pre nekoliko meseci Srbiji se desilo nesto neobicno: dobila je novinara za ministra informisanja! Svakome ko poznaje ovdasnje prilike bilo je jasno da se to ne moze dobro zavrsiti, narocito s obzirom na cinjenicu da se novopeceni ministar zove Aleksandar Tijanic, i da je svojevremeno bio poznat kao "gigant hrvatskog novinarstva", a u potonje vreme kao jedan od retkih sposobnih novinarskih pobocnika dvorske Familije. Tijanic je poletno i ambiciozno krenuo u ministrovanje, pun napadnog samopouzdanja garniranog koketnom autoironijom. Tokom svog mandata nije uspeo da ucini bas nista na poboljsanju tragicnog moralnog, zanatskog i materijalnog stanja srpskog novinarstva, ali je zato preko svake mere uspeo da unisti i poslednje ostatke nekadasnjeg ugleda i statusa koji je u javnosti uzivao. Otisao je sa polozaja pracen burnim zvizducima i prezirom demonstranata koji nedeljama protestvuju koliko protiv izborne kradje Uzurpatora, toliko i protiv bestidnih lazi rezimskih medija. Napustio je ministrovanje zasut salvom ogorcenih i zluradih komentara svojih (bivsih ?) kolega, redakcija i cehovskih udruzenja. "Novinar u meni je zgazio ministra", prokomentarisao je Tijanic vlastitu ostavku, izrazivsi svoje nezadovoljstvo stanjem srbijanskih medija koji su, eto, apsolutno ispod njegovog nivoa.

Karijera ovog originalnog i plodnog novinara bila je krcata kontroverzama; neporeciva je cinjenica da je krajem osamdesetih, u doba sablasnog "antibirokratskog" duhovnog mraka u Srbiji, Tijanic bio jedan od svega nekolicine srpskih novinara koji su otvoreno pisali (tamo gde su mogli - u stampi drugih republika) protiv pomame "vracanja dostojanstva srpskom narodu" i zastrasujuceg talasa populizma koji je ujedinio komuniste i desnicare, bivse sezdesetosmase i rankovicevce, rojaliste i praksisovce i ( sve ostalo sto se pojavljivalo u srpskoj javnosti). U to vreme, Tijanic je bio jedna od omiljenih meta (uz Bogdana Bogdanovica, Dragisu Pavlovica, Branu Milosevica, kasnije Mirka Kovaca) nacionalisticke propagande, kao jedan od dezurnih izdajnika koji "ogovaraju ponosni srpski narod kod vekovnih neprijatelja" i tome slicno. U maticnom NIN-u je mogao da pise jos samo o kosarci (kojom se nekada aktivno bavio), ali su njegovi komentari u "Nedjeljnoj Dalmaciji", "Danasu", "Mladini", i "Oslobodjenju" i intervjui u "Startu" privlacili ogromnu paznju i Tijanicu obezbedjivali gomilu postovalaca i protivnika. Sve je pocelo da se menja nakon prvog Tijanicevog intervjua sa suprugom predsednika Srbije Mirjanom Markovic: Tijanic je vremenom postajao sve blizi ovoj neostvarenoj botanicarki i krugovima oko nje, iz kojih ce se kasnije izroditi JUL. Cime jedan neukusno pretenciozni intelektualni mediokritet moze ocarati lucidnog i iskusnog novinara, koji se druzio i sa kudikamo vaznijim likovima?

Ako iz pristojnosti odbacimo nedokazivu pretpostavku da se radilo o banalnom mirisu blizine moci, vlasti i novca, ostaje da zakljucimo da se nekadasnjem "gigantu hrvatskog novinara" (jedan od nekoliko autoironicnih samonadenutih Tijanicevih nadimaka) pocetnicki i neoprostivo grubo prevario u proceni. Odbijen nerafiniranom retorickom agresivnoscu srbijanske opozicije u njenom ranom stadijumu, Tijanic je, izgleda, pomislio da se stvari mogu menjati nabolje samo iznutra, "dugim marsem kroz institucije", lobiranjem unutar razumnijih i otvorenijih delova establismenta. To ga je dovelo na celo Televizije Politika, gde je izigravao srpskog Robina Huda, kraduci Novom Svetskom Poretku najnovije filmove i prikazujuci ih pauperizovanom stanovnistvu sankcionisanog Beograda. Nakon sto je smenjen od "tvrde struje" SPS, Tijanic se zaposljava kod zemljaka sa Kosova Bogoljuba Karica i osniva BK televiziju, program koji je, iako lepo dizajniran i vizuelno privlacan, hronicno patio i pati od nedostatka autorskog identiteta i integriteta. Odatle, logicno, prelazi u ministarsku fotelju iz koje, sada, pada u zrakoprazan prostor: za politicki establisment on je oduvek bio tudjinski element, previse nepouzdan i njima neslican da bi mu mogli zaista verovati, a za sve koji nisu duvali u rezimsku tikvu, on je postao "prodana dusa" koja je dostojna jedino prezira i o kojoj se moze govoriti ne birajuci reci.

Tako je neslavno propala bizarna Tijaniceva ideja da je ovo jedan gotovo normalan rezim koji se moze uciniti podnosljivim, samo ako mu pridje dovoljno razumnih ljudi. To cudno intelektualno slepilo koje je zahvatilo deo mislecih ljudi u Srbiji jos godinama ce tumaciti i odgonetati mnogi sociolozi, psiholozi, istoricari i drugi strucnjaci. Zato je tragikomicno delovalo ogromno Tijanicevo razocarenje sto se odluke o medijima, eto, "donose bez konsultacija sa njim". Mimo Tijanica je, dakle, prosla cinj godinama zivimo u egzoticnoj "demokraturi" jednog samodrsca koji ni o cemu bitnom ne pita ni parlament, ni vladu, kamoli opoziciju, intelektualnu javnost i gradjane Srbije. Ako nikoga (osim zene) ne pita nista, zasto bi bas za Tijanica pravio izuzetak!? Svojim grejanjem ministarske fotelje Aleksandar Tijanic nije ucinio nikakvu posebnu stetu za medije, jer je njima pod njim bilo jednako tesko kako bi im bilo pod bilo kojim notornim rezimskim kerberom, ali je ucinio mnogo u korist vlastite stete, bar kada je "public image" u pitanju. Danas je docekao da mu lekcije iz casti i profesionalizma dele oni koji su decenije proveli u zavetrini, i kojih nije bilo nigde kada su se "izdajnici" brojali na prste. Ipak, Tijanic je sam bio autor svoje sudbine, i nema prav o da se ljuti ni na koga. Kako je jednom radoznalom duhu mogla da promakne cuvena izreka o sadjenju tikava sa djavolom?!

(AIM) Tefil Pancic