KAZAN ZA TRIDESET HILJADA NAJSIROMASNIJIH

U redu za besplatan rucak pred narodnom kuhinjom

,AIM, Beograd, 20. 11 1996

Svakodnevno se u Beogradu podeli vise od 4.300 besplatnih obroka starim i vrlo siromasnim ljudima koji kazu da nemaju drugi izbor.Nastavak rada narodnih kuhinja neizvestan nakon ove zime: dugotrajna kriza je icrpela jugoslvensko stanovnistvo i zamorila donatore

"Da nam ovde ne dele besplatan rucak,tesko bi mogao da prezivim sa penzijom,jer kad platim stan i struju ostaje mi dva dinara za hranu....Nikada nisam vmogao ni da pomislim da cu se jednog dana hraniti na kazanu.A, eto, vidite, tu sam iako sam radio skoro trideset godina", kaze osamdesetdvogodusnji A.M pravdajuci zakon anonimnosti stidom sto se nasao u redu gladnih i bespomocnih. Tromim korakom, sa plasticnom kesom u ruci, iz koje viri polovina vekne hleba, napusta Dnevni centar i klub za starije u Lominoj 17 u Beogradu i nestaje u gradskom metezu.

U redu za besplatan topli obrok najvise je starih lica. U tisini na salter za izdavanje hrane prinose svoje plasticne posude i aluminijumske serpice. Kratko se zadrzavaju u prostoriji, tek toliko koliko im je potrebno da rucak spakuju u svoje torbe i kese. Hranu najcesce nose kuci ili je pojedu u nekom od gradskih parkova.

Manje od zivota

U Beogradupostoji sesnaest mesta gde se svakodnevno najsiromasnijim stanovnicima ovog grada podeli vise od 4.3oo obroka. Nepokretnima socijalni radnici rucaknose kuci.Ko ce uzivati u "privilegiji" besplatnog obroka odredjuju centri za socijalni rad u saradnji sa lokalnim organizacijama Crvenog krsta.

Od februara 1994. kada je poceo da se ostvaruje Program narodnih kuhinja Medjunarodne federacije drustava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, broj korsnika u Jugolsaviji se sa 4.200 popeo na 29.839 u junu 1996. Medju njima je vise od 5.000 izbeglica. Danas se inace,na teritoriji cele SRJ besplatan rucak deli preko 68 kuhinja na 122 punkta.

Tipican korisnik besplatnog rucka, prema nedavno objavljenom istrazivanju ekonomista Aleksandre Posarac i Srdjana Bogosavljevica, pripada najsiromasnijem sloju stanovnistva, i "u javnu kuhinju dolazi(90,3 odsto slucajeva) jer nema drugi izbor". Zivi od penzije ili socijalne pomoci, a prihod po clanu domacinstva im je najcesce ispod 100 dinara mesecno. Rec je u 66 odsto slucajeva o licima nizeg obrazovnog nivoa. Ljudi iz reda za topli obrok zive bezmalo svi u gradu(vecina u sirem i uzem centru,a tek 27 posto u prigradskim naseljima; medju korisnicima javnih kuhinja gotovo da nema ruralnog stanovnistva). Stanuju u pretezno nekonfornim stanovima, najcesce bez kupatila i tekuce vode. Uglavnom zive sami ili u dvoclanom domacnstvu. Njhovo zdravstveno stanje "saglasno" je sa staroscu i uslovima u kojima zive. Gotovo jedna polovina korisnika koristi javnu kuhinju duze od 18 meseci, a jedna cetvrtina dolazi po besplatan obrok duze od dve godine. Istrazivaci dalje konstatuju da najveci broj ljudi uopste nema ideju o tome gde bi mogao da se hrani u slucaju da javne kuhinje ne postoje, a svega sedam posto racuna na pomoc rodjaka. Kada je rec o kvalitetu hrane, 90 posto ispitanika je njom zadovoljno.

Prema analizi siromastva koja je bazirana na podacima Ankete o potrosnji domacinstava Saveznog zavoda za statistiku, prosle godine je u Jugoslaviji bili tri miliona siromasnih koji nisu mogli da zadovolje ni minimalne potrebe za hranom. Oko 650.000 ljudi je u dubokom siromastvu, a procenjuje se da broj potencijalnih korisnika narodnih kuhinja dostize cifru od 75.000 ljudi, ukljucujuci i sadasnje korisnike.

Umorni donatori

Da potrebe na terenu znatno premasuju tridesetak hiljada obroka, koliko se sada deli, potvrdjuje i Olga Milanovic, saradnik u Medjunarodnoj federaciji drustava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca. U izjavi za AIM ona upozorava da zahtevi za povecanjem broja obroka stalno pristizu, cemu po svemu sudeci nece moci da se udovolji. Program narodnih kuhinja je vrlo skup,a svakog meseca treba obezbediti 7oo.ooo svajcarskih franaka. Interesovanje donatora za program narodnih kuhinja,kazu upuceni, je naglo opalo,sto se objasnjava dugotrajnoscu krize u Jugoslaviji. uz to, donatori su sa lakocom mogli da hrane desetak hiljada ljudi, ali sada, kada je ova cifra bar utrostrucena, sve manje su spremni na dugorocnije finansiranje.

"Program mora da se nastavi, jer on ima izrazito ljudsku dimenziju: daje jedan topli obrok onome kome je potreban", kategorican je Morris O'Nil(Maurice O'Neill), rukovodilac programa narodnih kuhinja u Jugoslaviji, dodajuci da je Medjunarodna federacija Crvenog krsta i Crvenog polumeseca sebi postavila zadatak da sa programom u ovom obliku nastavi do kraja zime. "Na zalost,toje program koji se siri, a sa prosirenjem idu i veliki troskovi. Sada smo u fazi da nam je vrlo tesko da pronadjemo donatora, koji ce pokrivati osnovne troskove programa za jedan mesec. Prihvatajuci realnost zamora donatora, prinudjeni smo da trazimo nove nacine za nastavak rada narodnih kuhinja u Jugoslaviji, napominje g.O'Nil.

Iako su male sanse, a garanciej za nastavak zivota narodnih kuhinja posle zime, gotovo nikakve, nas sagovornik kase da ce dati sve od sebe da svaka kuhinja produsi sa radom. Planira da jos pre Bozica uputi apel donatorima dafinansiraju manje programe. Veruje da ce nacionalna drustva Crvenog krsta od Kanada do Finse smoci snage i sredstava da finansiraju ove programe. az uzvrat, bi mogli da imaju potpuni uvid kako se oni ostvaruju. Gospodin O'Nil je uveren da kada bi donatori dosli ovde i videli ljude u redu za hranu, niko od njih ne bi mogao da uskrati ni jedan topli obrok dnevno.

Da li ce donatori nastaviti i nakon zime da finansiraju rucak za najsiromasnije jugoslovene, koji u proseku kosta jednu nemacku marku ili ce svoj novac usmeriti na druga podrucja nase planete gde se 840 miliona ljudi bori protiv gladi, a 36 hiljada ih svakodnevno gubi tu bitku? Za sada neizvestan odgovor na ovo pitanje unosi izvesnu zebnju u ovdasnje redove pred salterom za izdavanje besplatnog toplog obroka.

(AIM) Stanka Brdar