SRPSKI IZBORI I MOGUCA RADIKALIZACIJA NA KOSOVU

Kosovski Albanci i dalje ispoljavaju paradoksalnu "napadnu" nezainteresovanost za dogadjaje u Srbiji. Kao sto su bez dvoumljenja masovno bojkotovali savezne i lokalne izbore u SR Jugoslaviji i Srbiji, tako sada manje-vise "ravnodusno" prate krizu izazvanu flagrantnom i drskom kradjom izborne pobede opozicije na lokalnim izborima. Protiv ucesca na izborima svi albanski politicari su uglavnom navodili argument da su "to njihovi, srpski izbori, koji se nas Albanaca ne ticu zato sto mi imamo svoje izbore". Isti stav, mada ga nisu javno izrekli, oni imaju i u odnosu na sadasnje masovne proteste u Beogradu i Srbiji: "Njihove demonstracije nas se ne ticu; mi smo imali i imacemo svoje demonstracije..."

Ovakvim odbijanjem bilo kojeg oblika ucestvovanja i saucestvovanja u politickom zivotu Srbije, Albanci zapravo zele da demonstriraju volju za nepripadanjem, da potvrde kako oni ni na koji nacin nisu i ne mogu biti deo Srbije.

To sto se Kosovo i dalje smatra delom Srbije i sto se ovde i dalje odrzavaju srpske izborne farse, za Albance predstavlja samo dokaz vise za stanje nasilne aneksiji i okupacije, za sta nije odgovoran samo srpski rezim vec i srpska opozicija, posto ni ona u svom programu nema nikakvu demokratsku soluciju za resenje kosovskog pitanja. Naprotiv, srpska opozicija cesto zastupa radikalnije stavove o Kosovu od rezima. Rezim je, stavise, pred svetskim silama javno preuzeo obaveze da ce raditi na pronalazenju kompromisnih solucija za Kosovo; srpska opozicija je, napritiv, ostro kritikovala spremnost rezima za kompromise, a da u biti nije iznela nikakvu pozitivnu viziju o resenju kosovskog pitanja.

U ovakvim okolnostima kada srpska strana u sustini iskljucuje demokratsko resenje, kosovskim Albancima zapravo i ne preostaje neka druga alternativa, sem da se osecaju kao corpus separatum i van igre. Oni se zato stalno drze po strani, prakticno u poziciji neutralnih posmatraca. Kosovska stampa, a tu pre svega mislim na jedini dnevni list "Bujku" (surogat zabranjene "Rilindje"), najnovijim dramaticnim dogadjajima u Srbiji jedva da posvecuje po tri-cetiri kratka pasusa. Te kratke i bezbojne informacije daju se na unutrasnjim stranama, po pravilu u rubrici koja je posvecena vestima iz sveta, sto treba da stvori utisak da je Beograd za Pristinu postalo inostranstvo u podjednakoj meri (ako ne i vise) koliko su to i Rim, Hag, Vasington ili Adis Abeba.

Ipak, pored ove demonstrativne fasade odbijanja koju reprezentuje "Bujku" i odredjeni krugovi radikalnih izolacionista koji svaku vezu sa Beogradom smatraju sumnjivom ili izdajnickom, postoje i elitni i srednji politicki slojevi medju kosovskim Albancima, koji redovno citaju nezavisnu i opozicionu stampu iz Beograda i koji, stoga, imaju drugaciji referentni stav u odnosu na krizu u Srbiji, stav koji uglavnom inklinira ne ka ravnodusnosti i odbijanju, vec ka zabrinutosti i dubokoj zainteresovanosti za ishod sadasnje krize u Srbiji. Razume se, Albanci koji u ogledalu nezavisne i opozicione stampe aktivno prate zbivanja u Srbiji u principu nisu naklonjeniji srpskoj opoziciji. U sustini, i oni gaje podjednako nepoverenje kako u srpski rezim i tako i u opoziciju. Medjutim, oni smatraju da je ispoljavanje nezainteresovanosti za ishod sadasnje krize u Srbiji, koja se priblizava ivici gradjanskog rata, neodgovorno i opasno po albanske interese. Posto je Kosovo, hteli-ne hteli deo broda na kojem je izbio pozar, Albancima niposto ne moze biti svejedno da li ce se taj pozar lokalizovati, kao 1991. i 1992. godine, kada je pad Milosevicevog rezima ili pocetak gradjanskog rata visio o koncu, ili ce ovoga puta ipak buknuti veliki pozar i u samoj Srbiji, koji ce onda zahvatiti i Kosovo. Stavise, postoji realna bojazan da ce rezim ovoga puta, ako stvari zaista krenu lose po njega, slamcicu spasa mozda potraziti bas u potpaljivanju Kosova i provociranju srpsko-albanskog rata, na slican nacin kao sto je

1. i 1992. godine izbegao i odlozio drustvenu i sistemsku revoluciju u Srbiji time sto je zapoceo rat, najpre u Hrvatskoj a zatim i u Bosni i Hercegovini.

Umesto sada dominantne ravnodusnosti mnogi stoga preporucuju alarmiranje opste opasnosti, pa i mobilizaciju. U najmanju ruku preporucuje se velika budnost i priprema odgovarajuce reakcije na mogucu srpsku ratnu provokaciju.

Zacudo, odgovorne instance albanskog pokreta kao da uopste na haju na ova upozorenja. Na javnoj albanskoj politickoj sceni prakticno nema znakova uznemirenja. Da li im je mozda njihova visegodisnja pasivnost i taktika cekanja otupela osecaj za opasnost pred radikalnim iskusenjima koja moze doneti novi nagli transfer krize iz Beograda na Kosovo? Ili su previse sigurni u spoljne garancije, narocito americke, da se nece dozvoliti rat na Kosovu zbog narusavanje strateske ravnoteze u regionu? Jesu li garancije SAD zaista tako pouzdane koliko u njih veruju kosovski politicari?

Jer, zaista, Rugova i vrh DSK, a oni su takvo raspolozenje preneli i na siroko clanstvo vodece politicke formacije u albanskom pokretu na Kosovu, ne pokazuju ni najmanje znake zabrinutosti zbog zaostravanja odnosa u Srbiji. Oni samo cekaju rasplet i kao da im je svejedno kakav ce on biti. Ako i bude gradjanskog rata u Srbiji, oni su skoro apsolutno uvereni kako ce to biti samo "njihov, srpski rat", i da se on ne moze preliti na Kosovo. Ovde se ne uzimaju ozbiljno ni pretnje radikalnih krugova iz Srbije a ni lokalnih srpskih militantnih grupa da ce organizovati "oruzanu odbranu" Kosova u slucaju izdaje Beograda ili spoljne intervencije koja bi isla u prilog ostvarenja aspiracija Albanaca.

Na Kosovu je do sada objavljeno samo nekoliko ozbiljnijih komentara o dogadjajima u Srbiji i njihovim mogucim reperkusijama na kosovsku krizu. Jedan od njih je komentar Fehmi Aganija, potpredsednika DSK, koji u svojoj nedeljnoj kolumni u listu "Zeri" i inace veoma mnogo paznje posvecuje zbivanjima na srpskoj politickoj sceni. Agani tako u prvi plan istice kljucnu destabilizirajucu ulogu Srbije u regionu. Prema Aganiju glavni problem Balkana nisu "Kosovo i drugi regioni koji isticu demokratske zahteve, vec su to upravo Srbija i njen rezim, posto predstavljaju stalni izvor krize i permanentne nestabilnosti". Istorijski i strateski Srbija je poslednjih godina bila osudjena na tapkanje u mestu zbog "organske veza sadasnjeg rezima sa prosloscu". Kada se radi o poslednjim izborima i neocekivanom porazu socijalista na lokalnim izborima, ocenjuje se da je Milosevic precenio tihu podrsku koju je imao od strane Zapada izmedju ostalog i zbog ocekivanja da bi on mogao biti bolji sagovornik u resavanju eksplozivnog kosovskog pitanja. Pokazalo se, medjutim, da se urbana Srbija konacno zasitila mutirajucih oblika socijalizma, kontrole medija i policijske i represivne drzave na kojima se zasniva Milosevicev rezim.

Raskol u Srbiji, kao i rasciscavanje odnosa u Srbiji istorijska je neminovnost. Da li ce se on odvijati na liniji sukoba izmedju "partizana" i "cetnika", kako to neki zele da prikazu, nije toliko bitno, koliko je bitno to da bez prevladavanja spora u toj nakaznoj formi i uspostavljanja novog odnosa snaga, uopste ne moze zapoceti demokratski preobrazaj Srbije, pa samim tim ni demokratsko razresavanje kosovske krize.

Pozicija Albanaca u odnosu na aktuelnu konfiguraciju zaista nije pozicija izbora. Ako Rugova treba da bira izmedju "partizana" i "cetnika", onda je razumljivo njegovo kolebanje da se uopste izjasni. Na neki nacin on se ponasa kao Azem Vlasi i pokrajinska rukovodstvo na 8 sednici iz 1987 godine, kada su u ondasnjoj konfiguraciji Milosevic u ulozi koja je bila bliza "cetnickoj" i Ivan Stambolic, koji je bio blizi "partizanskoj" tradiciji, vodili ogorcenu i ostru borbu za vlast. Vlasi je tada zagovarao politiku nemesanja u unutrasnje stvari i borbi za vlast u Srbiji, i ta je politika na neki nacin objektivno isla na ruku Milosevicu, jer mu je osigurala tesnu vecinu.

Rugovina politika nemesanja i posmatranja sa strane takodje ide na ruku Milosevicu zato sto Kosovo u unutrasnjoj borbi za vlast u Srbiji kompletno ostavlja na raspolaganje rezimu. U sustini, za Rugovu i albansku elitu to je izbor manjeg izmedju dva zla; Milosevicev rezim ima bar nekakvu nametnutu i kompromisnu viziju resenja kosovskog pitanja, dok je opozicija, - kako kaze Agani u pomenutom clanku "bez jasne vizije". Za opoziciju se konstatuje da ona "zna sta nece, ali ne zna sta hoce". Ovu poslednju konstataciju Agani vezuje za deo izjave Zorana Djindjica prema kojoj, parafraziram, "srpska opozicija ne zeli da igra ulogu Siptara u Srbiji". Djindjic, dakle, smatra da su Albanci svojom nenasilnom i pasivnom politikom postali jedan od stubova rezima, pa zato najavljuje militantniju politiku opozicije. Medjutim, Djindjic i drugi lideri srpske opozicije, kao labava neprincipijena koalicija desnice i politickog centra, ne nude nista vise od promene rezima. Njihova vizija demokratske Srbije sadrzi ogromnu slepu mrlju - upravo problem Kosova. Agani zato zakljucuje da je "odnos prema Kosovu jednu od najvecih slabosti" srpske opozicije. U predizbornim govorima, iako se deo ostrine nastupa moze pripisati retorici predizbornih preterivanja, Vojislav Kostunica je bio najavio pocetak srpsko-albanskog rata u 1998 godini, kao reakciju na Milosevicevu izdaju Kosova.

Da rezimiramo. Kao sto je demokratski svet u poslednje vreme, a i na poslednjim izborima, skoro otvoreno podrzavao Milosevica, tako i Albanci tipuju ne na demokratsko resenje, koje im se cini himerom, vec na autoritarno resenje problema Kosova. Oni smatraju da je bolje za njih ako tipuju na oslabljenog autoritarnog Milosevica, nego li na kakafonicnu nacionalisticku opoziciju. Agani je najjasnije formulisao pragmaticnost aktuelne albanske politike. On kaze: "Na prvi pogled, cini se da kriza u Srbiji usporava i odlaze proces trazenja resenja za Kosovo. Medjutim, oslabljujuci Milosevicevu poziciju (ovaj proces) ne moze a da ne poveca njegovu poslusnost u odnosu na spoljne faktore kao i potrebu da trazi resenja za otvorene probleme".

Shkëlzen Maliqi AIM, Pristina